Kazu

Ako je suditi prema dugotrajnosti karijere Kazujošija Mijure, možemo zaključiti da je u nekom zapećku sobe okačio poster Kristofera Vokena i Roberta De Nira, dok ih Vijetnamci, od "milošte" Čarliji, primoravaju na partiju ruskog ruleta.

Odrastao u porodici fudbalskih fanatika, Mijura je zajedno sa bratom Jasutošijem od detinjstva znao čime želi da se bavi u životu.

Njihov otac je 1970. otputovao na Svetsko prvenstvo u Meksiku gde je kamerom snimao partije jednog od najboljih fudbalera svih vremena Pelea, da bi ih kasnije pokazivao mlađanom Kazujošiju.

Tada trogodišnji Mijura zaljubio se u "zeleno-žute".

Foto: Profimedia/Kenzaburo Matsuoka/AFLO

U to vreme Džej liga nije postojala, pa samim tim ni način da mladi japanski talenti steknu status profesionalaca.

Popularni "Kralj Kazu" je, zahvaljujući očevim vezama, napustio srednju školu sa petnaest godina i zaputio se sam i sa tek ponekom rečju portugalskog u Brazil, kako bi potpisao za tamošnji Juventus.

Klub je dobio ime upravo po italijanskom pandanu za koji je navijao vlasnik, ali, a priča ne bi bila zanimljiva bez tog "ali", boje kluba preuzete su od torinskog rivala, za koji je navijao njegov sin.

Takođe, protiv ovog kluba je Pele, po sopstvenom priznanju, postigao najlepši gol u karijeri.

Znate onaj, kad prebaci loptu preko nekoliko igrača, ali za koji nema snimak da to potkrepi.

I da, ponovo Pele, kao lajtmotiv Mijurine karijere. Prvi profesionalni ugovor potpisao je 1986. sa Santosom.

U to vreme sredinu terena držao je Dunga, koji će u drugoj polovini devedesetih zaigrati protiv Mijure u japanskoj ligi.

Međutim, Brazil nije bio obećana zemlja za Kazua.

Promenio je šest tamošnjih klubova, pre nego što je, tokom drugog mandata u Santosu, odlučio da se vrati na rodnu grudu.

"Zemlja sambe" svojom razuzdanošću očigledno nije prijala pripadniku sredine izrazite discipline kao što je Japan.

Istinu govoreći, ideja o japanskom napadaču koji "praši" po brazilskim pašnjacima u dresu Koritibe je od starta osuđena na propast.

Dvojica velikana: Mijura i Nakamura Foto: Profimedia/SportsPressJP/AFLO

U karijeri sportista koji su promenili mnogo klubova, ostaje jedan pod čijom egidom se skupljaju ostali.

Bobo Vijeri je imao Inter, Sebastijan "Loko" Abreu Botafogo, a Mjura Verdi Kavasaki.

Početak devedesetih je, kao i za ostatak sveta, bio živopisan za njega. Osvojio je četiri uzastopne titule lige u tandemu sa Rujem Ramosom, naturalizovanim Japancem s kojim će 1992. osvojiti Azijski kup.

Šest godina kasnije, Mijura će dovesti Japan do njihovog prvog učešća na svetskim prvenstvima.

Avaj, 14 golova u kvalifikacijama nekako nije bilo dovoljno da bude u sastavu koji će otputovati u Francusku.

Tokom perioda u današnjem Tokio Verdiju, osvojio je i inaugurativnu nagradu za Azijskog igrača godine 1993, ali je taj izbor poništen i zvanično se beleže osvajači od 1994. kada je priznanje poneo Said Al Ovarijan, vedeta Al Šababa i strelac jednog od najlepših golova na Svetskom prvenstvu iste godine. Mijurin povratak poklopio se sa osnivanjem Džej lige 1993, a upravo on je proglašen za najkorisnijeg igrača te sezone, na taj način pretekavši ikonu Lestera i Barselona Garija Linekera.

Petu titulu Kazujoši nije dočekao, a bez njega je nisu ni osvojili. Odlučio da po drugi put napusti otadžbinu.

Prvi Japanac u Seriji A, pozajmica u Đenoi trebalo je da pokrene njegovu evropsku karijeru.

Da stvari neće teći po planu bilo je jasno posle prve utakmice. Mijura je udario u potiljak legendarnog Franka Barezija i morao je na operaciju.

Od Evrope je, osim sezone u Italiji, video jedino Hrvatsku 1999. kada je, tek u nekoliko navrata, branio boje Dinama i osvojio titulu.

Tokom šest zagrebačkih meseci, Mijura je delio teren sa najboljim saigračem u svojoj karijeri – Robertom Prosinečkim.

Mijura u dresu tadašnje Kroacije EPA/STR

Njegov manjak nastupa nije sprečio stotine japanskih novinara da pohrle u region. Što je, ako pogledamo nedavni primer Vua Leja iz Espanjola, trend koji ne jenjava.

Mijura je u Japanu imao status "superstara" i po povratku iz Brazila, a, uprkos neuspešnoj evropskoj avanturi, Kazu po drugom povratku u domovinu stiče status božanstva.

Neki su ga čak poredili i sa Maradonom.

Pre prelaska u danas popularni Vizel Kobe, Kazujoši je bio na probi u bormutskim "trešnjicama", da bi 2005. potpisao za manju od dve Jokohame.

Iste godine bio je na pozajmici u Sidneju, nekadašnjem klubu Alesandra Del Pijera, ali i naših Miloša Ninkovića i Dimitrijevića, kao i Nikole Petkovića.

Zanimljivo, sva četvorica proglašavani su za igrača sezone u ovom klubu.

Sidnejski dani EPA/ANDREW CABALLERO-REYNOLDS

Četiri nastupa, čisto da štiklira i Australiju na listi kontinenata.

Ljubiteljima sportskih simulacija poznate su njegove proslave golova poznatije kao "Kazu ples".

U svom imenu "Kazu" nosi i finta driblinga karakteristična za vremešnog Japanca. Mijura drži rekord za najstarijeg igrača koji je igrao (53) i koji je postigao gol u profesionalnoj utakmici (50 godina i 7 dana).

Nadmašio je čuvenog Stenlija Metjuza, "Džentlmena fudbala" i prvog dobitnika Zlatne lopte, za dva dana.

Metjuz je čuven i po tome što je bio deo britanskog tima koji je uputio nacistički pozdrav pred utakmicu sa Nemačkom 1938. Dakle, u brojkama:

53 godine života
35 godina karijere
5 dekada u kojima je igrao
4 kontinenta
13 klubova
55 golova za Japan

U zagrljaju sa Inijestom Foto: Profimedia/AFLO

Debitovao je i za futsal reprezentaciju Japana.

Prva utakmica bila je protiv Brazila. Za Jokohamu igra i dalje, premda retko. Nedavno je i produžio ugovor koji traje dovoljno dugo da zaigra fudbal i u 54.

Kako kaže, održava ga ljubav prema fudbalu koja je još veća u odnosu na onu iz brazilskih dana.

"Da, draga, starost pre vremena stiže. S povorkom crnom neduga u mana. Ne osećamo ni slasti ni griže. Ni sveži polet iz mladićkih dana". Tako je o starosti pisao Milan Rakić.

Skoro 10.000 kilometara daleko i bezmalo vek kasnije, po jednog Japanca starost je zaboravila da dođe.

Dušan Đukanović