Kritika filma "Četiri ruže"; Permanentna dekadencija kao stvarnost

Kritika filma "4 ruže" kroz pero Jelene Jovanović

Kao takva 2019. godina je svojevrsni izuzetak od gorepomenutog pravila. Spisku, dužem nego što smo navikli, pridružio se i obogatio ga sjajni debitantski film reditelja Vasilija Nikitovića „Četiri ruže“ premijerno prikazan u Sava centru.

Đorđe Marjanović je opevao svoj Beograd, onakav kakvim ga je doživeo i proživeo, kao grad koji ima čudesnu moć da svetlom ispuni noć, ljubav svakome da i vrata otvara sva. Taj prepoznatljivi ritam nezvanične himne naše prestonice asocira na poslastičarnicu Ruski car, fontanicu i žardinjere pune cveća na Trgu republike, pitomi deo za šetnju pokraj Save i Pobednika starog skoro čitav vek.

A onda shvatimo – sve ono čega danas više nema. I odjednom nam glas iz pesme umesto poletnog zvuči setno dok gledamo kako je naličje postalo lice prestonice, marginalci državni vrh, a nekadašnja sramota stil. Amoralnost kao svakodnevica. Kadar, zbog smeštanja u suprotni kontekst, satiričnom pesmom nalik Bahanalijama otvara film „Četiri ruže“.

Ticijan je svoju inspiraciju za sliku pronašao u Filostratovim zapisima o efektu reke vina na stanovnike ostrva Andros, a reditelj Vasilije Nikitović je za svoj hronotop odabrao noćni život posrnulog Beograda. Film o magijskoj moći noći je zapravo opomena voljenom Beogradu, jer kako i sam reditelj kaže: „Sećam se vremena kada su ovde živeli ljudi a sada ih je sve manje“. Ovaj fenomenalni film spaja čitav niz žanrova koji zajedno funkcionišu, te zavodi, zbog čega mu se prepuštate svim čulima, ima dejstvo poput alkohola. A onda, po prestanku delovanja – mamurluk. Veisalgija kao osećaj bola nakon razvrata. Mamurluk kao udarac glavom o zid.

Svaka prava (i dobra) bajka, pa tako i ova ima svog naratora – Šuleta (Miloš Samolov). Neiskvaren čovek koji je iz malog Zvečana pošao trbuhom za kruhom. Pametniji ponesu i bordo knjižicu spasa dok oni drugi, poput protagoniste, pogreše te dođu u pokvareni grad po svoju sreću. Svetla velegrada (namerna hiperbola), čari i poroci su Šuleta izobličili u Tarzana. Nešto nalik na ljudsko biće, ali to svakako (više) nije. Nešto što je nekada bilo čovek. Nekadašnji Šule je ostao negde uz put ka grotlu, na magistrali sa loše zakrpljenim rupama.

Posrnuli Beograd u filmu je otelotvoren kroz korumpiranog policajca Branka (Dragan Jovanović), za kog ubijaju i koji izbacuje novu drogu na tržište, korumpiranog političara Žileta (Gordan Kičić) i korumpiranog vlasnika kafane Slobu (Srđan Todorović) koji je takođe ogrezao u kriminalu. Tarzan je samo nominalno izbacivač iz kafane Četiri ruže, dok je njegovo pravo zaduženje obavljanje prljavih poslova za nadređene koji ruke prljaju samo parama. Sjajna je igra koju reditelj Nikitović zahvaljujući scenaristi Laboviću razvija u filmu – formalno je samo paravan. U društvu koje funkcioniše po sistemu prevare, čak i među saradnicima, greške se ne praštaju i plaćaju se glavom.

Ko su ostali antijunaci čije se priče noću prepliću u Slobinoj kafani? Astrološkinja Biki koja vara očajne i lakoverne (Dragana Dabović), glumica koja uloge dobija preko kreveta (Nada Macanković), dekintirani student (Milutin Milošević) koji spava sa starijom komšinicom kako bi mu ona platila račune za koje je dužan, četiri urbane devojke iz prigradskog naselja (Tara Toševski, Miljana Popović, Jelena Jokić i Marta Milosavljević) i gluvonema čistačica Laura (Sonja Kolačarić) sa malim detetom. Isprva se čini da je u pitanju paleta nedovoljno profilisanih i prekobrojnih prikaza iz noćnog života Beograda koji su u dugometražnom filmu ostali na nivou primarnih odrednica. Ipak, odabir scenariste Labovića za ovo netipično i neškolsko dramaturško rešenje je filmski opravdan.

Funkcija produžene scene provoda, tarantinovski dinamično snimljene i još bolje montirane (Stevan Marić) u kafani Četiri ruže koja je propraćena fenomenalnom autorskom muzikom, jeste pomeranje pozicije i vizure sa (nas kao) gledalaca na (nas kao) aktere žurke. Svi mi postajemo gosti kafane Četiri ruže. Oni i mi, zajedno u zjapu pakla, omamljeni, zaneseni i zastrašujuće zadovoljni. Upravo zbog uspostavljene konvencije noći u kafani tim stereotipnim antijunacima bez prošlosti baš ništa i ne nedostaje (od biografskih podataka). Kafanski „kum” je onaj kog ne poznajemo, prvi put ga vidimo, ali smo se te noći zajedno sa njim napili i podelili ono što je na duši.

Tako o gostima kafane Četiri ruže znamo samo ono što sami pijani izgovore. Oni, tada iskreni, dišu samo do zore kada magija prestaje i svi se vraćaju prividima koje životare. Kočija se pretvara u pozajmljen auto oca koji radi na pijaci, a četiri urbane devojke, žrtve stereotipa lepote, kreću put onog dela Beograda u kome saobraćaju trocifreni autobusi.

