"Turistički vešeraj": Malo šale, malo zbilje o našim gostima

“Ta ležernost naših ljudi kada vide nekog stranca je nestvarna. Prosto ga oduševe svojom toplinom i jednostavnošću. Sve izgleda prosto i uzvišeno u isto vreme. To me fascinira i svaki put kao da je prvi i upravo to je najveća turistička atrakcija kod nas”.

Ako Maju Rogan, turističkog vodiča sa višegodišnjim iskustvom upitate šta se strancima najviše dopada u Srbiji, neće imati dilemu: “To su naši ljudi!”

Ova energična žena je predstavljala Srbiju ogromnom broju turista, a bogata iskustva koja je na taj način stekla, pretočila je u knjigu “Turistički vešeraj”. Rogan u svom prvencu opisuje nazanimljivije, ali i najdirljivije anegdote koje je imala sa turistima.

Nas je zanimalo kako stranci vide Beograd.

“Turisti u Beogradu obilaze Stari grad, Kalemegdan, Terazije, Stari dvor, administrativnu četvrt grada, to jest Ulicu kneza Miloša, Kuću cveća, Beli dvor i Hrama svetog Save. Obično se potom organizuje ručak, ili večera u Skadarliji i to je standardna ruta”, objašnjava Maja i dodaje da najviše posetilaca dolazi iz susednih zemalja, a sve češće dolaze i Turci, Kinezi, Englezi, Amerikanci, Holanđani, Italijani…

“Stranci u proseku u Beogradu ostaju samo dva dana i to su najčešće turisti koji obilaze kompletan region bivše Jugoslavije. Standardni turista, s izuzetkom posetilaca koji su došli poslovno, dolazi porodično ili s prijateljima, u grupi i obilazi ceo region. Kod njih se to zove “Jugo-tura” i ukupno traje od 10 do 15 dana”.

Turistima se u Beogradu najviše sviđaju hrana, lepe žene, pogled sa Tvrđave na ušće Save i Dunava, ali većini njih u najlepšim uspomenama ostaju naši ljudi.

“Obično kažu da smo mi poslednji romantici na svetu iz prostog razloga što je kod nas sve besplatno. Ulaz na Kalemegdan se ne naplaćuje, ulaz u Hram svetog Save se ne naplaćuje, ulaz u naše manastire se ne naplaćuje… A to je njima neshvatljivo, jer kod njih sve košta”, objašnjava Rogan.

Zanimljivo je to što, prema njenim iskustvima, strance ponajmanje interesuje istorija zemlje koju obilaze. O tome se, po pravilu, već kod kuće informišu putem interneta.

“Njih interesuje kako ljudi ovde žive i naša kultura. Neke stvari im ne morate ni objašnjavati – mnogo toga se može zaključiti iz fasada. Međutim, ono što njih interesuje je kako ljudi ovde koriste svoje slobodno vreme. Pitaće vas: ‘Šta je vaš hobi?’ Iz toga će zaključiti kakve su vaše predstave o životu, šta se dešava s vama, šta sve vaše okruženje nudi i koliko ste kreativni. Ja sad mogu da im na to pitanje odgovorim time što ću reći da ja u slobodno vreme pišem”, kaže Maja.

“Na primer, oni se oduševljavaju našim šahistima na Kalemegdanu. Oni ih vide kao srećne penzionere koji uživaju u slobodnom vremenu i lepom okruženju s prijateljima. Tako su šahisti velika turistička atrakcija, a mi to uopšte ne primećujemo”.

Stranci su u Srbiji oduševljeni i velikim porcijama i obično uživaju u svim elementima obroka. Zanimljivo je i to što se mnogima sviđa i muzika, pa su Kinezi naše ulične svirače uporedili s Kubancima.

“Grupa gostiju iz Poljske je u pešačkoj zoni naišla na uličnog svirača koji je u tom trenutku izvodio pesmu ‘Ima neka tajna veza’. Poljaci su ga okružili i svi horski pevali zajedno s njim. Pitala sam ih odakle znaju tu pesmu, a oni su mi rekli da su sedamdesetih plaćali pravo bogatstvo za ploče Bijelog dugmeta. Rekli su da je to pesma ‘jugoslovenskog Garsije Markesa’”, kaže Rogan.

