Studirati u Italiji...

Slava počinje formalno 1088. godine kada je u Bolonji formiran prvi na svetu Univerzitet za civilno i kanonsko pravo, sa prva dva studenta zapisana samo kao Pepone i Irineo. Velike svetske enciklopedije priznaju Bolonji primat, ali ne i godinu osnivanja. Naime u njima se kao godina osnivanja navodi 1111. jer je tada Bolonja dobila katedre za gramatiku, logiku i retoriku, kojima su kasnije pridodate medicina, aritmetika i filozofija. Nastava je izvođena na latinskom jeziku, a obavezni predmeti su bili još grčki i hebrejski. Tek u šesnaestom veku pridodaje se katedra za «magia naturale», eksperimentalne nauke. Od velikana svetske nauke koji su na tom univerzitetu predavali navešćemo samo tri: Paracelzius, Kopernik, Kardući... Osnovna karakteristika tog univerziteta, a to se da naslutiti i iz navedenoga, bila je i ostala spremnost na stalno inoviranje nastave, pa je čak i današnji evropski proces inoviranja univerzitetskog sistema dobio nazin «Bolonjska deklaracija».

Odmah posle Bolonje, kao drugi na svetu, nikao je univerzitet u Padovi. Osnovali su ga profesori koji su morali iz političkih razloga da pobegnu iz Bolonje. Duh inoviranja i širenja nastave vidi se i po imenu «Universitas artistarum», a pod tim se podrazumevala astronomija, dijalektika, filozofija, gramatika i medicina. Na ovom univerzitetu 25. juna 1678. godine diplomirala je Elena Lukrecija Kornaro Piskopija, prva žena na svetu koja je dobila najviše akademsko zvanje i čija skulptura stoji u holu univerzitetske zgrade. U velikoj sali (Aula magna) nalaze se portreti najvećih naučnika koji su predavali u Padovi, pa se pored Galilea uz mnoge druge može videti i portret Dubrovčanina Ruđera Boškovića, matematičara, fizičara, astronoma, pesnika....

To bi bio zvanični deo istorije. Međutim, u Padovi, koja je i danas pravi univerzitetski grad, ispričaće vam sasvim drugačiju priču, naime da naziv univerzitetske zgrade «Il Bo» potiče od imena krčme, koja je na tom mestu bila i u kojoj su se skupljali učeni ljudi. Tu su debatovali uz vino i prisustvo publike i tako se vremenom krčma pretvorila u visoku školu. Navodno je nad ulazom u krčmu stajala rogata volujska lobanja koja se i danas zadržava kao simbol univerziteta. Tako, kad dobijete neko znanično pismo sa Univerziteta u Padovi, u prvi mah pomislite da vam piše neko sa ranča u Teksasu. Postoji još jedna osobenost Univerziteta u Padovi, a to je snažan slobodarski duh. Februara 1848. godine studenti i profesori podigli su tu ustanak za oslobođenje, 1861. godine opet su bili među prvima u borbi za ujedinjenje Italije. Godine 1943. rektor Končeto Markezi, pozvao je studente i profesore na otpor fašizmu i morao da pobegne u Švajcarsku da bi spasao glavu. I danas se studentima tradicionalno priznaje da na Dan studenata preuzmu grad u svoje ruke: od posla gradonačelnika do uličnih policajaca koji regulišu saobraćaj. Tog dana studenti imaju prava da sede u kafanama i galame ne poručujući čak ni kiselu vodu – čašu obične vode dobiju kao znak dobrodošlice.

Đovani Bokačo, onaj čije su motive kasnije razrađivali Šekspir, Molijer i Držić, smatra se osnivačem Univerziteta u Firenci (1321. godine) iako je tada mogao imati samo 18 godina, pa izgleda da je to opet više predanje nego istorijska činjenica. Imperator Karlo VII proglašava 1364. taj univerzitet imperijalnim, ma šta to značilo. Političke prilike nikada u Italiji nisu bile stabilne tako da je kompletno nastavno osoblje i deo studenata 1473. godine pobegao od pobesnelog Lorenca Veličanstvenog u Pizu i tu osnovali univerzitet. Karlo VIII ih 1497. vraća u Firencu, ali 1515. godine moraju opet da beže u Pizu od strahovlade Medićijevih. Deo profesora sa Univerziteta u Pizi 1859. godine dolazi u Firencu i osniva «Istituto di studi pratici e perfezionamento». Burno neko vreme.

Daleko bi nas odvelo prepričavanje istorijata ostalih univerziteta u Italiji od kojih su danas među najuglednijima «La Sapienza» u Rimu i «Bocconi» u Milanu. Završićemo zato navođenjem još samo Univerziteta u Trstu, jer se na njemu među 25.000 studenata nalazi i 1.200 stranaca, a među ovima i 76 mladića i devojaka iz Srbije. Univerzitet u Trstu nastao je tek posle Prvog svetskog rata, kada je ovaj grad ušao u sastav Italije, mada već od 1877. godine u njemu deluje «Scuola superiore di Comercio». Danas u njegovom sastavu postoji i fakultet za prevodioce koji ljubomorno čuva naziv «Scuola superiore».

