Brankica Stanković i njena priča

Ovo nije priča o “Insajderu” i knjizi “Insajder, moja priča” Brankice Stanković, ovo je potresna beleška o ljudima kojima je Brankica Stanković nada da će u nekoj budućoj Srbiji biti bolje.

Za stotine mladih, malo mlađih i starijih devojaka, dečaka, zrelih ljudi i ozbiljnih gospođa, subota 26. oktobra na 58. beogradskom sajmu knjiga bila je poseban dan. Neki su se preko Topčiderske zvezde spustili iz Kuće cveća da vide i upoznaju svoju zvezdu, da joj stegnu ruku i kažu: “Hvala!” Ne kurtoazno, hladno “hvala”, već toplo, iz srca. Mnogi knjigu još nisu pročitali, ali odgledali su sve “Insajdere”, pa i onaj poslednji, specijalni, u kojem su saznali kroz kakav pakao Brankica Stanković i njeni saradnici već godinama prolaze. Zato je na štandu “Samizdata B92” bilo neverovatno mirno, iako su stotine ljudi želele baš taj potpis u baš toj knjizi. No, krenimo redom.

OKOLO JE LAKŠE: Tek je prošlo 15.00 časova, desnom štraftom glavne sajamske hale gotovo je nemoguće proći – ispred “Samizdata” je veliki živi čvor, desetine ljudi sa ranije kupljenom knjigom i desetine onih koji na štandu kupuju knjigu. Mira me usmerava. “Levo ćemo, pa okolo, tako je lakše stići do nas”, kaže uz osmeh Mirjana Jevtović, za mene Mirče, za Brankicu Miki, jedna od njenih najvažnijih i najbližih saradnica. Dok sevaju blicevi i vrte se kamere, nekoliko momaka u crnim uniformama, sa prepoznatljivim bubicama u ušima, ispred i preko puta štanda budno prate šta se dešava. “Drugari”, kako ih naziva Brankica, koji nisu obeleženi uniformom njena su stalna višegodišnja pratnja. Moj diktafon “preko veze” stiže do mesta na tesnom štandu gde Brankica potpisuje knjigu. Niko, pa ni ona sama nije očekivala ovakvu gužvu. Iako se knjiga odlično prodaje, iako stotine i stotine ljudi na mejlove B92 šalje svoje komentare, nije bilo mnogo priče u javnosti. Prvi put uživo sa svojim obožavaocima – to je jedina prava reč – Brankica Stanković može da sumira svoju dosadašnju karijeru.

Jelena još nije pročitala knjigu, ali počeće čim stigne kući. Kupila je “Moju priču” zbog “Insajdera”, zbog svih urađenih priča, komentara posle knjige i, naravno, zbog Brankice. Ivana je mlada koleginica. Uz iskrenu “čestitku na svemu što ste uradili”, spremna je da radi “ako vam ikada zatreba još neki novinar”. Olivera kaže: “Divni ste što ste došli! Želela sam da vas vidim i da se slikamo, nemojte da se vratim kući bez slike!”

Foto: Aleksandar Careviæ

Stiže red na Maju: “Samo nastavite sa svojim poslom da jednog dana živimo u boljoj i normalnoj zemlji”. Nada se, dodaje, da će “sledeći ciklus biti manje zanimljiv”. Brankica je saglasna sa tom nadom da ćemo biti normalniji. I da za devetogodišnjeg Marka, koji je sa tatom Zoranom mirno sačekao na svoj red, neće biti toliko teškog posla ako odluči da bude novinar kad poraste. Druga Olivera je iz Kosovske Mitrovice. “Hvala vam puno”, kaže jednostavno “Insajderu” i Brankici koji su u serijalu o Kosovu raskrinkali najveću “patriotsku” pljačku Srbije.

A KULTURA: Mama jedne Ivone, koja je kratko pre desetak godina radila na radiju B92 a sada živi u Hamburgu, čeka na potpis. “Svaka čast, skidam kapu kako ste do sada radili, tako svako treba da radi”, kaže Miloš koji je pročitao knjigu. Za njega je serijal o huliganima najvažniji, ali ne odvaja ni druge teme. Posveta je za njega, Oliveru i Željku. Mamu i devojku. Stefan je na polovini knjige, brine da li ova gužva zamara Brankicu, divi joj se.

Lenka gleda Insajder od svoje četvrte-pete godine, sada ima 14. “Hvala vam puno”, kaže sav srećan. Lino daje vizitkartu i pita kada će kultura stići na red “Insajdera”, ima tu mnogo pranja para, susreće se s tim svakog dana: “Ne samo umetnici, već se i građani pitaju šta se događa u kulturi, sa Narodnim muzejom”! Poslaće mejl. Vuk je pratio redovno “Insajder”, ali nije ni slutio kroz šta je sve Brankica prošla. Morao je da dođe da joj stegne ruku. Nada se da neka buduća Brankica neće morati da ima danonoćnu stražu.

