Jesu li srpskoj košarci potrebni strani klinci?

Reklo bi se da je to krupna promena koja će izazvati vatrenu debatu i brojne polemike (toga je, doduše, trebalo da bude pre donošenja odluke), ali osim nekoliko natpisa u novinama i obraćanja dvojice-trojice ljudi iz košarke, prava rasprava je izostala i osnovno pitanje i dalje je aktuelno – da li je to pravilo dobro za srpsku košarku?

Stranci su i do sada mogli da budu članovi klubova u mlađim kategorijama, ali sada će moći da igraju i na najvišem nivou takmičenja – u Jedinstvenoj kadetskoj i Jedinstvenoj juniorskoj ligi. Prema rečima ljudi iz KSS, to pravilo uvedeno je kako bismo dozvolili košarkašima iz zemalja iz okruženja da igraju u našim klubovima.

“Najsvežiji primer jeste Andrej Magdevski – on je pre tri godine bio u juniorima Partizana, tada nije mogao da igra Jedinstvenu ligu i otišao je u Real Madrid. Dve godine je proveo tamo ne radeći ništa, bez ikakvog učinka, i vratio se ove godine. Zamislite da smo Magdevskog imali dve godine u juniorskoj – mogao je da bude na oku trenera prvog tima, to bi sada bio sasvim drugi igrač. Siguran sam da ima mnogo takvih slučajeva, želimo pre svega da omogućimo deci iz Republike Srpske, Makedonije i Crne Gore da igraju kod nas“, kaže generalni sekretar Saveza Dejan Tomašević.

Sa druge strane, trener Dragan Jakovljević smatra da ne stoji stav da je pravilo doneseno zbog okolnih zemalja.

“Nije tačno, imao sam nekoliko igrača u Zvezdi koji su vrlo brzo dobili pasoše Republike Srbije i igrali kao domaći igrači. I tzv. košarkaško državljanstvo bilo je dobro rešenje starog saziva KSS. Nikola Popović, moj igrač koji je sada otišao u SAD, zatim Relja Knežević, dolazio je da trenira i Ćorović iz Nikšića, zatim Glišić iz Partizana, on je iz Republike Srpske. Prema tome, te priče ne stoje i pogrešno je da razigravamo košarkaše koji sutra ne bi mogli da igraju za Srbiju. Ako su hteli da uvaže tu decu, mogli su da kažu da mogu da igraju uz uslovnu saglasnost do dobijanja državljanstva Srbije“, ističe Jakovljević.

Selektor Aleksandar Đorđević izričito je rekao da ne želi da strani košarkaši igraju u reprezentaciji, a mlađe kategorije period su kada se igrač formira i stasava. Jasno je da bi spomenuto pravilo na mala vrata i u budućnosti uvelo strance u nacionalni tim.

“Čitav svet kreće se u tom pravcu, pogledajte samo broj srpskih dečaka koji odlaze u inostranstvo. Ako stranac prihvata uslove, kaže da mu Srbija prija i u njoj je odrastao, onda jesam za to. Npr, ovoj reprezentaciji je nedostajao igrač tipa Jana Veselog, sa njime bismo bili prvaci Evrope. Protivnik sam toga da se neko traži i da mu se daje pasoš, ali ako je neko odškolovan i odgojen ovde, zašto ne bi igrao za Srbiju?“, pita se trener Igokee Željko Lukajić.

Starsport

Ipak, to nije jedina tema – šta da radimo sa decom koja ovde žive ili žele ovde da treniraju, ali hoće da igraju za matične zemlje? Brojni naši mladi igrači trenutno su u inostranstvu, a kada bi oni odlučili da igraju pod zastavom država u kojima treniraju i igraju, to bi na ovim prostorima bilo doživljeno kao izdaja, pogledajte primer upravo Mirotića. Tu dolazimo do pipavog terena – sa jedne strane, zašto bi srpski klubovi razvijali talente za druge reprezentacije, a sa druge je pitanje kako izbeći implicitnu diskriminaciju stranaca.

Sve gorenavedeno predmet je diskusije jer pravilo nije jasno definisano – dakle, već na početku grebanja po površini vidi se da je o određenim stvarima trebalo dublje promisliti i doneti rešenja koja zadovoljavaju sve strane na duže staze.

“Naravno da mogu da dolaze i drugi stranci, oni koji nisu iz okruženja, ali da li vi mislite da će takvi, kvalitetni igrači, ako ih ima boljih od nas, izabrati pre Srbiju nego Španiju ili neku drugu bogatiju zemlju?“, smatra Tomašević.