Kako studirati danas na nekom italijanskom univerzitetu ...

Da bi se neko od stranaca upisao na taj, ali i druge univerzitete, obavezan je da se prijavi italijanskoj ambasadi (u Beogradu) pre 20. aprila u godini, kada se svuda održavaju ispiti iz elementarnog poznavanja italijanskog jezika. Položi li taj ispit, dobija vizu koja mu omogućava da ode u Italiju i prijavi se na fakultet (najdalje do 4. septembra) i u službu za strance u policiju (najdalje 8 dana po dolasku). Svaki fakultet prima limitirani broj stranih studenata, pa je broj stranih kandidata na arhitekturi sveden na 8, dok je na inženjeriji maksimum – 80. Tu polažu ispit (admission for degree) iz vladanja materijom. Oni koji se interesuju za potpunije podatke, mogu ih dobiti na internetu (università trieste) ili e-mailom na adresu: rel.int@amm.unis.it pri čemu je moguće pisati i na engleskom.

Studentski život je svugde vedar, pa i u Italiji u to ne treba sumnjati. Osnovni ton vedrini, pogotovo za strane studente, daje jeftinoća studija. Generalno školarina na svim državnim univerzitetima (kojih u Italiji ima 77) formalno iznosi 270 evra, ali od kako su smanjeni fondovi za obrazovanje, fakulteti imaju pravo da sami odrede dodatne iznose, pa zbir dođe i 1.200 do 2.500 evra godišnje. Ako student da pismenu izjavu da su mu roditelji vrlo siromašni, onda se oslobađa jednog dela troškova. Postoji i ono večito «ali», za pomodne i nekonvencionalne studije kao što je «Moda i stilistika» doplaćuje se još 1.245 evra (na Univerzitetu u Firenci). Studenti koji ispite daju u roku i sa visokim ocenama, opet imaju «popust» u plaćanju taksi. Nalaženje smeštaja je svakojako, ali svugde postoje studentske službe koje pomažu brucošima da se «uloguju». U Trstu je nedavno potpisan ugovor o renoviranju jedne bivše kasarne, čime će se dobiti 450 mesta, najvećim delom namenjenih stranim studentima, no, dakako, sve to u nekoj budućnosti, s obzirom na tempo kojim se u ovoj zemlji izvode građevinski radovi. Ko ne uspe da nađe mesto u domu, najčešće nađe partnere, pa njih 4 – 5 iznajme stan i žive kao u komuni.

Ishrana je najvećim delom dobro organizovana u univerzitetskim menzama. U te menze najviše navaljuju strani studenti čiji su budžeti tesni pa, za razliku od italijanskih kolega, ne mogu sebi da dozvole ni odlazak u neku osteriju. Obilat sendvič i piće (konzerva soka ili mineralne vode) koštaju 1,20 evra. Ručak: predjelo, glavno jelo, jogurt i voće ili desert koštaju 2,10 evra. Sve je ovo okvirno i menja se od univerziteta do univerziteta. Što se zabave tiče, treba biti «mrgud» pa u Italiji ne naći sebi društvo među kolegama. Ogroman je izbor «otvorenih» žurki, organizovanih izleta, ludiranja svake vrste, ali i ponuda da se nekim poslom zaradi dodatno koji evro za džeparac. Prosek studiranja (za Italijane) je 7,5 godina, jer se italijanski studenti većinom dele na takozvane «mammone», majčine sinove ili one koji studiraju radeći istovremeno neki redovan posao. Stranci uglavnom nemaju prilike ni za jednu od ove dve mogućnosti.

Da slika ne bi ispala baš nerealno lepa, navedimo da u Italiji postoje i privatni univerziteti, od kojih je samo mali broj onih najskupljih na glasu, dok je većina ostalih nastala da bi se zgrtao novac po svaku cenu. Moguće je, pogotovo na jugu, «dopisnim» putem studirati, šaljući čak i pismene odgovore na ispitima, dok usmeni deo predstavlja puku formalnost. Tako stečena diploma košta mnogo i ne vredi ništa. Zbog mnogo skandala retko koji privatan univerzitet ima ugleda, njihova diploma čak može da šteti kandidatu za neki ozbiljniji posao. Reformom univerziteta uvedeno je da osobama koje se bave javnim poslovima (političari, službenici u administraciji, policajci, novinari) mogu biti priznati neki predmeti, koje su savladali u svojoj profesiji. Univerzitetske ustanove treba da procene koje će ispite priznati kandidatima bez polaganja. Kao najdrastičniji primer navodi se jedan privatni univerzitet na kojem se državnim funkcionerima od 31 ispita priznaje 13, a samo 18 položenih je dovoljno da se stekne diploma iz političkih nauka. Istina, zato priznavanje ispita bez polaganja košta i do 1.800 evra po predmetu! Najveći interesenti za ovakvu vrstu «studiranja» su policajci, političari i vojna lica.

Karakteristično je da nema državnog Univerziteta koji prihvata ovu vrstu izbegavanja provere znanja.  
Dakle, kako pesma kaže: Gaudeamus igitur, Juvenes dum sumus!