Nemušti jezik

Dva su glavna izazova mučila naučnike koji su se zanimali za komunikaciju u svetu životinja: kao prvo – kako životinje komuniciraju međusobno, a drugo – da li životinje mogu da koriste ljudski jezik.

U životinjskom svetu postoji komunikacija između različitih vrsta i komunikacija u okviru iste vrste. Različite vrste komuniciraju najčešće u odnosu žrtva–predator, a tu je još i komunikacija između vrsta u simbiozi, te između životinja i čoveka. Najčešća je, ipak, komunikacija u okviru jedne vrste. Mnoge životinje komuniciraju feromonima, hemikalijama koje služe sa sporazumevanje u okviru iste vrste i kojih ima više tipova: za uzbunu, trag hrane, parenje, označavanje teritorije itd. Za komunikaciju se koriste zvuci, pokreti, mirisi i dodir, mada ne koriste sve vrste životinja sve ove načine sporazumevanja.

Primati se koriste i vizuelnim, i auditivnim, i taktilnim, i olfaktivnim signalima. Međutim, iako se čini da je repertoar sredstava vrlo širok, analizom komunikacije između životinja otkriva se da iza prividne raznolikosti signala postoji velika jednoličnost. Funkcija komunikacije među životinjama jeste organizacija ponašanja unutar grupe, održavanje hijerarhije u cilju reprodukcije i brige o mladima. Postoje signali za identifikaciju pojedinaca, koje koriste ptice za raspoznavanje svoga para, ili za identifikaciju grupa, pa tako pčele stražari ubijaju pčele čije signale ne identifikuju. Najraznovrsniji su signali o stanju jedinki, npr. gladi, seksualnoj potrebi, strahu itd.

Ovakva komunikacija ima pre svega funkciju socijalne simbioze, jer menja ponašanje drugih jedinki. Ne može se govoriti o saopštenjima i prenošenju informacija. Suštinska razlika između ljudske i životinjske komunikacije ogleda se u tome što životinje ne upućuju signale sebi, dok je kod čoveka jezik ujedno i sredstvo mišljenja.

Ekskluzivnost ljudskog jezika?

„Nemušti jezik“ odlikuje konačan, i to mali broj poruka. Važna karakteristika ljudskog jezika jeste produktivnost, a to je mogućnost da se od relativno malog broja jedinica može proizvesti neograničen broj poruka, pa čak i da se veliki broj saopštenja nikad i ne ponovi. Kod životinja nije tako. Veći deo saopštenja se dobija nasleđem, a retko kada se uvode novi signali, dok je ljudski govor otvoren sistem. Jedino neke ptice imaju do nekoliko stotina motiva u pesmama. Takođe je otkriveno da ptice mogu da razliku vrlo složene strukture u pesmama i da čak mogu da klasifikuju melodije prema složenosti. Zanimljivo je, takođe, da pojedine vrste ptica mogu da nauče jezik druge vrste, ako u njihovom okruženju odrastaju. Ovakve sličnosti sa ljudskim jezikom nisu do kraja ispitane, ali svakako ukazuju na to da složenost strukture nije ekskluzivna osobina ljudskog jezika.

Druga razlika je u pogledu semantike – signali koje životinje upućuju nemaju denotativno značenje. To znači da se informacije koje se prenose ne odnose na entitete iz spoljašnjeg sveta. U ljudskom jeziku reč lav odnosi se na tu životinju, ali kada neka životinja daje uzbunu pri pojavi lava, to je samo odraz njenog straha, a ne upotreba odgovarajućih reči koje se odnose baš na lava. Interesantan u ovom pogledu je jezik pčela.

Naime, pčele mogu posebnim sredstvima da daju informacije o mestu gde se nalazi paša, o udaljenosti, o pravcu u kome je hrana itd., i to dvema vrstama igre telom: u vidu krugova i u vidu osmica. Da li je ovo upućivanje na entitete iz spoljašnjeg sveta? Utvrđeno je da pčele na ovaj način ne saopštavaju stvarnu udaljenost hrane, već količinu napora da bi se do nje stiglo, što opet govori o stanju jedinke, a ne o stvarnom upućivanju na pojmove.

U pogledu forme, signali kojima životinje komuniciraju mogu se podeliti na izolovane i kombinovane signale. Najjednostavniji primer kombinacije predstavljaju dva kanala signaliziranja sa jedinstvenim značenjem, npr. kada određeni zvuk i pokret šalju jedinstvenu poruku. Najčešće su, ipak, kombinacije kada jedan kanal varira duž jedne dimenzije, npr. kada pčela većom brzinom u pravljenju osmica pokazuje da je paša više udaljena. Postoje i sistemi komunikacije gde se jedinice sukcesivno ređaju u različitim kombinacijama. Ovo bi moglo podsetiti na ljudski jezik, u kome se različitim sledovima reči prenose različita značenja. Utvrđeno je, međutim, da su ove „sintaksičke strukture“ čista kombinatorika i ne unose promene u značenje, i to ih bitno odvaja o ljudskog govora.

Kao što vidimo, komunikacija među životinjama jeste na prvi pogled raznovrsna, ali zapravo nijedna od tih varijacija ne ispunjava dovoljno uslova da bi se mogla nazvati jezikom. Ipak, proučavanja životinjske komunikacije pomogla su naučnicima da definišu sam termin (ljudskog) jezika.