Na prvi pogled to je validna argumentacija, ali sa druge strane – zašto ne bi dolazili? Ovdašnja škola košarke, uprkos svim nedostacima, i dalje važi za mesto gde se kvalitetno radi sa mladim igračima (“odgovorno tvrdim da ovde apsolutno imaju bolje uslove za napredak i da se košarkaški obuče jer je naša škola i dalje iznad svih ostalih“, rekao nam je Željko Lukajić).

Uostalom, u Partizanu su bili talentovani Francuzi Leo Vesterman i Boris Dalo, ove sezone u Megi imamo Luvavua i Kabu – to jesu seniorski timovi, ali nije nezamislivo ni da su svi oni došli godinu-dve ranije i zaigrali u juniorima. Takođe, košarka je globalni sport i talentovani klinci sada su dostupni na celoj planeti – Španci uveliko “uvoze“ decu iz Afrike, tu su i Azija i Južna Amerika.

“To je potpuno jasan biznis interes nekih ljudi, ljudi koji imaju po nekoliko klubova, pa je cilj da se povećaju školarine i ostvari profit. Ne može samo da se glasa po diktatu čoveka kojem to odgovara zbog poslovnih interesa. Ako imate privatnu školu/gimnaziju i četiri različita kluba, puta četiri stranca, to je više školarina. To je interes onih ljudi koji mogu da finansiraju tamnopute igrače ili igrače iz Azije i Južne Amerike. Pitanje je doduše koji su ti jer one najbolje obično pokupe bogatiji klubovi, a ovde će doći većinom iz siromašnijih zemalja“, kaže Jakovljević očigledno aludirajući na Nebojšu Čovića.

Međutim, to ne mora nužno da ima negativnu konotaciju i upravo to predstavlja drugu ravan problema jer nacionalnu košarku ne čini samo reprezentacija, već i klubovi. Kada se prvi put raspravljalo o sličnom pravilu 2013. godine, iz Crvene zvezde i Partizana čulo se da bi maloletni stranci mogli da budu izvor profita u teškim vremenima za sport.

“Da li je problematično ako klubovi time zarade novac? On će sigurno biti upotrebljen za razvoj drugih igrača. Dolazak jednog ili dva stranca neće zatvoriti vrata domaćim igračima – naše iskustvo govori da ono samo može da poveća kvalitet“, naglašava Tomašević i dodaje:

“Kada god se desi neka promena, uvek su agresivniji, glasniji i brojniji oni koji su protiv. Kažem vam šta je ideja Saveza, osluškivali smo zahteve i rad klubova, sagledali naše potrebe – dozvolite da damo vremena ovom predlogu, recimo dve godine, pa ćemo videti koji su rezultati. Za svaku odluku treba da prođe neko vreme da se vidi da li je dobra ili loša, mi smatramo da je dobra“.

Starsport

Moguće da odluka i jeste dobra, ali ono što sigurno nije dobro jeste što je izostala relevantna rasprava u košarkaškoj javnosti o tako važnom pitanju. Protivnici navedenog pravila jesu i Goran Grbović, Žarko Varajić i drugi, a protiv je bio i legendarni Ranko Žeravica.

“Ne želimo da budemo saučesnici u zločinu, već da dignemo glas i da kažemo šta mislimo, zato što će u krajnjoj instanci reprezentacija Srbije ostati bez igrača. Uzmimo teoretski da klubovi koji mogu sebi to da priušte guraju igrače koji ne mogu da igraju za reprezentaciju Srbije. Ipak je nacionalni tim iznad svih nas. Lično navijam za Zvezdu, to je moj klub, ali svi se radujemo uspesima reprezentacije. Srbija ne bi smela da ostane bez nacionalne selekcije – put da jedan talenat ne igra jeste put ka tome“, kaže Jakovljević.

Dejan Milojević, trener ABA ligaša Mega Leksa, takođe ne vidi pozitivne aspekte donesenog pravila.

“Nisam za to i ne mislim da je to dobra odluka. Mislim da imamo talentovane dece i da je to pravilo bespotrebno, tako mislim na prvu loptu. Pročitao sam u novinama da se to desilo – ne znam koji je razlog, ali ljudi koji su to doneli verovatno imaju argumente. Verujem da su validni, voleo bih da ih čujem“.

Kada se 2013. godine raspravljalo o sličnom predlogu, jedan od najglasnijih protivnika bio je tadašnji selektor Dušan Ivković.

“Primer da se juniorska liga igra sa po dva stranca u timu (tada se razmatralo uvođenje po dvojice stranaca, prim. aut), ne postoji nigde u Evropi. Izričito sam protiv tog predloga. Ovo što imamo u seniorskoj košarci zaživelo bi među juniorima i mi praktično ne bismo imali gde da damo prostor našim mladim igračima, koji imaju neosporan talenat“, rekao je tada Duda.

