Rimski filmski festival 2008

Osim fanova, bitno je napomenuti da je festival u Rimu otvoren i uz demonstracije studenata koji su iskoristili vizibilitet ove manifestacije kako bi istakli svoj protest protiv skoro izglasanog zakona kojim je budžet za obrazovanje smanjen za čitavih 30%.

Nakon desetine pogledanih filmova može se reći da je kvalitet festivala bio osrednji. Festival je ipak festival, tako da je praznična atmosfera neizbežna a i nemoguće je sakriti uzbuđenje u susretu sa najpoznatijim zvezdama savremene kinematografije.

Konferencije za štampu, kao i susreti posvećeni debatama publike i glumaca bili su daleko interesantniji od samih filmova i možda i najuzbudljiviji deo festivala.

Za razliku od prošlogodišnjih izdanja, očekivano je manje prisustvo holivudskog star sistema; dovoljna je ipak bila pojava Ala Paćina, pa da sve zadobije poprilično holivudski karakter.

Prva konferencija za štampu održana je upravo sa ikonom holivudske i svetske kinematografije, Alom Paćinom. Glavom i bradom Paćino je nonšalantno pozdravio novinare i isto tako započeo razgovor. Potpuno opušten obraćanju publici, odao je utisak glumca sa kojim biste rado otišli na čašu piva: i sam je izjavio da jedna od stvari koja mu se najviše sviđa, kad je snimanje filmova u pitanju i ta da je, nakon napornog rada, najlepše otići na čašu piva s prijateljima. Poseban omaž odao je i svom velikom učitelju Liju Strazbergu kao i Actors studiju, u čije je ime i primio nagradu Marko Aurelijo za celokupnu karijeru.

Foto: Rimski filmski festival

Osim Paćina, festival je otvorila i Monika Beluči sa filmom “L’uomo che ama” (“Čovek koji voli”) koja je graciozno prošetala svoje obline po crvenom tepihu ostavivši bez daha i ženski i muški deo publike. Uživo, Monika je savršenstvo kao i na platnu, a za ženski deo publike na festivalu je bio prisutan i suprug, Vinsent Kasel: poprilično u senci i po strani, dok je Beluči strpljivo davala izjave novinarima sa arijom prave filmske zvezde; trenutno verovatno predstavlja i jedinu glumicu kojoj se takvo ponašanje ne može zameriti; jednostavno je nemoguće zamisliti ovu boginju ženske lepote spontanu i opuštenu.

Foto: Mike Smith

Jedno od prijatnih iznenađenja festivala i lično, potpuno otkrovenje, je Vigo Mortensen kome je rimski filmski festival odao i poseban omaž: osim što je učestvovao na festivalu sa čak dva filma “Good”, Visenta Amorima i vesternom Eda Harisa “Appaloosa”, publika je imala priliku i da prisustvuje i debati sa glumcem.

Hodajući crvenim tepihom u uštirkanom lila odelu (aspekt koji je italijanska publika poprilično prokomentarisala) i u kontaktu sa fotografima, Vigo Mortensen delovao je kao još jedan od već viđenih holivudskih “kauboja”. Na konferenciji za štampu posvećene filmu “Good”, Mortensen je, za razliku od mnogih zvezda koje su učestvovale na festivalu, konačno zauzeo poziciju jednog zrelog glumca koji nema dlake na jeziku, niti se boji reakcije štampe.

“Good” je isto tako jedan od retkih filmova koji je ostavio utisak originalnog ostvarenja i potpuno alternativnog viđenja nacističke Nemačke; priča o profesoru koji zahvaljujući romanu o eutanaziji postaje popularan u krugovima SS-a. Portret čoveka koji ne uspeva da prihvati i uoči realnost svakodnevnice koja ga okružuje i time polako gubi i jedinog iskrenog prijatelja, sticajem okolnosti jevrejina. Ne radi se o još jednoj stereotipnoj priči o nacizmu, nego i po samim rečima Mortensena, “Good” je film koji opisuje globalne probleme, koji su i dan danas prisutni, kroz mikrokosmos svakodnevnice jednog čoveka.

“Nacizam ne pripada samo jednom periodu i jednoj deceniji naše istorije; realnosti slične ovoj predstavljaju svakodnevnicu koju mnogi narodi i dan danas proživljavaju”, izjavio je.

Pričajući o filmu, Vigo Mortensen je uputio ogromne kritike italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju kao i uopšte javnom mnjenju u svetu koje ne radi ništa kako bi promenilo kritičnu političku situaciju. Mortensen nije sakrio sipmpatiju prema Obami ali je i istakao da njegova eventualna pobeda ne predstavlja kraj problemima u svetu; istakao je važnost uloge građana, koji će u slučaju pobede Obame morati da ga podsećaju iz dana u dan o neophodnosti ostvarenja ciljeva obećanih u predizbornoj kampanji.

