Kruševac, sad ili nikad

Nikad neću saznati da li bi ovaj putopis pročitalo više ljudi da je naslov bio: „Kraljevo, Kruševac i Kragujevac„? Da me je neko pre samo nedelju dana pitao kako su se nekada davno, pre više vekova, zvali ovi gradovi, ni sam ne bih znao. Da li smo o tome učili u školi, čuli na ekskurziji? Ko bi se toga setio… A radi se ili o srpskim prestonicama, odakle su Srbijom vladali i car Lazar i despot Stefan i knez Miloš, ili o gradu (Kraljevo) u čijim je obližnjem manastiru (Žiča) krunisano sedam srpskih kraljeva – čijih sedam kruna zato i dan-danas boravi u gradskom grbu.

Kada dobijete priliku da na nekoliko dana (zbog konferencije o energetici) boravite u Vrnjačkoj banji, nenadoknadiva je šteta ako – u dolasku i odlasku – ne svratite u ova tri grada. Pa smo zato i svratili, a sve što smo još videli pored velika 3K, o čemu ćete takođe ovde čitati – bio je čist dobitak.

Posle sat i po vožnje autoputem ka Nišu (iz Beograda) brzo stižete do odvajanja za Kruševac. Prateći Moravu, prvo Veliku, pa Zapadnu, uskoro ulazite u Kruševac. Tokom skoro sva četiri dana iz ovoga putopisa, centralnom Srbijom vladalo je tmurno, hladno i kišovito vreme – idealno za odustajanje od bilo kakvih turističkih ideja. A opet, kada ako ne tada?

Lokalni putokazi vas nepogrešivo vode ka centru, kako novom – kod spomenika kosovskim junacima, tako i starom – kod Lazarevog grada i crkve Lazarice. U blizini Lazarice možete se parkirati i nastaviti peške (uzgred, i ovde vlada okrutni parking servis – što se, kao i u Beogradu, dâ rešiti SMS porukom. Mobilna tehnologija funkcioniše i u Kragujevcu, a samo u Kraljevu još postoji humana naplata parkiranja. Tamo parkiranje naplaćuje JKP „Čistoća“, a devojka koja nam je dala priznanicu, videvši moju dilemu da li da platim sat ili dva parkiranja – rekla je da nas, čak i ako malo zakasnimo, za brisačem neće sačekati drakonska kazna. Živelo Kraljevo!)

Kruševac, prestonica kneza (cara) Lazara, datira još iz 1371. godine. Iduće godine – proslaviće 640. rođendan! Ko će tolike svećice da pogasi? I kolika će to torta biti?

Međutim, treba znati i da su ljudi u ovim krajevima (pra-pra-Kruševljani?) viđani još za vreme neolita, a i kasnije su tu podizana naselja. Pa rušena.

Kažu da Kruševac za svoje ime može da zahvali oblom rečnom kamenu krušcu, od kojeg je Lazarev grad i izgrađen. Posle smrti cara Lazara, Kruševcem neko vreme upravlja carica Milica, a zatim i Lazarev naslednik, despot Stefan. Kao i cela Srbija, i Kruševac prvo na kratko, a zatim na dugo – prelazi u turske ruke, sredinom 15. veka, a usput dobija i tursko ime: Aladža Hisar, iliti Šareni grad. Posle par kratkotrajnih oslobađanja, došla je i 1833. godina, i konačna sloboda za Aladžohisarane, tj. Šarenograđane. Kao što to uvek biva, tu se njihove muke nisu završile, kako zbog Prvog, a kasnije i Drugog svetskog rata – kada su streljana 1642 rodoljuba iz ovih krajeva, na mestu koje se danas zove „Slobodište“.

Idući ka crkvi Lazarici, prolazi se kroz Lazarev grad, muzej na otvorenom. Ako prilazite sa donje strane kompleksa, sa leve strane ćete videti „donžon“ kulu, tj. njene ostatke, a malo dalje neobičan spomenik knezu Lazaru Hrebeljanoviću, otkrivenom baš na 600. rođendan Kruševca, umetničko delo Nebojše Mitrića. Knez Lazar sedi, sa krunom na glavi, mačem u krilu, konturama grada na levom ramenu i prosforom – „Isus Hristos pobeđuje“ na grudima. Vladar, graditelj, branitelj naroda i vođa koji se žrtvuje za slobodu – eto šta vam poručuje ovaj spomenik. A u daljini, iza spomenika, kao da ih Knez sa mačem i dalje čuva – vide se zgrade i soliteri Kruševca – među kojima dominira hotel „Rubin“.

Crkva Lazarica posvećena je Sv. Prvomučeniku i arhiđakonu Stefanu, a njen „život“ najbolje je opisao Patrijarh srpski, nekadašnji Episkop niški, gospodin Irinej, u uvodniku knjižice o crkvi Lazarici: „Istorija joj je stradalna kao i narodna. Mnogo puta je skrnavljena, paljena ali i obnavljana.“

Crkva je rađena u najboljem duhu moravske škole, oslonjene na Vizantiju, sa spoljašnjom kamenom plastikom koja se ne može videti na još puno crkava u Srbiji. Tako su je još njeni savremenici zvali „najkrasnija“ i „adiđar“ (dragulj).