U kolo koje pokreću prljave strasti dolazi Tarzanov kum Beli (Boris Milivojević). Neobična je i netipična zamena glavnog junaka negde oko polovine filma. Ipak, rizik se isplatio. Čudan i značajan trag, kasnije neiskorišćen te pomalo zbunjujući, autorska ekipa daje pri uvođenju lika Belog. Uspešno je ostvarena igra susreta ruralnog tipa sa civilizacijom (bar, onakvom kakvu je zamišljao dok je čamio u malom Zvečanu). U istom kadru vidimo dete na času u muzičkoj školi i Belog, koji sedi na ulici, i doručkuje jaja i slaninu uz zvuke klasične muzike.

Foto: Jelena Jovanov

Ipak, ono što daje začina sceni je to što dobri, neiskvareni kum iz Zvečana seče slaninu skakavcem. Da li je to tamo dole odakle on dolazi obavezni predmet, bez kog se ne sme izaći na ulicu? Ili se on boji Beograda dok mi ovde slušamo kako je dole na ivici incidenta?

Beli dolazi po „zadatku” kako bi spasao ukradeni kumov novac sa kojim bi njih dvojica sebi mogli da kupe novi život daleko odavde. Ipak, velika završnica filma uspostavlja kosmičku pravdu, te kartu za spas dobija samo Beli i još neiskvareno i nevino Laurino dete.

Zanimljiv je odabir autorske ekipa da je ta obećana zemlja u koju se vraćaju, ali i odakle dolaze čisti ljudi baš teritorija Kosovo, tačnije Zvečan. A kada to sagledamo u svetlu nacionalističkih pesama koje gosti kafane pevaju samo dok su pijani, dobijamo kompletnu sliku i snažnu poruku koju autorska ekipa želi da nam pošalje. Svi smo otrežnjeni, oni i mi, ali je samo nas sramota.

Pitanje je - zašto mesta u autobusu za spas nije bilo za majku bebe, gluvonemu Lauru? Njena smrt ostaje nerazjašnjena na nivou scenarija te se samo to može pripisati kao mana. Ipak, Labović i Nikitović su od jednostavne premise „Šta se desi kada neiskvareni ljudi dođu u pokvareni grad” napravili izuzetno kvalitetan, celovit film o kome se dugo razmišlja, iako se može na prvu, zbog gorčine, činiti odbojnim.

Rediteljski prvenac Vasilija Nikitovića je negde između komercijalnog repertoarskog i autorskog, umetničkijeg filma. Nijednog trenutka banalan, a sve vreme svakodnevni i prepoznatljiv. Često provokativan, a nikada prost. Veoma grub dok provocira tanana osećanja. Izaziva smeh, iako je potresan. Savršeno upakovana groteska. Reditelj je u svom debitantskom filmu „Četiri ruže“ uspeo da nađe pravu razmeru, recepturu koja će nama kao publici da pomuti svest, ali nas ne ubija (za razliku od svojih junaka).

Kada glumci pred sobom imaju sjajno skrojen, razrađen i idejno kvalitetan scenario i reditelja koji ih tačno vodi, njima ostaje samo da se uživajući igraju. Tako je i bilo. Teško je izdvojiti bilo koga iz glumačke ekipe koja je, bez izuzetka, briljirala.

Filmska muzika je u domaćim filmovima dugo bila potpuno zanemarena i skrajnuta. U poslednjih par godina ta greška se postepeno ispravlja te povremeno dobra naslovna numera iz filma zaživi i pomogne filmu u promociji. Film „Četiri ruže“ obiluje dobro usklađenom, u službi priče iskorišćenom, kvalitetnom muzikom. Uz kompozitorku Mariju Jelić muzički doprinos su dali bendovi The Kuguars, Lollobrigida, Kal, Sevdah Baby i drugi. Pohvale za muziku, koja kroz note i tekst, u stopu prati i ostale aspekte filma. Muzika iz filma „Četiri ruže" će se sigurno slušati i nakon što film prođe.

Film „Četiri ruže“ je celovito umetničko delo. Talasu domaće kinematografije, jednako u filmskom i serijskom programu, u kom autori pretenduju da složenici koja ih žanrovski pozicionira nametnu – krimi – debitantsko ostvarenje Vasilija Nikitovića se izdvaja kao najbolji predstavnik nove tendencije. „Četiri ruže“ nisu još jedan film koji lamentira nad našom mračnom svakodnevnom pričom jer su junaci oguglali na (nad)draži Beograda. Mi smo ti koje film provocira. Mi smo ti koje film navodi da preispitaju važeći moralni kodeks.

Nije tajna da je film „Četiri ruže“ stvaran i sniman celih deset godina. Manje je strašno to što je kvalitetan film kao ovaj čekao toliko dugo te je i snimljen samo verom i upornošću. Strašnije je, ako sagledamo širi kontekst, što „Četiri ruže“ pričaju priču smeštenu u Beograd 2009. godine, a mi danas, 2019. godine, prepoznajem likove i reagujemo na njihove sudbine. Film korespondira jednako dobro sa 2009. i 2019. godinom.

Nije u pitanju noćna mora koja prođe kad svane – u pitanju je loša decenija. Stvarnost u Srbiji je permanentna dekadencija bez izgleda da se nešto može promeniti nabolje. Mi smo svi sišli s uma, Beograd se davi u donesenom blatu i nemoralu, a mešajući droge i alkohol odmaramo se od realnosti. Nažalost, kraj nije blizu. Smrt jednog zlikovca nas ne može spasti, jer Beograd stalno stvara nove, a njegovi pogoni ne staju. Štaviše, noću rade punom parom.