"Bolest" koja uzima maha – "tankovanje" u tenisu

"Tankovanje" je termin koji se proteklih godina odomaćio u sportskoj terminologiji. To je izraz koji prosto znači puštanje protivnika da vas pobedi ili jednostavno, to je nedostatak želje da se takmičite u određenom momentu, a kako bi se na osnovu toga profitiralo u budućnosti.

U NBA imamo tankovanje iz prostog razloga da bi se porazom izbegao neželjeni protivnik i eventualno dobio onaj koji vam više odgovara u plej-ofu. Iii da bi se obezbedila što slabija pozicija na kraju regularnog dela i time stvorile najbolje šanse za dobijanje nekog od prvih pikova na draftu.

Otuda imate "iznenađujuće" poraze koji za rezultat imaju pomeranja na tabeli koja dovode do željenih ukrštanja. Svi znaju za to, ali niko se ne usuđuje da reaguje, jer je najčešći argument čelnika lige da nema dokaza za tako nešto.

Nije to samo problem NBA. Takvih primera ima u mnogim drugim sportovima, od badmintona do fudbala. Setite se Svetskih prvenstava u fudbalu i brojnih slučajeva kada je ekipama bilo potrebno da postignu određeni rezultat kako bi obe imale korist od toga? Šta je to drugo nego jedan vid tankovanja?

Ili u običnom prvenstvu, kada vam predstoji “važniji” meč, pa u jednom igrate sa oslabljenim timom ili “s pola snage”, kako bi se sačuvali za onaj naredni.

Razni su vidovi tankovanja, ali svi su nešto što predstavlja ozbiljan problem za sport i samo takmičenje. A kada je reč o tenisu, ta pojava se poprilično odomaćila i gotovo da nema načina da se spreči ili iskoreni.

Šta kažu pravila?

Photo by Lucas Dawson/Getty Images

Tenis je sport strogo uređen pravilima takmičenja. ATP pravilnik je obimna knjiga od 387 stranica u kojoj su do tanična objašnjena sva pravila i aspekti igre. Njime je regulisana i najmanja sitnica, pa postoji i taj deo o kršenju pravila sportskog ponašanja.

“Lack of best effort” je grubo rečeno nedostatak želje i truda na terenu, što prepoznajemo kao “tankovanje”. Jednostavno, igrač prestane da se takmiči, pušta protivniku da lako osvaja poene ili namerno greši.

Pravila kažu da svako prepoznavanje nodostatka želje za igrom mogu biti kažnjena novčano iznosom do 20.000 dolara. Dakle, igrač plaća kaznu za nedostatak želje za takmičenjem.

Neki smatraju da to nije dovoljno, da bi kazne morale da budu rigoroznije, da se izriču suspenzije, ali preovladava generalno mišljenje da je najveća kazna za “tankere” to što gube, što automatski znači da no osvajaju bodove, a samim tim ni novčane nagrade.

Ipak, bez obzira na mogućnost kažnjavanja, igrači i dalje nastavljaju sa tom praksom. I što je još gore, i ne kriju da to čine!

To nije ništa novo u tenisu

Photo by Will Russell/Getty Images

U istoriji tenisa, odavno se sumnja na tankovanje. Mnogo je primera, naročito na manjim turnirima, posebno na čelendžerima gde se igrači i ne trude da sakriju da im se ne igra.

Neki to rade prosto jer žure na drugi, “važniji” turnir. Neki izađu na teren čisto pro forme, da se kaže da su došli na takmičenje, da bi posle jednostavno otišli da se zabavljaju.

Brojni su primeri gde su agenti određenih turnira pokušali da privuku atraktivne igrače da dođu na njihov turnir kako bi jednostavno zainteresovali publiku. Naravno, morali su da plate određenu cenu ”ispod žita” da bi se igrač pojavio. A kada bi se pojavio, izašao bi na teren, izgubio u prvom ili drugom kolu, pokupio svoje stvari i otišao dalje.

O tome je još pre skoro 20 godina pričao bivši direktor “Kremlin kupa”, Judžin Skot, koji je želeo da na turnir dovede igrača iz Top 10.

Igrač i njegov agent tražili su nadoknadu od 140.000 dolara na šta je Skot prvobitno pristao, ali da bi kasnije dobio informaciju da “igrač ne planira da se zadrži dugo, jer želi da ode na odmor sa devojkom”.

