Tibetanski mastif kao simbol prestiža

Bogati kineski kupac je za psa po imenu Big Spleš, starog godinu dana, visokog 80 centimetara i teškog 90 kilograma, platio 12 miliona juana (milion i po evra)

Impozantni riđi tibetanski mastif prodat je u Kini za milion i po evra, što je najveća cena plaćena za psa u svetu, tvrde kineski mediji. Na nedavnoj izložbi pasa u kineskoj pokrajini Đeđijang, bogati kupac je za psa, starog godinu dana, visokog 80 centimetara i teškog 90 kilograma, dao 12 miliona juana (8 juana za 1 evro). I nazvao ga Big Spleš, piše Politika.

Tibetanskog mastifa, kojeg nazivaju i „tibetanska doga”, u Kini porede s lavom zbog ogromne glave i duge grive. Za psima te pasmine, inače u dve boje – riđoj i crnoj, odskoro je nastala najnovija pomama bogatih Kineza koji kupuju te pse kao simbol društvenog statusa.

Kinezi smatraju da je tibetanski mastif idealan čuvar – najsnažniji, najsrčaniji i najverniji pas. On je tradicionalni simbol tibetanskih manastira, neustrašiv i odan, i dugo se koristio za lov na leoparde i vukove i širom Azije. Ali ako se loše izdresira, postoji opasnost da bude nepredvidiv i okrutan i da se izrodi u zver.

Ovaj ogromni pas, koji svojim izgledom podseća na kralja životinja, u stanju je da odbrani celo selo od čopora vukova, svedoče odgajivači ove pasmine. Visoko cenjene čiste karakteristike tibetanskog mastifa opstaju još samo u retkim vrhunskim leglima. A i hrana, navodno, treba da bude posebna: kuvane riblje glave, iznutrice, ljuske jaja u prahu, ulje iz jetre šarana...

Držanje pasa po kućama u kineskim gradovima, pak, donedavno je bilo prava retkost. Danas se sve više Pekinžana odlučuje da im pas bude najbolji prijatelj. Jedan od razloga za to jeste i veliki broj usamljenih stanovnika kineske prestonice koji utehu nalaze upravo u društvu kućnog ljubimca. U kineskoj prestonici odvajkada važi pravilo da ne treba držati velike pse. „Zbog predostrožnosti”, glasi obrazloženje pekinških vlasti: „Veliki psi mogu da budu veoma opasni i preterano jedu.”

Da bi ljudi bili obeshrabreni da drže pse, ovde je uvedeno plaćanje godišnjeg doprinosa prilikom prijavljivanja ljubimca u visini nekoliko mesečnih plata. Ipak, to nije bilo baš efikasno jer su vlasnici izbegavali da prijave svoje „najbolje prijatelje”. Pored toga, prema pekinškom propisu, zabranjeno je da jedna porodica ima više od jednog psa, koji takođe ne sme da pripada nekoj od velikih pasmina.

S druge strane, nije zanemarljiv broj Kineza koji smatraju da bi držanje pasa, bez obzira na pasminu, trebalo da bude u potpunosti zabranjeno u Pekingu. Pristalice te ideje kao razlog uglavnom navode podatak da u Pekingu (22 miliona stanovnika) nema dovoljno životnog prostora ni za ljude, a kučići svojim prisustvom to samo još više pogoršavaju.

Procenjuje se da u Pekingu danas laje i zavija „najmanje milion pasa, od kojih više od pola miliona nije registrovano”. Jedan od razloga za to jeste i veliki broj otpuštenih radnika ili usamljenih penzionera koji utehu nalaze upravo u društvu kućnog ljubimca, najčešće pekinezera.

Pekinezeri su nekad bili isključivo kineski dvorski psi. U carskoj Kini smatrani su svetim stvorenjima o čijoj nezi su se brinuli evnusi i konkubine iz Zabranjenog grada. Prvi pekinezeri stigli su u Evropu 1860. godine, kada su ih Englezi oteli iz opljačkane carske palate u Pekingu.

Minijaturni psi, mnogo manji od pekinezera, a kamoli od tibetanskog mastifa, nedavno su postali i zaštitni znak novopečenih kineskih bogataša, a u doba Kulturne revolucije bili su izopšteni kao obeležje buržujske dekadencije.

Wikimedia Commons

Danas za tim „bonsai psima” vlada pomama, naravno kada je reč o dobrostojećim Kinezima, a naročito u Pekingu i Šangaju. Tu je svoju šansu nedavno videla izvesna Sjao Ši, koja je stvorila praktično novu pasminu – „orhideje iz Pekinga”. Ova pseća varijanta orhideje ni kad odraste ne prelazi visinu od 20 centimetara i težinu od 700 grama (lakši su čak i od meksičke čivave).

U doba Mao Cedunga takva minijatura od psa bila bi nezamisliva. Tada je bilo dopušteno jedino držanje kerova „korisnih za kinesko društvo”, kao što su lovački psi i ovčari, dok je pseće meso bilo veoma cenjeno u kulinarstvu kao dobar zalogaj.

Pseće meso se i danas jede širom Kine, ali najviše u provincijama Guandong (bivši Kanton) i Sečuan. Prema svedočenju kineske štampe, na pijacama provincije Sečuan cveta trgovina psećim mesom.

Samo na jednoj pijaci, u sečuanskoj prestonici Čengduu, dnevni promet psećeg mesa dostiže četiri tone – tvrdi lokalna štampa, dodajući da cena za kilogram iznosi 16 juana (dva evra). Hongkonška televizija svojevremeno je prikazala jednu mesaru u Čengduu u kojoj obrijani mrtvi psi vise na gvozdenim kukama, pored prasića. Iznad je stajao natpis: „Sveža roba”.

U regularnim pekinškim prodavnicama nema psećeg mesa, ali zato u mnogim restoranima služe „kereće specijalitete”. U pekinškom restoranu „Carski pas” na meniju se nalazi više od pedeset jela od psećeg mesa. Porcija pseće supe – pošintanga, recimo, košta 13 juana. Ovo, navodno, hranljivo jelo davno je preuzeto iz korejskog jelovnika, tvrde Kinezi.

U Kini je svojevremeno izbila „afera bernardinac”, kada je pečeno meso dobroćudnog džina među psima reklamirano kao „delikates, prepun arome”. Širom Kine tada je niklo više od 50 farmi za uzgoj bernardinaca, čije se meso prodavalo za 20 juana po kilogramu.

Kinezi su počeli masovno da trguju mesom ove švajcarske pasmine, tvrdeći da ima „moć afrodizijaka”, što je izazvalo buran protest Švajcaraca. Bernardinac je radni pas, požrtvovani spasilac i pouzdan čovekov prijatelj, a ne nekakav afrodizijak, čulo se u kampanji za zaštitu bernardinaca.

Kinolozi, inače, tvrde da preci bernardinca potiču od tibetanskog mastifa i da je to razlog više za duboko poštovanje ove plemenite pasmine.