Foto: Rimski filmski festival

Još jedan film koji se istakao originalnošću i jedinstvenošću je i “8”. Radi se o projektu započetom pre pet godina a koji kroz osam dokumentarnih filmova (Vima Vendersa, Džejn Kempijon, Gaspara Noa, Jan Kunena, Mire Nair, Gael Garcia Bernala, Abderahmane Sisako, Gas Van Santa) opisuje osam neispunjenih obećanja zemalja članica G8.

Godine 2000 zemlje G8 postavile su sebi za cilj da do 2015. moraju da reše osam najvažnijih svetskih problema. Film “8” ističe kako nakon osam godina niti jedan od ciljeva nije gotovo ni započet. Film je urađen u saradnji sa OUN, ali nakon završetka snimanja svih osam dokumentaraca, OUN je gotovo zabranio distribuciju ovog projekta (i po izjavi producenata, veliki broj gostovanja na raznim festivalima je otkazan) sa obrazloženjem kako je jedan od filmova (tačnije “How can it be” Mire Nair) oštetio predstavu muslimanske žene u svetu.

Od osam ostvarenja, film koji se učinio i najjačìm i u suštini najoriginalnijim po ideji je i “Person to Person” Vima Vendersa. Veličina Vendersove režije nije bila presudna za jedinstvenost ovog dokumentarca već je po prvi put istaknuta ideja o problematičnom predstavljanju afričkog kontinenta u svetu. Konstantna vizija o Africi u kojoj ljudi jedino neprekidno umiru od gladi i gde niti jedan aspekt svakodnevnog života ne funkcioniše donekle onemogućava ovaj kontinent da se da se pomeri sa “mrtve tačke”. Vendersov film, zahvaljujući samim izjavama Afrikanaca, ističe da je neophodno objaviti i pozitivne aspekte Afrike, kao što je mikro kredit koji zaista funcioniše, kako bi se strani investitori konačno zainteresovali i investirali u ovaj kontinent.

Foto: Rimski filmski festival

Kronenberg je još jedan od režisera i gostiju koji je poprilčno obeležio festival. Nije predstavio niti jedan film ali je gostovao sa fotografskom izložbom (“Chromosomes”) kadrova iz svojih filmova. Nakon što je i najiskrenije izjavio da je samo pre par meseci pročitao “Rat i Mir”, Kronenberg je otkrio i da piše knjigu. Sa samo šezdeset napisanih stranica, već je sklopio ugovor sa desetinom svetskih izdvačkih kuća, što ga u suštini i užasava, s obzirom da, kako je i sam izjavio, nije siguran u ishod čitavog projekta. Kronenberg je istakao veliko intersovanje koje posvećuje ruskoj literaturi i posebnu pažnju posvetio pitanju metamorfoze kao i montaži u svojim filmovima.

Foto: Mike Smith

“Easy Virtue”, Stefana Elijota (poznatom po režiji filma “Prišila”), sa prelepom i iznenađujuće vičnom glumicom Džesiom Bil, je film koji se izdvojio u moru osrednje ponude festivala.

"Easy Virtue" je zdrava komedija ironičnog sadržaja u kojoj se engleski i američki modus vivendi neprekidno takmiče i stavljaju na probu. Potpomognut fantastičnom glumom Kolina Firta i Kristine Skot Tomas film je urađen po pozorišnom komadu Noela Kovarda i predstavlja u suštini rimejk Hičkokovog istoimenog filma iz 1928.

Osim filma, naročito muški deo publike imao je priliku da uživa u lepoti i gracioznosti Džesike Bil, koja se pred premijeru filma prošetala crvenim tepihom zbog čega je početak projekcije kasnio dobrih pola sata.

Italijanska kinematografija, u odnosu na prošlogodišnja izdanja, poprilično je vladala festivalom. Jedan od predstavljenih filmova “Galantuomini”(“Džentlmeni”) Edorada Vinspera je priča o južnoitalijanskoj mafiji. Činjenica je da mafiju nikada nije dosta pominjati u nadi da će se najveći problem italijanskog društva konačno urezati u svest javnog mnjenja. Galantuomini (Džentlmeni) predstavlja na žalost samo bled i veoma patetičan opis mafijaške orgaizacije “Sacra Corona Unita” zastupljenje u itlijanskoj regliji Pulja. Trgovina oružjem i drogom između italijanske i crnogorske mafije potpuno je nedorečena u filmu i bezrazložno stavljena u drugi plan u odnosu na sentimentalnu priču protagonista. Glavni ženski lik glumi Donatela Finokjaro nagrađena Markom Aurelijom za najabolju glumicu po oceni žirija.

Nakon filma Gomora, urađenog po knjizi Roberta Saviana (za samo par meseci najpoznatijeg bestselera u celoj Evropi) Galantuomini je velikim delom neuspela slika problema koji mafija predstavlja za savremeno italijansko društvo.