Međutim, sada se on nije oglasio, a svoje mišljenje nisu dali ni neki od drugih naših trenerskih velikana poput Željka Obradovića ili Svetislava Pešića, kao ni selektor Đorđević. A njihovo mišljenje izuzetno je važno jer ima težinu u javnosti i moć da pokrene neophodnu diskusiju koja bi u krajnjem ishodu (nadamo se) dovela do najboljeg mogućeg rešenja.

Za sada, možemo samo da konstatujemo da je doneseno pravilo nepotpuno jer ostavlja mnogo nerešenih pitanja, da je utisak da je protureno “na brzinu“ i da predstavlja eksperiment za koji niko do kraja nije siguran kako će se završiti.

Dodatak: Situacija u Španiji

Getty Images

U Španiji se u juniorskoj kategoriji traži se da su barem osmorica igrača iz svakog sastava igrali najmanje četiri sezone u takmičenjima pod okriljem FEB (Košarkaška federacija Španije).

“Naravno da nas brine da li će naši igrači imati prostora, ali španski zakoni zabranjuju bilo koju vrstu diskriminacije na osnovu zemlje rođenja. Pravilo je usvojeno kako bi se napravio kompromis između ta dva aspekta“, objašnjava portparol Federacije Enrike Kuevas.

To nije izazvalo veće kontroverze, naprotiv, u razgovoru sa dvojicom tamošnjih novinara saznali smo čak da postoji tendencija da se lokalni talenti potcenjuju i da se stranci nekada smatraju boljima samo zato što su stranci.

“Na sreću ili ne, debata o nacionalnosti igrača u mlađim kategorijama nije tema u španskoj košarci. Uzmimo Barselonu za primer – u mladoj ekipi igraju im veterani Jaka Lakovič i Luboš Barton kako bi učili mlađe. Vrlo je teško mladom igraču da se ustali u velikom klubu i trenutno je najveći talenat u našoj ligi Slovenac Luka Dončić. Uzevši u obzir da mnogo klubova u Španiji traži talente u inostranstvu, bilo bi apsurdno ograničavati njihovo učešće“, kaže novinar Giljermo Ortis.

Međutim, nije baš da ni tačno da je izostala svaka vrsta reakcije, a ona je zavisila od uloge svakog od činilaca u procesu. Klubovi nisu imali primedbi, naročito ne oni veći, a i selektori mlađih kategorija bili su prilično tihi, mada su isticali da “onda u mlađim selekcijama reprezentacija igraju momci koji nisu dovoljno na parketu i nisu navikli da preuzimaju odgovornost“. Logično, najveći protivnik jeste najpogođenija grupa.

“Igrači i posebno njihovi roditelji reagovali su protiv toga. Odjednom nisu tako lako dolazili do mlađih kategorija ACB klubova i velikom broju njih smanjena je minutaža i uloga u timu“, objašnjava Huanan Inoho, autor knjige “Ukradeni snovi – jugoslovenska košarka“.

Takođe, on nam je ukazao na problem sa kojim se susreću Španci, a koji bi u budućnosti mogao da postane i naš – veliko prisustvo afričkih igrača sumnjivih godina. Nama je ova priča poznata jer se godinama šuškalo da su i neki sa ovih prostora “montirali“ godište, ali Afrika je ipak još neuređenije područje.

“Postoje mnogi slučajevi igrača koji su imali 20, 22 ili čak 23 godine, a nastupali su za juniore i kadete. Ono što je posebno nezgodno u tome jeste što se baca senka sumnje i na one koji su odgovarajućih godina, a to je posledica brojnih falsifikovanja. Ipak, bilo je slučajeva odraslih igrača na ’zverskom’ fizičkom nivou, koji su onda tiranizovali takmičenja mlađih kategorija i imali statistike kao Vilt Čemberlen. Sa takvim igračima ostali naravno ne mogu da se izbore“, kaže Inoho i navodi jedan od očiglednijih primera:

“Juniorski tim Real Madrida iz 2010. godine, dakle generacija 92-93. sa Danijem Dijesom, Horheom Sansom i Viktorom Arteagom, izgubila je od ekipe Basket Torehon u četvrtfinalu završnog turnira. U regularnom delu sezone Real je dobio Torehon sa 147:35, a posle su Torehonu došli dvojica afričkih igrača i taj mali klub eliminisao je Real“.

Posle toga je i Real rešio da dovede afričke igrače u mlađe kategorije, i ne samo one iz Afrike, koji su sumnjivih godišta, a isti primer sledili su i Barselona, Unikaha...

Sve u svemu, nije da Špancima loše ide, ali očigledno se i oni susreću sa problemima iz kojih bi ljudi u našoj košarci morali nešto da nauče i primene ovde.

Saša Ozmo (ozmo_sasa), Alvaro Gonsales Esteban (CorazonRural)