Ipak, za dva dana koliko u proseku provedu u Srbiji, neke stvari im ozbiljno smetaju.

“Iako mnogi gosti iz okolnih zemalja dolaze u Srbiju samo zbog toga što je ovde pušenje dozvoljeno u gotovo svim lokalima, većini ostalih turista smeta duvanski dim u zatvorenim prostorijama i to je veliki problem. Prošle nedelje sam vodila goste iz Izraela u jedan restoran na Petrovaradinu i oni su rekli da se tu oseća miris duvana i da bi želeli da idu u neki drugi lokal. Objasnila sam im da je svuda isto tako – ili gore, pa su pristali da ostanu. Rekli su: ‘Pa ovi ljudi su bezobzirni prema deci’”, kaže Maja.

Problematični su i “divlji” taksisti, kao i oni koji varaju strance uzimajući im previše novca za kratke vožnje, ali i slaba vidljivost tabli sa latiničnim nazivima ulica.

“Natpisi ulica u centru grada ispisani su ćirilicom i latinicom. Međutim, svi latinični su u poslednje vreme preškrabani ili su preko njih stavljene neke nalepnice. Turisti tako ne mogu da se snađu kada žele samostalno da obilaze grad. Njima to jako smeta i predstavlja im ozbiljan problem. Takođe, u najprometnijim delovima grada nema dovoljno javnih toaleta”, objašnjava Maja.

Prema njenom mišljenju, naš najveći adut su nacionalni parkovi Srbije.

“Razumem da je teško izdvojiti novac za noćenje u hotelu, ali mislim da bi bilo dobro da više stanovnika naše zemlje ide na barem jednodnevne izlete u domaćim nacionalnim parkovima i iskuse, makar na nekoliko sati, neke od naših prirodnih lepota”, smatra Rogan.

naš najveći adut i da bi trebalo da ih češće posećuju pre svega domaći turisti. Mislim da Srbi suviše retko putuju i da bi trebalo barem ponekad otići na jednodnevni izlet do neke od naših prirodnih lepota.

“Turistički vešeraj”

Nije lako biti turistički vodič. Ne samo da je potrebno da znate strane jezike (Maja govori italijanski i engleski), nego je nekad teško sporazumeti se i na maternjem.

“Komičnih situacija ima uvek i upravo zbog toga sam odlučila da napišem knjigu”, kaže Rogan, koja kaže da je želela i da se našali na naš, ali i na tuđi račun.

“Ima i dirljivih priča. Jedna od takvih je ona u koj kao jedna u kojoj se italijanski turisti sreću s igumanom manastira Velika Remeta, koji se silno obradovao posetiocima. Ispostavilo se da on potiče iz jednog sela u Hercegovini, koje je za vreme Drugog svetskog rata bilo pod italijanskom okupacijom. Upravo su italijanski vojnici spasili njegove roditelje od Ustaškog pokolja. Svi smo tada plakali, a on se zahvaljivao Bogu što ima priliku da se zahvali Italijanima”, objašnjava Maja.

Onih humorističnih je ipak mnogo više. Takva je i priča o “čika Boži”, koji je želeo turističkog vodiča za svog šefa. Uz Majinu dozvolu, prenosimo je u celosti:

Gastarbajterska

- Dobar dan. Da li je to Maja vodič?'

- Da, izvolite…

- Drago mi je. Ja sam čika Boža; zovem iz Nemačke. Vaš broj sam dobio od.... Ona mi je rekla sve najlepše o Vama. Znam da organizujete ture po Srbiji.''

- Izvolite…

- Evo o čemu se radi: moj šef i gazda u firmi gde radim dolazi u Srbiju, sa svojom ženom, decom i bratom. Molim Vas da mu pokažete koliko je naša zemlja lepa i koliko smo mi dobri ljudi. Molim Vas da ga lepo dočekate. On ima 53 godine. Bavi se sportom. Putuje. Celu Evropu je obišao i evo, došao red i na Srbiju. Molim Vas da mu pokažete Beograd, Skadarliju, Ušće, Avalu. Vi to znate bolje šta treba. Obavezno one naše bombardovane zgrade! Ja, kada god dođem u Srbiju i kada to vidim, meni se plače.

