Kad ulepšavanje postane opsesija

Od davnina žene su se trudile da nadoknade ono što im priroda nije dala. U neprekidnoj žudnji za savršenstvom, koje im nameću vreme i kultura, nekada su preterivale u hrani da bi bile što sličnije lepoticama punačkog izgleda sa Rubensovih platna, a danas koriste razne kozmetičke preparate, tretmane ulepšavanja i blagodeti plastične hirurgije da bi postigle izgled neke holivudske glumice ili mršavice koje šeta modnom pistom.

Lepota je, da se razumemo, opravdani cilj svake žene. Zbog lepog izgleda biramo haljinu, nameštamo frizuru i nosimo neudobne cipele samo zato što su atraktivnog izgleda. Uživamo u pomadicama, ruževima, parfemima, jer kad smo lepe, odlično se osećamo.

Međutim, lepota ima svoju cenu, a preokupacija sopstvenim izgledom kod nekih žena, ali i muškaraca, prerasta i u psihičko oboljenje.

Strah od ružnoće ili ružnog izgleda stručno nazvano dismorfofobija, prvi je prepoznao italijanski lekar Morseli još davne 1886. godine. On je primetio da neke osobe postaju toliko preokupirane zamišljenim ili manjim defektom tela, da to drastično utiče na njihovo svakodnevno funkcionisanje i na kvalitet života.

Doktorka Olivera Žikić, psihijatar, kaže za magazin Grazia da među rođakama, prijateljicama ili poznanicama takve osobe možemo prepoznati po tome što često detaljno opisuju nedostatak na telu, koji samo one primećuju.

"Uveravanja da taj nedostatak ne postoji, ili da nije izražen u toj meri kako ga one doživljavaju, obično ne pomaže mnogo. Njihovo ponašanje je u skladu s njihovim pogrešnim verovanjem. Često se zagledaju u ogledalo, proveravajući koliko je navodna mana vidljiva. Sklone su da stalno postavljaju pitanje drugim osobama da li primećuju, recimo, da im je nos veliki ili kriv.

Dok idu ulicom stalno se zagledaju u izloge, dodiruju taj deo tela da provere veličinu, oblik. Ponekad su toliko uporne u svom zapitkivanju ili pokušavanju da ubede sagovornika da su neprivlačne, da to počinje da smeta ljudima oko njih. Veoma često se dešava da pokušavaju da kamufliraju imaginarnu manu, tako što, recimo, imaju frizuru kod koje im kosa pada preko lica, koriste velike količine šminke, nose kape", objašnjava doktorka Žikić.

Zbog pogrešnog utiska o sebi, takve osobe pomno prate i reakcije drugih osoba ne bi li utvrdile da li ih zagledaju, da li im se podsmehuju ili komentarišu zamišljeni nedostatak.

"Žene i muškarci koji veruju da ih neka telesna mana čini ružnim, prolaze kroz veliku patnju. Zato počinju da izbegavaju društvo i izlaske, a kontakte s drugim ljudima svode na najmanju moguću meru. Ono što je još veći problem jeste da među ovim osobama imamo značajan broj onih koji žele da se podvrgnu plastičnoj operaciji i da 'uklone' defekt. Iskusni i dobri hirurzi uglavnom to prepoznaju i pacijenta upute na psihijatrijsko lečenje. Međutim, ima i onih estetskih hirurga koji ne obrate pažnju na to da li se radi o psihičkom poremećaju i ipak urade nepotrebnu operaciju.

Poznato je da se samo kod veoma malog broja obolelih nakon operacije njihova patnja i završi. Najveći broj pacijenata najčešće nije zadovoljan operacijom ili, ako jeste, veoma brzo dođe do zaključka da treba da promeni neki drugi deo tela koji im se ne sviđa, pa se njihova agonija nastavlja, samo sa malo drugačijim sadržajem", navodi Olivera Žikić.

Na takve slučajeve upozorava i profesor Bob Montgomeri iz Udruženja psihologa Australije, koji ukazuje na zabrinjavajući podatak da se u Australiji velike sume troše na kozmetičke procedure.

Samo na tretmane botoksom Australijanci su prošle godine potrošili 300 miliona dolara. Profesor Montgomeri kaže da je takav rezultat posledica ne fizičkih, nego psihičkih problema koje ljudi imaju.

