Skadarsko jezero, najveće na Balkanu

Skadarsko jezero proglašeno je za Nacionalni park pre skoro tri decenije. Jezero, čiji se veći deo nalazi ispod nivoa mora, čineći kriptodepresiju, bilo je inspiracija za čudesnu priču Živka Nikolića u filmu „Čudo neviđeno“. Dah mora ovde se svuda oseća, ne samo zato što je rekom Bojanom s morem povezano.

Skadarsko jezero je fascinacija. Zato je i upisano u Svetsku listu močvara od međunarodnog značaja. Močvara? Istorija kaže da je sve do sredine 19. veka tu zaista bila samo bara u plodnoj ravnici, a onda je veliko nevreme sve promenilo. Reka Drim je sa albanskih planina nanela na ušće Bojane toliko peska i mulja da se korito reke pomerilo, a od bare nastalo najmlađe i najveće balkansko jezero.

A, ipak, pogled i danas veli da je to močvara jer ima puno lokvanja, bršljana i lotosa. Divlji nar se penje ka ostacima tvrđave Lesendro koja je najupečatljivija od dvadesetak tvrđava, odnosno crkvi i manastira koji su smešteni na malim ostrvima, kojih ima pedesetak i koje zovu „gorice“. Uprkos monumentalnosti ostataka Lesendra, Grmožur je tvrđava koja „ima priču“, a priča kaže da je to bila turska utvrda koju je crnogorski kralj Nikola 1878. godine pretvorio u kazamat za neistomišljenike, pa je otuda poznata i kao crnogorski Alkatraz. Međutim, od cele te priče danas Grmožur jeste grm oko koga se legu spletovi zmija i čine pravi „žur“ . Naravno da ne morate obilaziti ovo ostrvce ako ne volite ni pomisao na zmije, jer je sasvim dovoljno ploviti malim čunom ili barkom sa kojih se čuje samo udar vesla i glas ptica.

Skadarsko jezero je raj za ptice i ovde ih ima više od dve stotine vrsta. S malo sreće ugledaćete i „kudravog pelikana“ kome je ovde jedino stanište na celom evropskom jugu. Zato nije ni čudo što „kudravka“ obožavaju, o čemu govore i nazivi brodica, restorana i hotela.

Priča o Skadarskom jezeru je i priča o ribolovcima, jer ovde dolaze svi koji se nadaju da će uloviti krap, neku vrstu šarana, koja dostiže težinu i do 30 kilograma, kažu znalci. Domaćini će vam ipak preporučiti da probate ukljeve, jer najbolje idu uz glasovito crmničko vino. A i krap i ukljeve su vrste kojih nema više nigde na svetu. Sem u Skadarskom jezeru. Za ovo jezero vezuje se i jedinstvena biljka koju zovu kasoronj i koji raste samo ovde i nigde više.

Možda je ta fascinacija jezerom kod mene malko i „predozirana“ zbog sećanja na bezbrižno vreme porodičnog letovanja jer bi moji roditelji, posle svih onih strahova koji su se morali osetiti na uskom putu kroz kanjone Platija i Morače, redovno odmarali u jednom od najromantičnijih mesta, baš na Skadarskom jezeru.

Virpazar. Tako ja, posle mnogo leta, pronalazim taj Virpazar moga detinjstva. Mali trg, česma na njemu, pekara, malene kafanice, restoran i glasoviti hotel „Pelikan“. I one kamene kuće koje izranjaju iz jezera. Ispod kamenog mosta barke i čunovi koji isplovljavaju kad dođe vreme. Virpazar je zaista sav kao „stara razglednica“. Kao da je zaustavljeno vreme. Mesto je dobilo ime po tome što je bilo najveći „pazar“ u Crnoj Gori, što će reći da se tu najbolje i najviše trgovalo. I prva crnogorska pruga krenula je iz Virpazara. Pre jednog veka krenula je lokomotiva sa dvoje kola (jedna kola su bila za kraljevsku porodicu) prugom dugom četrdesetak kilometara koja je vodila do Bara. Ali Virpazarci najviše pričaju o svojim barkama. Kratki vali „gingalaju“ čun, a vetrove ovde lako prepoznaju.

Istočni vetar je danik, a severni noćnik. Ne naročito simpatičan je jugozapadnjak murlin, ali se ribari koji isplovljavaju najviše plaše smuta koji „udara iznenada i čini vihorove, te je vrlo opasan za lađe i lađare, kad ih na vodi zateče“. Sve će vam to pričati raspoloženi meštani ako sednete u senku raskošnog bršljana na terasi hotela „Pelikan“. Preporučiće vam jegulje na žaru „ulovljene jutros“ i da obavezno pogledate etnološku zbirku hotela, koji je i sam svedok vremena više decenija. Setim se Živka Nikolića. Čudo...