Intervju: Gorčin Stojanović

Prema rečima Gorčina Stojanovića, umetničkog direktora JDP, predstave na kojima je rad u toku ili neposredno predstoji, poput „Fedrine ljubavi“, kultne Sare Kejn, na sceni Bojan Stupica sa Mirom Karanović u naslovnoj ulozi ili „Pravila ponašanja u modernom društvu“, takođe kultnog francuskog pisca Žaka Lagarsa, sa Đurđijom Cvetić, a u režiji mlade Anđelke Nikolić, na sceni Studio.

Na Velikoj sceni Ljuba Tadić prva sledeća premijera biće Molijerov „Tartif“ u režiji Egona Savina.

Sedam ili osam velikih gostovanja repertoarskih teatara Evrope i regiona, formiraće Internacionalnu sezonu JDP. Biće tu budimpeštanski teatar Katona Jožef, bukureštanska Bulandra, pozorišta koja su članovi Evropske pozorišne unije (ETU) – čiji je JDP najmlađi član, potom prijatelji sa ex-yu prostora i nekoliko iznenađenja iz Italije i Nemačke.

Veoma važna stvar koja nije vezana za publiku jeste i održavanje vanredne godišnje skupštine ETU, organizacije koja okuplja dvadesetak najznačajnijih velikih repertoarskih teatara Evrope, kod nas, u februaru. Odličan uvod za početak proslave čije će vrhunac biti u aprilu.

JDP svake godine izbaci na scenu nekoliko novih premijernih predstava, koliko su one različite ili slične u odnosu na prethodne sezone?
Nebično pitanje. Svako pozorište, a JDP posebno, ima svoje specifičnosti, svoje repertoarske pravce, nešto što bismo, široko govoreći, mogli nazvati stilskom autentičnošću . Neke predstave podsećaju na ranije sezone, neke donose nešto sasvim novo. Kao i svuda drugde. JDP neguje nekoliko tradicija, pa i onu o stalnoj promeni, uvek sazdanoj na internim visokim kriterijumima. Odziv publike je jedan od pokazatelja. Za sada – dobar.

Vi ste kao umetnički direktor JDP od 2001 godine, koliko se repertoar izmenio u ovih pet godina u odnosu na raniji period?
Prinicipi kojima se rukovodimo u JDP-u formulisani su u četiri stuba-nosača i dve ključne reči. Domaća i strana klasična dela, pročitana na drugačiji, hrabriji, manje očekivan način, često prvi put igrana iako drugde čine repertoarske okosnice, u kombinaciji sa savremenom spisatljeskom i pozorišnom praksom često ključnih, prevratničkih komada – to su eto ti magistralni repertoarski pravci. Ključne reči, pak, jesu eksluzivnost i «izvrsnost». Radimo ono što drugi ne umeju ili ne smeju, a na sceni su najbolji bez obzira jesu li članovi Kuće ili ne. Da li JDP i dalje gaji otvorenost, hrabrost i eksluzivnost u izboru tema i materijala za svoje predstave?
Mislim da se može tako reći. Uzmimo samo ovu sezonu: «Barbelo» Biljane Srbljanović, Sara Kejn i Roland Šimelpfenig, šest vrlo mladih reditelja, umetnički rizici, tematski izazovi, krupne teme, velike i važne misli – ako to zadovoljava kriterijume otvorenosti, hrabrosti i eksluzivnosti u izboru tema, kako kažete, a ja sam uveren da je tako, onda je to ono čemu težimo i što naša publika prepoznaje.

Koliko se daje šansa mladim umetnicima da se iskažu na daskama JDP?
Premijere od početka sezone potpisuju ljudi poput Marka Manojlovića, Ljubiše Matića i Veljka Mićunovića. U prošlim sezonama bili su to Miloš Lolić, Iva Milošević, Ana Đorđević. Slede Anđelka Nikolić, Nikola Zavišić, Ana Tomović. To kada je reč o rediteljima. Glumci poput Milutina Miloševića, Suzane Lukić ili Nikole Rakočevića već igraju noseće uloge, posle samo dva-tri pojavljivanja na sceni. Slično stvar stoji i sa drugim saradnicima na predstavama. Ako u jednoj sezoni radi pet reditelja mlađih od dvadesetosam godina, to, valjda, jeste šansa. I ne data samo jedanput.. Mnogi od njih rade ponovo ili će raditi i dalje u našoj kući. A scena Studio svake godine izbaci dva ili tri nova rediteljska imena, i šest-sedam glumačkih. S druge strane i vrsni profesionalci, poput Dragana Petrovića Peleta ili Nataše Ninković, žele da rade sa debitantima ili diplomcima.

Predstave JDP mnogo gostuju u inostranstvu, gde ćemo vas još gledati osim u matičnom pozorištu?
Bogota, Visbaden, Kluž, Bukurešt... I kojekuda gde, kao i svake godine. Nama su, međutim, vrlo važna i gostovanja u našoj zemlji i zemljama regiona, ne samo na festivalima, nego i u okviru redovnih reperotara. Takođe, JDP je otvorena za pozorišta iz unutrašnjosti, pa kod nas redovno gostuju Somborci, Užičani, Zrenjaninci, Šapčani... Premda ste pobrali mnoge nagrade u svetu, država ima malo razumevanja za pozorišne probleme u Srbiji. Šta je u pitanju: neodgovornost, nemarnost ili je nešto sasvim drugo?
Državino je da obezbedi hardware. Mi smo software, i mi ćemo biti tu kao što smo bili i ranije. U administraciji ima onih koji imaju razumevanja za kulturu, i onih koji nemaju. Ovi drugi, međutim, znaju da postoje stvari starije od njih samih. Poput teatra. Nisu ni tako loši, kakvi bi mogli biti.

Na mestima pozorišta, bioskopa niču poslovni prostori, piljarnice....Zašto više niko u Srbiji ne ulaže u umetnost?
Nisam čuo da je umesto nekog pozorišta nikla, kako kažete, piljarnica ili poslovni prostor. Ne znam za takav podatak, a redovno pratim pozorišni život u Srbiji. Sa bioskopima stvari stoje drugačije. I nije sasvim tačno da niko ne ulaže u umetnost. Beogradska pozorišta su dobar primer za to. Što ne znači da ne bi bilo nužno ulagati još više. Pozorište koje nije komercijalnog tipa uvek je na administrativnim jaslama, kao i sva druga vrhunska kultura. To je tako oduvek i to je tako svuda. Nadati se je da tranzicija neće zbrisati teatre, kao što je slučaj sa bioskopima. U svetu pozorišta dešavaju se ogromne promene, koliko je naša publika spremna da prihvati te promene?
Naša publika je odnegovana. Repertoar JDPa svakako nije ziheraški, isključivo komercijalan i okrenut trenutnim potrebama dnevne aktuelnosti. A ne može se reći da se libi kritičnosti, otvorenosti, drskosti u društvenom i eseteskom smislu. Pune sale govore da je to ispravan način. Paušalne floskule iz ropotarnice nezadovoljnika nisu merilo stvari. U pozorište treba ići, da bi se o pozorištu nešto znalo.

Zapravo, da li smo mi kao narod spremni za promene?
Jesmo. Nisu spremni oni koji imaju biti promenjeni.

Po vama kakva je budućnost pozorišta u Srbiji?
Slična onoj u drugim evropskim sredinama: stalna bitka protiv estetskog i društvenog konzervativizma i/ili najezde primitivizma i jeftinog populizma. Kao i u društvu u celini, uostalom.