Ćao, Super Sić!

Ovo nije priča koja će se sastojati od rekapitulacije dešavanja iz Malezije ili hvalisanja Simončelija, već realno sagledanje svega šta je on učinio za svoje 24 godine. Sigurno je da su mnogi zavoleli Moto GP baš zbog njega, ali, opet, treba reći i da je mnoge izluđivao. Ipak, i jedni i drugi pamtiće ga još dugo.

Jedan moj prijatelj, koji će sam prepoznati, imao je tu divnu priliku da upozna Simončelija, i nekoliko dana posle tragedije u Maleziji samo mi je rekao: „Marko je bio rok zvezda“. Iako do tada nisam tako razmišljala, shvatila sam da je potpuno u pravu. Svojim ponašanjem, a najviše osmehom, pravio je pometnju gde god da se pojavio, baš jer se razlikovao, a retki su takvi likovi u celom svetu auto-moto sporta. Mnogi su govorili da je on nešto najuzbudljivije što se desilo Moto GP šampionatu posle Valentina Rosija, i ja verujem da su u pravu.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

Zbog velike sličnosti sa Rosijem mnogi su ga prozvali ’Doktorovim’ naslednikom i on je realno to i bio. Ali, ne u smislu da će nastaviti tamo gde devetostruki šampion stane, već da će, kada se Rosi povuče, u šampionatu ostati neko ko će od njega praviti pravi šou, kako na stazi, tako i van nje. Mišljenja sam da bi Simončeli kad tad osvojio bar jednu titulu u kraljevskoj klasi, ali, realno, malo ko će moći i da pokuša da ponovi Rosijeve majstorije.

Povezanost sa ’Doktorom’ nije slučajna jer dok su mnogi mladi ambiciozni motociklisti Rosija gledali samo preko malih ekrana, Simončeli je odrastao uz njega. Iako je razlika u godinama bila ne tako mala, Rosi je mladog sunarodnika prihvatio kao mlađeg brata, a njih dvojica su jedan u drugom stekli velikog prijatelja. Mnogi se sećaju da je Simončeli uvek bio među onima koji su prvi čestitali ’Doktoru’ na osvajanju titula, a čak ga je nekoliko puta čekao i nasred staze.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

„Marko je za mene bio kao mlađi brat. Bio je odličan na stazi i divan prijatelj. Mnogo će mi nedostajati“, rekao je Rosi posle Simončelijeve pogibije.

Simončeli je imao tu šansu da uči od najboljeg, ali u kraljevskoj klasi nije uspeo da pokaže svoj pun sjaj. Mladi Italijan je u Moto GP šampionatu debitovao na Velikoj nagradi Češke 2002. godine i to u klasi do 125 kubika, iz koje se u onu do 250 preselio četiri godine kasnije. Najveći uspeh karijere ostvario je 2008. godine, kada se okitio titulom šampiona na Đileri, na kojoj je jedino on imao uspeha. I naredne sezone imao je priliku da ponovi uspeh, ali mu se na putu isprečio Hiroši Aojama, koji mu je kasnije postao timski kolega.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

Aojama, ipak, nije bio njegov najveći rival i tu stižemo do novog poglavlja priče. Ako se za nekoga može reći da je to bio, to je Bautista. Njih dvojica su imali žestoke bitke u klasi do 250 kubika tokom dve sezone, ali je Italijan bio taj koji je većinu završio kao pobednik. Simončeli je bio poznat po tome da, kao Rosi, ide do samih granica, što je mnoge izluđivalo, a ponajviše mladog Španca.