Jovana izveštava da je pedesetak ljudi ispred štanda, ostali mirno čekaju sa strane. Jasmina kaže jednostavno: ”Jako ste hrabra žena”, Brankica uzvraća još jednostavnije: “Možeš i ti”. Jelena i Tijana su zajedno došle. “Uživo ste mnogo lepši. Knjiga je odlična, vi ste moj idol.” Nikola i Olja su iz Skoplja, dive se Brankici, prate Insajder preko Interneta. Tu su Borani, žure, otići će im autobus.

Foto: Aleksandar Careviæ

“Koliko je potrebno hrabrosti za to što radite i koliko je ljudi potrebno da se sve to uradi?”, interesuje Nadu koja je knjigu namenila Dragani. “Prvi put sam stala da mi neko potpiše knjigu”, dodaje. Marija je donela dve knjige, svoju i za Jasnu koja nije mogla da izdrži u redu, pozlilo joj je u gužvi. Druga Marija je htela i zagrljaj. Dimitrije studira novinarstvo i koristi gužvu da zakaže intervju sa Brankicom. Dragana je zahvalna i na knjizi i na prilici da upozna Brankicu. Plašila se kako će sve proći jer je gužva zaista velika, a obezbeđenje mora da bude tu.

I stvarno je za ta dva sata i kusur bilo još Ivana i Ivana, Željki, Nataša, Jovana, Branki… Treba mnogo prostora da se prenesu sve pohvale, lepe želje, iskreno divljenje. I niko nije odbio da svoje lice i oči pozajmi Brankici za novu kampanju za knjigu.

Brankica Stanković za Novi magazin: Srećna sam što nisam otišla iz zemlje

Poslednji put sam bila na Sajmu pre nego što sam dobila obezbeđenje. Od tada nisam išla na mesta gde je gužva jer bi to značilo da u obezbeđenju mora da bude mnogo ljudi. Takva su njihova pravila. Odlazak na Sajam nije bio planiran, čak sam bila izričita u tome da neću ići, a posebno sam bila protiv potpisivanja knjiga. Međutim, kada su počeli da stižu komentari na mejl, na sajt B92, na društvene mreže, od onih koji su knjigu pročitali, jednostavno sam smatrala da imam obavezu da se svima njima zahvalim i odužim baš na takav način, dolaskom na Sajam, bez obzira na haos koji je usledio oko organizacije mog pojavljivanja među mali milion ljudi.

Bila sam iznenađena kada sam videla koliko je onih koji čekaju u redu da im potpišem knjigu. Jedna gospođa mi je rekla: “Nadam se da vam je velika satisfakcija da nastavite dalje kada vidite koliki je red ispred ovog štanda”.

I bila je u pravu. Ono što me je najviše iznenadilo i obradovalo jeste činjenica da je bilo mnogo mladih od 14-15-18 godina. To i jeste najvažnije, jer su oni budućnost ove zemlje. Razgovor sa njima me je uverio da nisam pogrešila što nisam otišla iz ove zemlje.

Na kraju, pitate me zašto nema reakcija stručne javnosti. Ne znam zašto nema reakcija onih koji treba da reaguju, ali možda je baš tišina koja je nastala najrečitija.

Čitaoci i autorka

“U dvosatnom susretu sa čitaocima Brankica Stanković potpisala je oko 200 knjiga. Naravno, više je bilo kupaca koji nisu mogli da dođu na red za susret sa Brankicom. Mislim i da je do ponoći ostala bila bi gužva”, kaže Veran Matić za Novi magazin.

Knjiga je već našla put do 30.000 čitalaca, a štampano je još 20.000 primeraka.

“Najvažnije je da se knjiga pojavila i to u ovakvom obliku. Ona bi bila zanimljiva i da je donela i mnogo manje podataka. Ovako sama knjiga ogolila je kako autorku, tako i tim ‘Insajdera’, B92, ali i policiju, pravosuđe, politiku... Vrlo je direktna, iskrena. Knjiga je prepuna različitih tema. I upravo tu mi je najupečatljiviji doživljaj: naša profesionalna javnost kao da nije reagovala na ovu knjigu, kao da ta knjiga postoji van profesionalne i političke javnosti. Ona donosi pregršt tema sa vrlo upečatljivim, doživljenim primerima i iskustvima, ali se ni na jednu temu još ne pokreće debata”, objašnjava Matić.

I dodaje: “Kao da nas to ne zanima, kao da želimo da zažmurimo, kao da mislimo da će nam biti lakše da ne produbljujemo suštinska pitanja koja pokreće ova knjiga. Kako je moguće da smo tako hladnokrvni na direktno ugrožavanje života naše koleginice, kako da se nije pojavila nijedna inicijativa prema državnim organima da se sve učini da što pre ne bude potrebe za obezbeđenjem, kako da se nije pojavila nijedna stručna debata na odnos pravosuđa i medija i novinara, gde ima neverovatnog nepoznavanja medijske profesije i uloge novinara?. Ogroman broj pitanja sa savršenim primerima koji ostaje bez ikakve reakcije. To dovoljno govori o aktuelnoj situaciji u kojoj je naše novinarstvo, naša politička i društvena svest i mnogo govori o nesrećnoj budućnosti koja je pred nama sa svim dodatnim izazovima”.