Skot na takvu ucenu igrača i agenta nije pristao, samo da bi bio svedok da je taj igrač otišao na drugi turnir, gde su organizatori “progutali udicu”, platili mu željenu sumu, da bi on potom ispao u prvom kolu.

Upućeni kažu da na blizu 70 turnira u ATP kalendaru, Grend slemovi i Mastersi su najvažniji, dok za pojedine igrače prosto nije važno gde će izgubiti, jer uvek ima novi turnir na koji mogu da odu.

Ima i onih koji tvrde da pojedini “tankuju” čak i na Grend slem turnirima. Takvih primera je bilo na pretek, a jedan od onih mečeva o kojem se mnogo govorilo je polufinale sestara Vilijams na Vimbldonu 2001. Tada je mlađa Serena izgubila od Venus jer je to, kako se sumnjalo, navodno od nje tražio otac Ričard.

Sve je ostalo na sumnjama i optužbama.

Tankovanje novije generacije

Photo by Hector Vivas/Getty Images

Svako ko je gledao tenis, mogao je da vidi primere kada se igrač jednostavno ne trudi na terenu. Publika zviždi, on gubi poen za poenom, gem za gemom, kao da jedva čeka da pobegne sa terena.

Australijanci Bernard Tomić, Nik Kirijos, ali i mnogi drugi, niz puta su bili optuženi da se ne trude dovoljno, za šta su konkretno i bili kažnjavani. Kirijos čak i ne krije da tankuje. Pre dve godine je to javno priznao.

U jesen 2016. platio je kaznu od 13.500 funti zbog nesportskog ponašanja i tankovanja na Mastersu u Šangaju u meču sa Mišom Zverevim.

“Odigrao sam 18 turnira i tankovao sam verovatno na njih osam, ali i dalje sam među Top 20 na listi. Nekada je zabavno igrati, nekada bih radije radio nešto drugo. Kada sam na putu, teško nalazim motivaciju. Ne volim duga putovanja. Užasavam ih se, mrzim da putujem”, rekao je tada Kirijos.

Koliko je to razmaženo i nezrelo razmišljanje, procenite sami. Karte za teniske mečeve nisu jeftine, publika očekuje da vidi veliku borbu i dobar tenis, a zauzvrat dobije igrača koji se vuče po terenu jer mu se tog dana jednostavno ne igra. Ili bi radije bio negde drugo.

Tankovanje ponekad nije lako razlikovati od pokušaja da se časno izgubi. Recimo, igrač je povređen, ne može dovoljno dobro da se kreće, ali ne želi da preda meč i tako razočara sve, posebno publiku koja je često skupo platila ulaznicu. Faktički, otaljava posao do kraja meča, muči se, rizikuje dalju povredu, ali ne predaje meč. Takvih primera je bilo poprilično.

Šampionsko kalkulisanje

Photo by Will Russell/Getty Images

Konačno, imamo i primere kada sumnjamo da određeni vrhunski teniseri jednostavno ne igraju punom snagom. Da li je to neki vid tankovanja ili ne, teško je reći.

Recimo, sumnjamo da postoji želja da se iz taktičkih razloga izbegne duel sa određenim protivnikom. Da se ne otkriva u kakvoj je trenutno formi. To se obično radi na manjim turnirima koji ne donose toliko bodova za razliku od Grend slemova.

Takođe, teniseri zbog zgusnutog kalendara sebi mogu da daju oduška i na nekim turnirima odigraju opuštenije, bez velikog rezultatskog pritiska, jer određeni turnir smatraju usputnom stanicom koja služi za tempiranje forme za ona najvažnija takmičenja.

Ima i onih koji veruju da pojedini sebi ostavljaju prostora da u narednoj sezoni u određenom periodu godine imaju više mogućnosti za osvajanje novih poena. Beskrajne kalkulacije, ali da li je baš tako? Može li se na taj način kalkulisati, jer ko može da predvidi kako će igrati naredne sezone?

Mnogi veruju da to postoji, ali niko ne može da dokaže. I to je to. Jedan začarani teniski krug. Gordijev čvor koji se, jednostavno, ne preseca.

A kada je bilo koji vid tankovanja u pitanju, morao bi, ako se ne želi da i ovaj prelepi sport bude još jedna žrtva nekontrolisane spirale moći novca.