Bautista je u to vreme bio velika nada i od njega se očekivala titula, ali je Simončeli sve iznenadio, a njega bukvalno uništio. Naredne godine mladi Italijan je sam sebe pobedio i ostao bez titule, iako je ona na kraju zasluženo otišla u ruke japanskog motocikliste. Još pre nego što je sezona bila gotova potvrđeno je da će Simončeli već 2009. godine preći u kraljevsku klasu kao vozač San Karlo Honde Gresini i prvi put je dobio pravu priliku da odmeri snage sa ’Doktorom’.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

Očekivanja pred njegov debi bila su velika, ali su ih raspršili brojni udesi koje je imao tokom predsezonskih testiranja. Zbog toga je na početku sezone bio u veoma lošoj formi, borio se tek za bodove, ali je kako je vreme odmicalo bio konstantniji i šampionat je završio na osmom mestu. Uprkos tome, verovalo se da će upravo on doneti iznenađenje ove sezone, a to se i desilo.

Na fabričkoj Hondi, ali kao vozač Gresinija, Simončeli je već u Kataru nagovestio da bi to mogla da bude njegova sezone. Pod reflektorima na stazi „Losail“ došao je do petog mesta, do tada svog najboljeg plasmana u kraljevskoj klasi, a već na sledećoj trci imao je prvu pravu šansu i da trijumfuje.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

Ipak, jednostavno nije znao svoje granice i u Heresu je imao jako sličan udes onom posle kojeg je izgubio život i to dok je bio u vođstvu. Srećom po njega udes nije imao posledice, ali se situacija ponovila i u Portugalu, pre nego što je u Francuskoj preambiciozno krenuo u napad na Danija Pedrosu i udario pravo u njega. I dok je Italijan nastavio trku, Pedrosa je iz tog udesa izašao sa lomom ključne kosti, zbog čega je već u maju ispao iz borbe za titulu.

Upravo taj udes bacio je senku na sve što je Simončeli pokazivao do tada, jer je odjednom samo postalo pitanje kada će se malo uozbiljiti. Iako je nedugo zatim u Kataloniji osvojio prvu pol poziciju u najjačoj klasi, kraja udesima nije bilo. Niz se nastavio u Velikoj Britaniji, Holandiji, Sjedinjenim Državama i na kraju se, nažalost, završio u Maleziji.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

U međuvremenu, Simončeli je tokom leta uspeo da iza sebe ostavi status negativca koji je dobio posle incidenta u Le Manu sa Pedrosom. Španac je čak u Muđelu odbio da se rukuje sa njim, ali je on to, može se reći, dostojno podneo, a ’novi’ Marko Simončeli pojavio se na stazi posle letnje pauze. U Brnu je vozio kao preporođen i sasvim zasluženo došao do prvog podijuma, zbog čega se mnogima vratila vera u njega.

Iako je usledila problematična trka u Indijanapolisu, Italijan je uspeo da naniže tri četvrta mesta na trkama u San Marinu, Aragonu i Japanu, pre nego što je u Australiji kao drugi prošao kroz cilj. Tog dana bio je u potpunoj senci Kejsija Stonera, koji je obezbedio titulu, ali se videlo i da je on jednako srećan. Posle tog fantastičnog rezultata najavljivao je i pobedu do kraja sezone, ali, nažalost, u tome nije uspeo.

© 2011 Gresini Racing S.r.l.

Priča o Maleziji već je ispričana, ali po svemu što se desilo na stazi „Sepang“ tog 23. oktobra ne bi trebalo da pamtimo Simončelija, nego po njegovom osmehu i harizmi, na koje je malo ko ostao ravnodušan. Uvek je bio dostupan, satima je bio u stanju da daje autograme svojim fanovima, da se slika sa njima. Verovatno u padoku nije postojala nijedna osoba kojoj bar jednom nije rekao samo „ćao“ u prolazu.

Ono što je sigurno je da je staza bila dom Simončeliju, iako je baš na njoj tragično izgubio život. Svi pamte da je jednom prilikom na pitanje o opasnosti auto-moto sporta rekao da on na stazi za pet minuta doživi nešto što mnogi ne iskuse za ceo život. Nažalost, svet je prerano ostao bez njega, ali, ipak, njegova poruka ne bi bila da se njegov život slavi suzama, već bukom. Tako je učinjeno i na zatvaranju sezone u Valensiji, i zato je, uz buku, jedina pogodna poruka za kraj ovog teksta samo:

Ćao, Super Sić!