Paradoks Partizan

Kada momci, koji u proseku imaju 19,5 godina, pobede najbolju ekipu na Starom kontinentu, pa makar to bilo i u Regionalnoj ligi (Partizan - Jug 16:14), onda to nije samo priča o nekom novom trijumfu crno-belih, već zapravo početak priče o sunovratu jednog sporta na klupskom nivou.

Dakle, Partizanova deca, koja zajedno imaju manje medalja nego što su ih u karijeri osvojili “Dubrovčani” Felipe Perone Roča i Havijer Garsija, pokazala su da ni nedostatak mazuta, ni hladna voda, neplaćeni računi, plenidbe, simbolična plata, ako je uopšte ime, nisu prepreka da se potopi ekipa koja je prošle godine osvojila sve što je mogla da osvoji: Ligu šampiona, Superkup Evrope, prvenstvo i kup Hrvatske, te Regionalnu ligu. Bio je to tek drugi poraz ove sezone Maria Jokovića, Paula Obradovića i drugova, a imate samo jednom pravo da pogađate od koga su izgubili prvi put. Upravo tako, od premoćnog Pro Reka.

sportstar

Cinici bi sada mogli da kažu: „Pa, ko još igra vaterpolo..“ ili „i ćorava koka kljucne zrno“, ali Partizanova deca su zapravo dokazala da su napravljena od šampionskog materijala i da ovaj sport ne bi smeo da se svake sezone susreće sa propadanjem jednog sportskog kolektova bez obzira da li je u pitanju Bečej, Radnički iz Kragujevca, Crvena zvezda ili možda koliko već sutra Partizan.

Zato se pobeda Partizana nad Jugom gotovo savršeno uklapa u čuvenu priču o „fenomenu Srbija“. Jer upravo ona najslikovitije opisuje koliko nisko možemo da padnemo. Dakle: „...Srbija je zemlja gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci i tenisu. Gde su najbogatiji oni koji nikada nisu radili. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde nisi normalan, ako ne poludiš...“. I „gde golobrada deca pobede šampiona Evrope“, „gde se jednog dana klub gasi, a drugog dana bude bolji od najboljeg“ .

Srbija je na početku ove decenije imala dva prvaka Evrope, Partizan u sezoni 2010/11. i Crvenu zvezdu u sezoni 2012/2013. Crno-beli su još tri puta igrali fajnal-for (2009/10, 2012/13, 2013/14), a na njemu je bio i kragujevačkli Radnički (2013/14). A, onda su došli u situaciju da Radnički, osvajač LEN kupa, završi u Prvoj B ligi Srbije, da se Crvena zvezda čas gasi, čas pali, da još jedan bivši prvak Evrope, Bečej, igra u Prvoj A ligi...

Došli smo u situaciju da „mazut“ bude važnija, značajnija i skuplja reč od reči „trofej“, da igrači nemilice odlaze u klubove s neuporedivo siromašnijom istorijom, samo zato što mogu bar nešto da plate, da klubovi putuju u Mađarsku da bi mogli da se u toplom bazenu spreme za narednu utakmicu. Zato čitamo kako sudski izvršitelji plene štampače i kompjutere, nagomilavaju se računi za struju, vodu, tužbe pristižu kao na traci.

Oko 300 dece samo u Partizanu, o Crvenoj zvezdi, Vojvodini i ostalim klubovima tek da ne govorimo, moglo bi da bez problema da obavlja dispečarski posao jer po tome gde im je zakazan trening tačno znaju koji bazen je dobio mazut, kad stiže i koliko dugo će ga biti.

GettyImages

I da paradoks bude veći, totalni raspad klupskog vaterpola dešava se u eri senzacionalnog rezultata reprezentacije Srbije, koja je trenutno apsolutni vladar planete sa zlatom sa Evropskog i Svetskog prvenstva, Svetske lige i Kupa i Olimpijskih igara.

Partizan sa tinejdžerskim timom, i najmlađim kapitenom u istoriji Nikolom Jakšićem, koji je nedavno napunio 20 godina, pobedom nad Jugom potvrdio je da srpska fabrika sporta ne namerava da stane s „proizvodnjom“ asova. Znaju, naravno, da ih prave i u Crvenoj zvezdi, Vojvodini, Kragujevcu, Nišu, Bečeju. Otuda i njihovi vapaji za pomoć. Samo još neko i da ih čuje.

U suprotnom opet ćemo pisati o „fenomenu Srbija“. „Gde se istorija ponavlja svakog dana. Gde se živi od budućnosti, jer je sadašnjost odavno potrošena“...

Žikica Babović