"To mogu, samo, ovaaaaj... Srbi"

Promena formata u Dejvis kupu je donela potpuno novu dimenziju tog takmičenja, a premijerni završni turnir održan prošle godine u Madridu je potvrdio i da na celokupnu sliku, na kraju krajeva i ishod, značajno utiče i faktor publike.

U prestonici Španije se titulom šampiona ponovo okitila reprezentacija te zemlje, na krilima svojih zemljaka sa tribina, ali i zahvaljujući neverovatnom timskom duhu stvorenom tokom takmičenja.

Vredi podsetiti da je španski tim doživeo veoma teške trenutke za vreme turnira, a među njima se izdvaja smrt oca člana tima Roberta Bautiste Aguta, koji je uprkos tome ostao uz ekipu i značajno doprineo u pohodu na "Salataru".

Taj momenat je značajno uticao i na tamošnju publiku, koja je svojoj tradicionalnoj vatrenosti dodala i elemenat divljenja prema svom teniseru, što je doprinelo stvaranju fantastične pobedničke atmosfere u kojoj su igrači mogli da daju svoj maksimum i da na kraju stignu do pobede.

Atmosfera je ono što već godinama krasi i srpski nacionalni tim, u Beogradu je deceniju ranije osvojen Dejvis kup u prepunoj beogradskoj Areni, čiji tadašnji posetioci mogu slobodno da kažu da su učestvovali u svemu tome, stvarajući osećaj moći i dominacije u srpskim igračima, povećavajući im nivo samopouzdanja i energije.

Photo by Cameron Spencer/Getty Images

U Madridu su na završnici Dejvis kupa stvari bile drugačije, srpski tim je imao veliko breme favorita sa kojim nije uspeo da se izbori pa je takmičenje okončao pre nego što je i pomislio da može da uđe u borbu za trofej.

Idealna prilika za zalečenje rana je stigla u Australiji, državi-kontinentu u kojoj je ogroman broj pripadnika srpskog naroda našao utočište tokom prethodni tridesetak veoma burnih godina za matičnu državu.

Daljina, nostalgija i želja za ispoljavanjem svog nacionalnog identiteta je u Srbima decenijama povećavala nivo emocija uloženih u bilo koji poduhvat bilo koje srpske ekipe, a u slučaju teniske reprezentacije taj momenat je proporcijalan slavi Srbije koju su svetom poslednjih desetak godina pronosili najbolji teniseri i teniserke.

U svemu tome se može pronaći razlog za stvaranje atmosfere tokom mečeva koje nije svakidašnje za "beli sport", zasnovan na "vimbldonskom džentlmenstvu" i forsiranju "visokomoralnih principa".

Stvari su tu jasne, svaki državljanin Srbije, a naročito iseljenik, na poseban način doživljava sve ono što srpski nacionalni timovi doživljavaju, pa se često u tom zanosu prelaze "granice" i sve posmatra na više nego samo i striktno sportskom nivou.

Photo by Cameron Spencer/Getty Images

To su emocije i momenti koje ne mogu da razumeju oni koji nisu osetili ili doživeli sve ono što je prošlo uzduž i popreko pripadnika srpskog naroda, niti da shvate zašto se Srbi toliko "uživljavaju" u svaki poen, gol, napad, potez ili grešku bilo kog od nacionalnih timova, u kom god sportu.

Da nije toga, veliko je pitanje da li bi srpske reprezentacije stigle do svih uspeha koje postižu u poslednjim decenijama, da nije takozvanog "srpskog inata" to pitanje bi postajalo još veće, a da nije konstantne želje da se "probijaju granice dozvoljenog i propisanog", tek onda ne bi bilo nijednog velikog rezultata koji pripadniku srpskog naroda omogućava da bude "opijen uspehom" i da se bar na koji sat ili dan izmesti iz svog života, često uskraćenog za prave i istinske osećaje sreće.

Povoljan rezultat na ATP kupu može da ima i ekstremno pozitivne posledice po srpski teniski tim, koji je ispadanje sa Dejvis kupa doživeo veoma emotivno i debelo "zalio suzama".

Nošeni "domaćinskom atmosferom", srpski igrači su našli dodatni elan i motiv za ostvarivanje možda i potpuno neočekivanog ishoda, s obzirom na način na koji je završeno prethodno ekipno takmičenje.

Ili što bi jednom prilikom rekao jedan hrvatski televizijski sportski komentator - "to mogu, samo, ovaaaaj... Srbi".

Spasoje Veselinović