Francuska kinematografija je takođe bila dosta prisutna na festivalu. Od filmova izdvajam "Klijent", Josiane Balasko, vrlo zanimljivu francusku komediju o srednjovečnoj ženi, koja nakon neuspelog braka uz pomoć mladog žigola zadovoljava svoje emotivo-seksulane potrebe; radi se o ironičnom stavu jedne žene sa karijerom koja se na zdrav i iskren način bori protiv svih predrasuda srednjevečnog doba.

"The Duchess", Saul Diba, je još jedan od filmova na festivalu koji stavlja ulogu i stanje žene u prvi plan. Kira Najtli uz fantastičnog Rejfa Fajnsa glumi vojvotkinju Devonšira u borbi za sopstvena prava u cvatu šovinističkog društva. Urađen po istinitoj priči o Đorđini Spenser, film uglavnom ističe samo pozitivne karateristike vojvotkinje (inače pretkinje Lejdi Di): najpopularniju damu engleskog društva koja je diktirala modu i trendove ženskom svetu.

Problem alkohola kao i zavisnost od kocke - glavni razlozi njene propasti - samo su površno propraćeni i šta više predstavljeni kao jedan od aspekata slobode vojvotkinjinog karaktera.

Od filmova američke produkcije sa uzbuđenjem je isčekivan film Gavina Okonora, “Pride and Glory” sa Edvardom Nortonom i Kolinom Farelom. Korupcija njujorkških policajaca kao i moralne vrednosti ove profesije predstavljaju glavnu tematiku filma. "Pride and glory", prepun napetosti i nasilja između hispano mafije i policajaca u Bronksu, je jedan od mnogobrojnih policijskih filmova smeštenih u Njujorku koji ne dodaje ništa svom žanru.

I dok je Vigo Mortensen potpuno zasenio festival, veliko razočaranje je Kolin Farel koji je nakon filma prisustvovao i konferenciji sa štampu. Farel je pravo oličenje filmske zvezde koga je verovatno holivudska slava zaslepila; arogantan u odnosu sa novinarima i publikom odao je utisak bezrazložno uobraženog glumca.

Od dokumentarnih filmova, "Exodus 77", Antonija Vola je zanimljiv prikaz života Boba Marlija tokom boravka u Londonu, 1977. Uz muziku sa albuma, urađenog upravo za vreme njegovog boravka u Londonu, smenjuju se snimci tadašnje političke situacije u svetu i ističe univerzalnost i svevremenost poruka Marlijevih pesama.

Pobednici ovogodišnjeg festiala su dva filma inspirisana istinitim događajima i socijalno i politički bitnim temama.

Po proceni žirija, Marko Aurelijo za najbolji film na festivalu dodeljen je i Sidiku Barmaku za film “Opim War”; rat u Avganistanu opisan iz perspektive dvojice američkih vojnika koji dobijaju potpuno drugačiju predstavu o ratu nakon avionske nesreće kada su i primorani na bekstvo.

Najbitniju nagradu za najbolji film po proceni publike kao i najveći broj glasova dobio je i film italijanskog režisera Điakoma Batijata, francuske produkcije, ”Resolution 819”; film je inspirisan istinitim likom, francuskim volonterom Haškog suda koji nakon tri godine istraživanja u Srebrenici, otkriva masovne grobnice poginulih u masakru leta 1995.

Na pitanje zašto se odlučio da dešavanja u Srebrenici opiše igranim a ne dokumentarnim filmom, francuski producent je citirao Marka Dežea, izjavivši da smo svakodnevno bombardovani svakakvim tipom informacija tako da nam serije i igrani filmovi predstavljaju najbolju realnost; odlučeno je dakle da se realizuje igrani film kako bi se tematika i dešavanja u Srebrenici leta 1995. približila što većem broju publike.

Film je u suštini detaljan zapis događaja u Srebrenici propraćen kroz iskustvo francuskog volontera i mlade volonterke poljakinje (ženski lik u filmu je isto inspirisan istinitom ličnošću) gde je vidljivo stavljen akcenat na potpunu nemoć i u suštini beskorisnost OUN-a. “Resolution 819”, po rečima reižisera Đakoma Batijata, želi da ureže događaje leta ’95. u Srebrenici u kolektivnu memoriju gledalaca u nadi da se masakr tih razmera nikada ne zaboravi i ne ponovi.

Nakon velikog broja posetilaca i detaljno propraćenih projekcija, gradonačelnik Rima, Điani Alemano izjavio je da se nada dugogodišnjoj tradiciji ove filmske revije u Rimu.

Iako je glamur i veliki broj poznatih ličnosti i ove godine učinio da festival održi atmosferu izgrađenu u poslednje dve godine, ipak je kvalitet sadržaja ove manifestacije još daleko inferioran u odnosu na ostale filmske festivale u Evropi.

Rimski filmski festival je ipak ispunio obećanje jedne prave filmske revije i zabave koju je neizbežno održavati u kolevci evropske kinematografije, večnom gradu, Rimu.

Više o ovoj temi