Knez Lazar je inače, zahvaljujući kosovskom boju i svojoj legendarnoj i junačkoj borbi i pogibiji, a zatim i narodnoj poeziji – posle svoje smrti, u narodu stekao i carsku titulu. Za carstvo nebesko. A predanje kaže da su u Lazarici poslednju pričest, pred boj na Kosovu, primili, osim kneza Lazara i Miloš Obilić, Jug Bogdan, devet Jugovića…

Svima njima, znanima i neznanima, Kruševac se odužio veličanstvenim spomenikom, podignutim početkom dvadesetog veka. Spomenik se nalazi u samom centru glavnog kruševačkog trga, u koji se ulivaju ulice Cara Lazara, Jug Bogdanova i Kosovska. Na spomeniku stoji posveta „Srpstvo kosovskim junacima“, a umetničko delo prikazuje Boška Jugovića i vilu sa krilima, koja drži pobednički venac iznad Boškove glave, kao centralne figure, dok se u podnožju nalaze izvajane figure guslara Filipa Višnjića i devojke – Srbije, sa mačem i lovorovim vencem. Na prednjoj i zadnjoj strani spomenika predstavljeni su još reljefne kamene slike: pričešće srpske vojske i trenutak kada Miloš ubija Murata. Spomenik je ograđen izlivenim kosovskim božurima, što dodatno doprinosi fascinaciji ovim delom, projektanta Đorđa Jovanovića. Još jedno njegovo delo videli smo malo kasnije, u centru Kraljeva, ali o tome malo kasnije. Kada vidite takav spomenik, odmah vam je jasno da je ovde nekada bila prestonica, i potpuno vam je jasno da je taj kolektivni, prestonički duh i danas živ u Kruševcu. Pritom vam je i žao što se takvi spomenici, izgleda, više ne prave. Možda zato što umetničku ruku i srce može da inspiriše i razigra samo neka strašna narodna tragedija, ko zna…

Uzgred, putujući tih dana kroz centralnu Srbiju, nagledali smo se plakata „Da li ste za regione?“ Ne ulazeći u inteligentnost takvog pitanja, može se konstatovati da su izbori u Srbiji već počeli (ako su ikada prestajali), i da jednog dana – ko zna – kad se aktiviraju „regioni“, možda Kruševac ponovo postane prestonica…

Crkva Lazarica građena je odmah po izgradnji Lazarevog grada, i smatra se da je gradnja završena 1380. godine. Knez Lazar ju je podigao kako u čast pomirenja Carigradske sa Srpskom patrijaršijom, tako i u čast rođenja svog sina Stefana. Veruje se da ju je gradio čuveni Rade Neimar, ali nema pravih dokaza za to. Zbog burnih vremena, crkva verovatno nije živopisana odmah po izgradnji, već je to učinjeno u kasnijim vekovima. I ikonostas potiče iz 19. veka, iz doba kneza Aleksandra Karađorđevića.

Zahvaljujući spletu srećnih okolnosti (skinuto, odneto, neistopljeno, ponovo pronađeno), u crkvi se i dan danas nalazi zvono (a još i zvoni) – poklon Vožda Karađorđa! Na njemu piše: „G .Georgije Petrovič, vrhovni Vožd Serbskoga naroda semu zvonu bist ktitorom grad Kruševca, hrama cerkve Roždestvo Presjvatija Bogorodici. Slito vo Belgradje 1812. god. Semu zvonu bist rukodjelatelj Jovan iz Erdelja“

Mošti Svetoga Kneza bile su, u godini obeležavanja šest vekova od Kosovskog boja, donete u Lazaricu, gde su i počivale dva meseca, da bi tri godine kasnije deo mošti za stalno prenet u Lazaricu. Tako se danas u crkvi može videti ručno izrađen kivot, od ružinog drveta i srebra, gde počiva ova, najveća kruševačka svetinja – jedne mošti, a i kneževe, i carske i svetiteljske! Na istom mestu, u istom kivotu, nalazi se i jedna čestica mošti Jelene Balšić, treće ćerke kneza Lazara i kneginje Milice.

Južno od crkve, nalazi se kapija porte, ali samo kapija – jer je ograda naknadno uklonjena i sada krasi Staro kruševačko groblje. Staza od Lazarevog grada vodi dalje pored Narodnog muzeja, koji će naredne godine proslaviti punih 60 godina rada. Muzej sigurno vredi videti, ali kada u neki grad dođete nakratko, važnije je šetkati okolo, ne biste li stekli osnovni utisak, možda se i zaljubili na prvi pogled, ko zna… Zatim se prolazi pored pijace, pa malo uzbrdo, pored par starih građevina, sve do centralnog trga sa pomenutim, već opisanim spomenikom. Glavna ulica, kao uostalom i u bilo kojem drugom srpskom (i ne samo srpskom) gradu – ima sve uobičajene elemente, uspešno klonirane posvuda od početka ovoga milenijuma: malo stranih banaka, malo menjačnica, poneka kladionica, „in“-radnje sa još „in“-ijim modnim detaljima, sportske radnje i slično.

Ona nesrećna kiša i sumorno nebo pozatvarali su sve bašte i kafiće i eliminisali uobičajenu gradsku vrevu. Sunčani dan i nasmejan svet po ulicama i restoranskim baštama obično vam daju neku lepšu (ulepšanu) i životniju sliku grada kad ga vidite prvi put. Turci mu ono svoje (šareno) ime sigurno nisu smislili po ovako tmurnom vremenu, garantujem. A blago smrknuta, i uglavnom nenasmejana lica Kruševljana toga dana, sigurno su – retkost. Jer, grad koji je dao Čkalju, Batu Paskaljevića, Đuzu, Taška Načića, Radmilu Savićević, da samo njih navedemo, mora da ima genetski usađen smisao za humor, a tako i za – osmeh.

Svakako, ima po Kruševcu još dosta stvari za videti, ali o tome ćemo drugi put – kada ih vidimo svojim očima. Za jedno tranzitno protrčavanje – dovoljno, za sada.

U nastavku: Vrnjačka banja