Gili, gili, hahaha…

Kao nesvesna reakcija smeh je karakterističan svim ljudima naše planete. Možete odlučiti da se smejete i zaista ćete se nasmejati, ali rezultat će biti tzv. namešten, izveštačen osmeh, koji se, usput, izuzetno lako detektuje i malo je verovatno da ćete nekoga obmanuti. Upravo zbog toga psiholozi se slažu da je smeh ipak sfera koja ne podleže svesnoj kontroli i čak otkriva nesvesnu dimenziju naše licnosti.

Iako je smeh spontana i naizgled jednostavna pojava u određenim situacijama, zapravo veoma malo se zna o samom mehanizmu njegovog nastanka u mozgu. Ono što je poznato jeste da je smeh prouzrokovan mnogobrojnim senzacijama i mislima, a ujedno aktivira i veliki broj različitih delova ljudskog tela. Kada se smejemo, to se čuje i vidi, a veoma često malo intenzivinije smejanje pokreće mišiće naših ruku, nogu, trupa, dijafragme. Smeh takođe podrazumeva i modifikaciju načina našeg disanja. Prilično komplikovana pozadina jedne relativno jednostavne ljudske reakcije, zar ne?

Pored toga sto je očigledno smeh kompleksna psihološka manifestacija nesvesnog u nama, smeh je specifičan i po svojoj socijalnoj osnovi. Smeh je društvena pojava i zato je toliko karakterističan čoveku kao interakcijskom biću. Ovo znamo jer veoma retko se smejemo sami.

Dr Robert Provine u svojoj knjizi »Laughter« istražuje ovaj fenomen. Prvi osmeh javlja se kod bebe stare tri do četiri meseca i to je, baš kao i plakanje, način kojim deca u najranijem dobu komuniciraju sa majkom. Taj oblik neverbalne komunikacije je od tog perioda, pa do kraja našeg života stalno prisutan i svakodnevno korišćen u najrazličitijim prilikama.

Ustaljeno je mišljenje da je smeh uglavnom povezan sa humorom, ali društvena praksa pokazuje drugačije – smeh je pre svega direktno povezan sa međuljudskim odnosima i interakcijskim vezama u koje ljudi stupaju. Dvadesetogodisnje istraživanje u Americi pokazalo je da se ljudi najčešće ne smeju šalama ili vicevima, već spontano i na najobičnije »zdravo, kako si?«. Mozak je taj koji odlučuje kada ćemo se smejati, a zanimljivo je da se veoma retko smejemo usred govora, vec samo u pauzama (isto kao što tada i dišemo).

Teorija evolucije uči nas da je čovek nastao od majmuna. Da li se onda i majmuni smeju? Da! Psiholozi su utvrdili da čak i kada zagolicate gorilu, on će ispuštati zvuke koji nisu baš smeh, ali su nešto što možemo nazvati pretečom ljudskog smeha. To je karakteristika samo ovih životinja. Sve ostale u slišnim situacijama proizvode određene zvuke i reakcije, ali to je veoma daleko od čovekovog smeha.

Nikom nikad nije uspelo da tačno utvrdi koliko se često ljudi smeju. Smatra se da se najviše smeju deca između pete i šeste godine i taj smeh povezan je sa igrom i komunikacijom tokom igranja. Kod odraslih je to znatno manje i iznosi oko 17 puta dnevno.

I pored ovih saznanja koje nam otkriva psihologija, smeh i dalje ostaje jedna od večitih enigmi ljudske prirode. Za razliku od svahilija ili engleskog jezika koje moramo da naučimo, smeh nam je urođen jer posedujemo prirodni kapacitet da se smejemo. Ludi bi bili da ga ne iskoristimo. Dajte barem tih prosečnih 17 osmeha na dan.