Morava: Linija života Srbije

Dok je ljudi nisu pripitomili, ispravili njene mnogobrojne meandre, Velika Morava bila je hirovita, nepredvidiva i opasna. Grizla je sopstvene obale. Otkidala njive. Gutala polja i bašte. Plavila sela.

Posle poplava 1963. i 1965. godine, počinju radovi na sprečavanju njenog daljeg izlivanja. Presecanjem krivina, okuka i zavoja, najduža srpska reka sa nekadašnjih 245 kilometara od spoja Južne i Zapadne Morave kod Stalaća do ušća u Dunav – kome daruje prosečno 230 metara kubnih u sekundi – skraćena je na sadašnjih 185 kilometara. Ova dva kraka reke, takođe „regulisana“ zbog čestih prelivanja korita, pristižu iz dva kraja Srbije: Južnoj Moravi (246 km) kod Bujanovca daju život Binačka Morava i Preševska Moravica, a 36 kilometara kraću Zapadnu Moravu u blizini Požege grade Golijska Moravica i Đetinja.

Sliv Morave odlikuje vrlo veliko kolebanje protoka vode. S proleća, najčešće u aprilu, za vreme najvišeg vodostaja Velikom Moravom protiče i do sto puta više vode nego pri najnižim vodostajima, a na Južnoj Moravi kolebanje je još veće. Glavne pritoke Morave su Belica, Lepenica i Jasenica s leve strane i Crnica, Ravanica i Resava sa desne. Sve one zajedno pripadaju crnomorskom slivu.

Velika Morava danas je plovna samo tri kilometra pri ušću pa kao san zvuči zametnuta ideja o izgradnji Moravsko-Vardarskog kanala dugog 650 kilometara – 375 km moravskom trasom i 275 km vardarskom – začeta u XIX veku, koji bi povezao Srbiju i podunavske zemlje sa Egejskim morem.

Oko Morave se svilo plodno, gusto naseljeno Pomoravlje: upreli se voćnjaci i vinogradi, livade i pašnjaci, oranice i šume. Rečna dolina u kojoj se susreću istočni, centralni i zapadni deo zemlje. Carigradski drum koji ovuda prolazi, kao vekovna saobraćajna veza Evrope i Azije, jedan je od najvažnijih zapadno-srednjoevropskih putnih pravaca ka jugoistoku. Vojni put, Via militaris, moćna džada opskrbljena mnogim utvrđenjima i odmorištima, popločana tridesetih godina prvog veka sa zapada na istok, bio je na istoj liniji glavna balkanska magistrala u Rimskom, a kasnije i u Vizantijskom i Otomanskom carstvu. Iza Rimljana, čijih je šesnaest careva rođeno na teritoriji današnje Srbije, uz graditeljske i mnoge druge tragove prisustva na našem prostoru, ostalo je i latinsko ime ove reke: Veliku Moravu nazvali su Margus, Zapadnu – Brongus, a Južnu – Angrus. Srednjovekovna Srbija ostavila nam je Moravsku školu, jedinstveni stil u srpskoj umetnosti koji obuhvata period od sedamdesetih godina XIV veka do pada Despotovine 1459. godine. Morava protiče kroz dvanaest opština i pokraj desetak gradova.

Duž obale se u tok reke cedi na desetine deponija, struja nosi svakojaki otpad – iz kanalizacija, klanica, bolnica i tiho narasle, slabo kontrolisane, „primitivne“ industrije. Nelegalne šljunkare nemilosrdno podrivaju dno, dube u njemu kratere „idealne“ za odlaganje smeća. Seljaci se oslobađaju otpada iz svojih štala. Svi kao da trče na obalu samo da se reše sopstvenog đubreta. Neprimerene ljudske aktivnosti potiskuju živi svet. Da li će želja za profitom, koja se na obalama Morave izmetnula u opsesiju i strast, osakatiti suštinu reke? Hoće li ribolovci iz nje uskoro vaditi samo stare cipele?

Reka se, međutim, nekim čudom sama brani od čoveka. U vrbacima, bagremarima i topoljacima duž čitavog toka cvrkuće više od sto vrsta ptica, a moravski virovi i pored sveg nemara – nisu „prazni“. Ribolovci se i dalje „bore“ sa karašem, bucovom, šaranom, mrenom, smuđem, štukom, somom pa i skobaljem i klenom, što ohrabruje i daje nadu da živi svet u dubinama još ima snage.

O ovoj reci – simbolu Srbije najbolje govore njena deca, rodom iz Starog Sela kod Velike Plane.

Dečko sa Morave, beogradski građevinski inženjer Branko Mitić, kaže da je Morava mrtva, da na njoj nema saobraćaja, samim tim ni komunikacije između dve obale, i da zbog toga ova mutna srpska voda ne spaja, već razdvaja ljude. Skeledžije odavno ne prevoze namernike, a utihnule su i vodenice koje su nekada bile mesto rada, okupljanja i žive reči. Ne grade se ni novi mostovi, pa je seljak Moravac prinuđen da pređe i po dvadesetak kilometara do dela sopstvenog imanja na drugoj strani. Morava je, kaže Branko, nepropusna granica, otrovana voda, mrtvaja! „Morava je naša mora!“, tvrdi on.

Drugo dete ove najveće naše reke, pneumoftiziolog i književnik Ljubiša Jovanović, ne misli kao njegov kum Branko. Upoznao sam ga pre dvadeset dve godine kada sam – ja, dunavski čovek – došao u njegov dom u Velikoj Plani da mu saopštim da ćemo njegova lepa ćerka i ja ubuduće živeti zajedno. Obojica sazdani od svoje vode – on od moravske, ja od dunavske – lako smo se razumeli, pogledom: voda se u nama prepoznala. Kao što Morava s lakoćom hrli u Dunav kod Smedereva. Lekareva lepa kći je i danas moja žena. Naša voda i dalje teče, u našem sinu – našem ušću.

Za Ljubišu Jovanovića Morava je linija života, žila kucavica, zlatna žica Srbije. Oko nje se okupio narod. Formirala država. „Morava je i lekovita. Proročica. U njoj su se kupali i zavetovali srpski ratnici pre polaska u boj“, kaže. Ovom piscu malo je jedna plahovita Morava. On ima i sopstvenu, „nebesku“ imenjakinju što teče burnim vremetokom. U Ljubišinim „moravokazima“ sve pršti od zbivanja: buja flora i fauna, bore se zmajevi i vile suđenice. Morava je scena svih zbivanja, ona je glavni lik maštovitog sveta i piščeva nepresušna inspiracija. Morava je sam život.

A pred nama, današnjima, ključno je pitanje: koja će Morava prevagnuti? Brankova ili Ljubišina? Realna ili nadrealna? Stvarna ili izmaštana? Hoćemo li pomoći ovoj reci da nastavi – čistija, zdravija i lepša nego što sada jeste – da struji ovozemaljskim vremetokom. I na kraju ono presudno: hoće li Morava biti naša mora, ili linija života Srbije?

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U AVGUSTOVSKOM BROJU DONOSI:

- Moskva nikada ne spava

- Drevni Iran

- Japanska divljina

- Ožiljci zemlje

Više o avgustovskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.