Mladi Pikaso je palio svoje slike da se ugreje

Pablo Pikaso jedan je od najuticajnijih i najpoznatijih umetnika 20. veka. Hvaljen kao otac kubizma, uz Žorža Braka jedan je od najvećih predstavnika škole simbolizma i nadrealizma.

Poput brojnih drugih umetnika, Pikaso se u mladosti susreo s brojnim preprekama, uključujući i veliko siromaštvo. Na sreću po umetnost, uspeo je da ih prevaziđe i oblikuje se u jednu od najpoznatijih slikarskih ličnosti.

Prema rečima njegove majke Marije, prve reči koje je mali Pikaso progovorio bile su "piz piz", skraćenica od španske reči za olovku, lápiz. Od detinjstva je pokazivao veliku strast i interesovanje za crtanje, a u tome ga je podržavao otac Don Hoze Ruiz i Blasko, akademski slikar.

Mladog Pikasa je obučavao otac, zadovoljan što njegov sin iskazuje ogroman umetnički talenat koji je 1894. počeo da se ogleda u njegovoj slikarskoj karijeri.

Na prelazu vekova, Pikaso se zaputio u Pariz, koji je u to vreme važio za centar evropske umetnosti.

Tamo je upoznao prijatelja, pesnika i novinara Maksa Jakoba, koji je postao njegov cimer. Živeli su u malom i nenameštenom stanu u Parizu koji je imao samo jedan krevet.

Pesnik je spavao tokom noći i radio po danu, dok je Pikaso imao drugačiju rutinu - rad noću i spavanje danju.

Iako je Pikaso u Pariz stigao za vreme "La Belle Époque" (tzv. lepog doba koje opisuje mirnodopski period koji je trajao sve do Prvog svetskog rata), uprkos ekonomskom izdizanju zemlje iskusio je veliko siromaštvo, često preskačući obroke.

Foto: Wikimedia Commons / public domain

Hladna pariška zima donela je još jedan egzistencijalan problem, a dovitljivi Pikaso morao je da se snađe s jedinim što je imao - svojim radovima. Da bi ugrejao svoj stan, bez razmišljanja je zapalio veliki deo svojih prvih platana.

Ovaj postupak rezultovao je padanjem u depresiju 1907, a nakon te epizode umetnik se okrenuo kubizmu.

Tokom Prvog svetskog rata nastanio se u Rimu radeći kao dizajner. Tu upoznaje Olgu Koklovu, otmenu plesačicu i ćerku carskog generala, i ženi se njome.

Dvadesetih godina naslikao je nekoliko portreta bliskih osoba u realističkom maniru. Nekoliko slika u kubističkom duhu ranih tridesetih izražavaju prikriveni erotizam i Pikasovo zadovoljstvo svojom novom ljubavi, Mari-Terezom Valter, koja mu je 1935. rodila ćerku Madu.

Mari-Tereza, koju je često portretisao dok je spavala, takođe je bila model za čuvenu sliku Devojka ispred ogledala.

Nakon Frankovog napada na mesto Gernika u Baskiji 26. aprila 1937, a tokom Španskog građanskog rata, odlučuje da naslika sliku koja će opisati taj događaj.

Slika Gernika dovršena je za manje od dva meseca i bila izložena u Španskom paviljonu u Parizu za svetsku izložbu (EXPO). Zakleo se da se neće vratiti u domovinu dok god je na snazi Frankov režim. Držao se svoje odluke, tako da je sve do smrti živeo u Francuskoj.

Godine 1944. učlanio se u Francusku komunističku partiju i ostao u njoj do smrti. Partija je kritikovala Pikasov portret Staljina kao nedovoljno realističan, pa su se Pikasova osećanja prema komunizmu ohladila.

Umro je u 93. godini u svojoj vili pored mesta Mužen 8. aprila 1973, kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

U vreme smrti posedovao je oko 50.000 sopstvenih dela. Ona su nakon njegove smrti prešla u vlasništvo Francuske i njegovih naslednika.

Prema Ginisovoj knjizi rekorda, Pikaso je bio najplodniji umetnik u istoriji. Računa se da je naslikao oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige i 300 skulptura. Ukupna vrednost svih njegovih dela broji se u milijardama dolara.