"Veliki broj ljudi koji odlazi na operacije da bi promenili ono što misle da je na njima ružno pate, u stvari, od ozbiljnog psihičkog poremećaja. Medicinski tretmani i plastična hirurugija ne samo da im ne pomažu, već obično dovode do još većeg stresa", objašnjava Montgomeri.

Doktor Bojan Ćirić plastični, estetski i rekonstruktivni hirurg, međutim, smatra da je podvrgavanje estetskim hirurškim zahvatima kod devedeset odsto žena i muškaraca opravdano.

"Strah ne postoji ako je neko rođen ružan, pa želi da se operiše. Međutim, postoji veliki strah od starenja, i to je problem svakog od nas. Žene koje su rađale i imaju opušten stomak, grudi koje su izgubile oblik ili muškarci koji su se ugojili i imaju višak kože usled gubljenja i dobijanja težine, mogu i treba da rade na sebi. Nekada nije bio problem da žena šeta s opuštenim grudima ili celulitom. Danas je to nekulturno. Trend je da ljudi estetskom hirurgijom sređuju svoje telo i vraćaju ga na početnu poziciju. Telo se ulepšava i podmlađuje i tako izgleda uredno", kaže dr Ćirić.

Prema njegovim rečima, pogrešno je, međutim, voditi se nekim zamišljenom idealom lepote, jer je sam pojam lepog promenljiv od epohe do epohe i od kulture do kulture.

"Svaka žena ima pravo da izgleda onako kako želi, ali da suština njene lepote nije u fasadi, već u milosti i dragosti. Imate ženu koji može da izgleda prelepo, ali nijedan muškarac je neće želeti ukoliko je ledena i materijalista. Ulaganje u sopstveni izgled je dobro, ali nije dovoljno. Žena može izgledati savršeno, ali ako nema samopoštovanja, milosti i dragosti u sebi, onda ni njen izgled neće mnogo vredeti. Ima ljudi koji nikada nisu zadovoljni sobom i hirurzi to prepoznaju i ne žele da operišu takve osobe. Onda one idu od hirurga do hirurga dok ne nađu lekara koji će pristati da ih operiše, ali rezultatom nikad nisu zadovoljne. To je zato što moraju da nešto urade s nezadovoljstvom koje nose u sebi. Estetska hirurgija ipak ima funkciju da podmladi i da ispravi anomalije koje nisu prirodne", zaključuje dr Ćirić.

Kulturolog Zorica Tomić smatra da je strah od ružnoće prerastao u globalni kulturni fenomen koji promoviše fantazam o savršenstvu. On je nastao pod uticajem medija koji putem modela produkuju ideal lepote koji uvek izgleda savršeno.

"Traži se savršenstvo u svemu - od kose, noktiju, do načina na koji se žena tušira. Svaki kozmetički proizvod ima koncept savršenstva u marketinškoj kampanji. Postalo je neuljudno da ništa ne radite na sebi. Svojim nesavršenstvom vređate druge ljude. Ono što nam niko ne govori je to da modeli koje viđamo na slikama nisu realni, već artificijelni i nepostojeći. Njihove fotografije se obrađuju u 'Fotošopu', njihov izgled nije prirodan, i nije dostižan. Produkt savremene kulture zato ostaje večito nezadovoljna žena koja, ma koliko se trudila i ma koliko novca potrošila na ulepšavanje, nikad neće dostići to savršenstvo", kaže Zorica Tomić.

I dok marketinški eksperti u kozmetičkoj industriji i estetski hirurzi zadovoljno trljaju ruke, u Holivudu je na pomolu novi trend (koji vam je Grazia već nagovestila) povratak što prirodnijem izgledu. Drugim rečima mali nedostaci i nesavršenosti su ove sezone "nosivi". Zato, opustite se i istaknite svoje simpatične nedostatke!

Magazin Grazia u avgustovskom broju donosi:

Ljubav i moda – Tajna veza Madone i D&G

Fergi – Skupo sam platila život pop zvezde

Nove opsesije – Šoping centri

Letnja moda – XL torbe i svedena elegancija

Kim Bejsindžer – Sve što želim je ljubav

Moda - Zbog cipela vredi trpeti

Lepota - Sve masaže sveta