Da vam pravo kažem, on nije hladan k’o Švabo. On razume strance ovde. Pametan je. Jednom su Turci hteli da ga biju, ja sam ga branio.

Deca su mu fina i lepo vaspitana. Nisu drogeraši. Nemaju tetovažu i minđuše. Ali, žena mu je hladna, ko špricer. Ne znam samo gde je nađe. Nije ni lepa, kao naše žene. Nije mi jasno kako može da spava sa njom! Baš me brine da nema tehničkih problema. Sam je birao. Nisam mu ja birao. Ali, šta me briga!'

- Vi dolazite sa njim?''

- Ne, ja radim ovde, nemam sad odmor. Kupio sam stan u Beogradu. Bio sam pre dva meseca. Kupio sam novi auto, a stari sam dao ženi da vozi. Ja sve pratim na tv-u. Redovno gledam Žikinu šarenicu. Da li si gledala onu malu što je pevala u subotu?'

- Ne, nisam.

- To mi je familija, mnogo lepo peva. Ja sve znam šta se dešava. Gledam Noleta, kad god mogu. Obučem fudbalski dres, uzmem zastavu i navijam. Kad pobedi, jedva čekam sutra na posao da se pravim važan. Ja ih zezam i pitam: ''Znate li ko je pobedio juče?'' Znam da navijaju za onog picopevca, uobraženka iz Švajcarske.'

-Federera?'

- Njega. Nema života u njemu. Nije on ko naš Nole. Car! Ma kakvi!

Vrlo važno, setio sam se: šef mi je šećeraš! Ali, neka proba malo i šljivovicu, i dunjevaču! Najvažnije je da bude sve čisto, posebno wc. Nemoj da ga vodiš tamo gde je čučavac i gde smrdi. Bilo bi dobro da ga vodiš u restoran gde puca pogled na reku. Nemoj da pokvari stomak. Ubiću vas sve! On je tako dobar čovek. Zamisli, dao mi je slobodan dan kada smo skupljali pomoć za poplavljene u Srbiji. To niko nije dobio, samo ja!'

- Baš lepo.

- Slali smo pomoć u stvarima, ne u novcu. Ne možeš da veruješ našim ljudima kad im daš pare. Oni potroše na gluposti. Imaju kvrc u glavi. Znam po mojim rođacima. Ja im dam pare, a oni kupuju neku šminku i budalaštine. Ako šef bude hteo da ide u Šumadiju javi mi da zovem Mileta.

- Ko je Mile?

- Moj rođak. Mile će da spremi jagnje na ražnju i da vas dočeka domaćinski.

- Dobro, zvaću Vas!

- Ovaj njegov brat, što dolazi sa njim, ima oko 45 godina i još je momak. Jadnik. Bilo bi dobro, ako znate neku slobodnu devojku za njega. Ali da je poštena, nemoj mi neku nevaljalicu. Šta bi mu falilo, Bog da ga vidi! Ne bi se mučio sam po stare dane. Moram za sve njih da mislim, zato te i zovem. Važno je da šef bude zadovoljan. Nemoj ništa da se brineš, on će sve da ti plati što se dogovoriš sa njim. Nije on kao naši ljudi da te zajebe za pare. Nema šanse, kad ti čika Boža kaže. On će da se javi na tvoj meil. Molim te da mu odgovoriš. Ovde, u Nemačkoj, svi pišu meilove. I kada treba, i kada ne treba. Ja više volim da pričam sa ljudima. Da im čujem glas. Zato sam te i zvao. Hvala ti puno, ljubi te čika Boža! Lepo smo se ispričali, toplo te pozdravljam iz Nemačke. Čuvaj mi šefa, i da se pokažemo u lepom svetlu!

Čika Boža mi je stvarno ulepšao dan.