„Pačja škola“

Drugi aspekt istraživanja komunikativnih sposobnosti životinja bili u pokušaji naučnika da stupe u kontakt sa životinjama i nauče ih nekom vidu ljudskog jezika, što je omogućilo da se utvrdi značaj socijalnih i kognitivnih procesa neophodnih za razvoj jezika kod ljudi. Ovakva istraživanja pokušavaju da odgonetnu da li životinje lakše mogu rešiti neke probleme ako nauče jezik i da li su sposobnosti koje leže u osnovi korišćenja jezika opšte ili specijalizovane za našu vrstu.

Od svih životinja najviše rezultata dala su istraživanja sa čovekolikim majmunima. Rana istraživanja bavila su se mladuncima šimpanzi odgajanim kao da su ljudi. Ovo je trebalo da pokaže da li je jezik posledica ljudske prirode ili odgoja. Prvi pokušaj učenja šimpanze da govori izveden je 1933. godine. Šimpanza Gua nije mogla da izgovara razumljive reči, a šimpanza Viki je uspela da izgovori njih četiri, mada slabo artikulisane. Ova istraživanja nisu uspela jer glasovni aparat šimpanze nije pogodan za produkciju glasova ljudskog jezika. Iz tog razloga, kasniji pokušaji bazirali su se na korišćenju ili nekog znakovnog jezika ili veštački stvorenih simbola.

Najpoznatiji je primer majmuna Vašoe. Ona je usvojena sa deset meseci i odgajana slično deci sa gluvim roditeljima. Podučavana je američkom znakovnom jeziku. Sa četiri godine mogla je da proizvede oko osamdeset pet znakova, a da razume još više. Prema izveštaju istraživača, za nekoliko godina rečnik joj se proširio za 150–200 znakova. Uočena je preterana generalizacija značenja reči (npr. znak cvet kada misli na miris), slično kao što to čine i deca. Kombinovanjem je mogla da napravi novi znak, ali i da stvara iskaze od pet jedinica. Npr., otvori hrana piće značilo je otvori frižider, a otvori žuri značilo je otvori brzo. Mogla je da odgovara na pitanja i pokazivala je osetljivost na red reči. Primećeno je da je Vašoin sin Luis spontano usvajao od nje znake, a i Vašoe ga je eksplicitno podučavala.

Šimpanza Sara uvežbavana je drugačije, simbolima koji su se razlikovali po obliku, veličini i sadržaju, a koji su bili poređani prema određenim pravilima. Na ovaj način opterećenje memorije bilo je manje, a Sara je proizvodila manje leksičke pojmove, ali i nove nizove simbola, mada po principu zamene jednog znaka drugim. Mogla je da proizvede i složenije sintaksičke strukture („ako... onda”), pokazivala metajezičku sposobnost, tj. sposobnost da priča o jeziku, npr. šta neki simbol znači.

Godine 1979. šimpanza Nim Čimpski podučavana je jeziku baziranom na američkom znakovnom jeziku. Inače, šimpanza je dobila ime u čast lingviste Noama Čomskog. Ovaj projekat bio je zamišljen kao replika projekta Vašoe, samo sa strožim eksperimentalnim tehnikama. Nim je naučila oko 125 znakova, a istraživači su zabeležili oko 20.000 njenih iskaza, od kojih su mnogi bili samo kombinacije. Nasuprot deci, Nim je retko „govorila“ spontano, a 40% znakova je bilo prosto ponavljanje reči istraživača.

Bilo je pokušaja i sa drugim vrstama životinja. Sedamdesetih godina Džon Lili nameravao je da razotkrije kôd delfina i uspostavi komunikaciju sa njima, kako bismo bili u mogućnosti da razmenjujemo sa njima kulturu, istoriju itd. Ovaj pokušaj je, nažalost, propao. Irena Peperberg istraživala je razumevanje i produkciju govora kod afričkog sivog papagaja. Tvrdila je da papagaj Aleks može da opisuje pojmove, da govori o razlikama među njima (uz to, i da je na kognitivnom nivou osobe od pet godina) i sl., ali je sve ovo ipak dovedeno u pitanje. Naučnici koji kritikovali ovaj tridesetogodišnji projekat smatraju da je ono što je papagaj činio zapravo mehaničko ponavljanje.

U ovakvim istraživanjima naučnici su pokazali da su i druge vrste u određenoj meri sposobne da se koriste jezikom na sličan način kao ljudi, ali mnogo je zamerki upućeno zbog metoda podučavanja i testiranja, te interpretacije rezultata. Npr., veliki deo znakova koje je Vašoe koristila bilo je nalik prirodnim gestovima, što dovodi u pitanje interpretaciju – naučnici su možda gestove tumačili kao znake. Takođe, sintaksa kakvu ima ljudski jezik mnogo je složenija od prostog nizanja reči na različite načine. Šimpanze su prihvatale negramatične rečenice, retko kad postavljale pitanja i usvajala spontano znake, za razliku od dece. Ipak, zahvaljujući njima, dobili smo jasnije predstave o tome šta je to jezik i šta ljudski jezik odvaja od životinjske komunikacije.

Literatura

• Ivan Ivić, Čovek kao animal symbolicum, Nolit, 1978.
• Grupa autora, Razvoj govora kod deteta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997.
• Steven Pinker, The Language Instinct, Penguin, 1994.