Zbogom košarkašu prosvetitelju

Milenko Savović osvojio je tri titule prvaka 'one' Jugoslavije, dva kupa i tri evropska Kupa Radivoja Koraća.

Kao mlad košarkaš učestvovao je u osvajanju prva četiri trofeja, i onog prvog Partizanovog evropskog, a kao kapiten podigao pehar u legendarnom finalu sa italijanskom Vivom iz Kantua, u utakmici koju niko ko ju je u novobeogradskoj Hali sportova gledao nikada neće zaboraviti.

Dovoljno da se kaže da je legenda.

Ali, dvanaest sezona u crno-belom dresu koji je obukao sa nepunih 17 godina, trofeji, nastup na Evropskom prvenstvu u dresu Jugoslavije, čak ni činjenica da je bio veliki i važan deo tima koji je u Humsku 1992. godine doneo najvredniji evropski pehar, nisu sve.

Ni blizu.

Maribor 1988, malo smo razbili Jugoplastiku, posle 10 dana i u Beogradu pic.twitter.com/xouy7Af42h

— Milenko Savoviæ (@savovicmi) May 17, 2020

Neko će reći da je nemoguće, ali su Milenku Savoviću, 210 centimetara visokom Trebinjcu, navijači skandirali – Sveti Sava!

I to osamdesetih godina prošlog veka kada se, pomisliće današnji klinci, tako nešto nije smelo.

Plenio je na terenu, vižljast, bistar, elegantan i nekako čudno otmen za vrhunskog sportistu.

I verujem da skandiranje koje se pamti nije imalo veze sa njegovom velikom, teško opisivom ulogom, van terena. Ali, i da jeste, to bi, i te kako, imalo smisla.

Milenko Savović završio je XI beogradsku gimnaziju, sa Srđanom Gojkovićem Giletom, vođom Električnog orgazma, otkrio kao tinejdžer beogradski Klub Fakulteta likovnih umetnosti Akademiju ili 'Rupu', kultno mesto muzike i stila tog vremena.

I otuda sadašnja tuga među velikanima tadašnje rok scene zbog odlaska njihovog najvećeg, ili bar najvišeg, druga. Vodio je saigrače u izlaske, upoznavao ih sa muzikom, ali i inicirao odlaske u pozorište, čitao i preporučivao knjige, bio istinska pop zvezda.

Bio san mnogih šiparica, u Beogradu i gradovima u kojima je igrao, visok, vitak, lep i pametan.

Bez posledica, bio je skroman i vaspitan čovek. Do kraja.

Mnogo je svedoka da nije bilo mesta u bilo kom gradu bivše države gde nije moglo da mu se priđe, da se popriča sa njim, bez ikakve distance, bez glume, foliranja.

Oni znatno mlađi znaju kako je sa njima komunicirao na društvenim mrežama.

Svoj, u svakom smislu te reči, rado je pričao sa ljudima, ali nikada nije insistirao na priči da je, na primer, bio kapiten Partizana.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Da je, na primer, kao mladi sportski direktor, postavio Željka Obradovića na mesto trenera 1991. godine, da je otišao sa njim da Dušanu Ivkoviću saopšti tu odluku, baš na dan kada je Duda verovao da sa Željkom kreće na pripreme reprezentacije.

Nije pričao o tome kolika je njegova uloga bila u pohodu na evropsku krunu Partizana.

Dolazio je na utakmice, čineći, a da to nikad ne pokaže, čast onima koji su mogli da sednu pored, čuju nešto ili pitaju. Voleo Partizan i košarku, pričajući o njima samo lepo i sa posebnom toplinom. Kao i o muzici, filmu, knjigama.

Možda se nekom učini da je reč teška, ali, baš prosvetiteljski...

Veliki Milenko Savović, voljen i poštovan. Voleo je i on one koji su njega voleli, kako je jednom napisao, "Svi koji vole i cene KK Partizan, čak iako se ne poznajemo, su moji drugari. Isti smo 'leb jeli."

I još jednom, za one koji su ga voleli, otišao je Sveti Sava.

Miloš Šaranović

Profesor Nikoliæ, Željko Obradoviæ i Milenko Savoviæ - na evropskom tronu 1992. pic.twitter.com/kRTrIt9VZf

— Èetvrti Oktobar (@CetvrtiOktobar) March 1, 2021