Ingmar Bergman – Najbolje namere

Okej, jasno je da je već sâmo ime autora dovoljno da ovu knjigu svrsta među najuzbudljivija izdanja sezone. A još ako tekst o njoj piše čovek koji misli da je Fani i Aleksandar najbolji film ikad snimljen, stvari postaju prilično gadne. Uh! Pa da krenemo.

O tome kakav status Ingmar Bergman uživa kod naše publike govori i okolnost da su nekada njegovi filmovi (ako me moje nepouzdano pamćenje ne vara, pre svega Persona i Sedmi pečat) punili poslovično polupraznu salu Kinoteke u tolikoj meri da su morale da se donose stolice iz onog kafića u foajeu. Greška bi, međutim, bila poistovetiti stvaralaštvo ovog čoveka sa njegovim filmovima. Bavio se on vrlo uspešno i drugim medijima, među kojima su pozorište, televizija, radio, opera. I, svakako, literatura. To njegovo lice, to jest Bergmana kao autora koji se izražava putem pisane reči, naša publika imala je prilike da upozna kroz knjige Razgovori s Bergmanom (pored intervjua, tu su i njegovi eseji o filmu), Slike (refleksije o sopstvenim filmovima protkane sjajnim odlomcima iz radnog dnevnika), i Laterna magica, autobiografsko delo. Knjiga koja je sada došla do nas srodna je ovoj poslednjoj, s tim što govori o događajima koji su se zbili hronološki ranije.

U Najboljim namerama nema, dakle, reči o onih njegovih famoznih pet brakova i ne znam koliko ljubavnica i dece. Ovde se govori o njegovim roditeljima. Ta konstatacija prećutno ukazuje i na dokumentaristički karakter knjige. Stvari, međutim, nisu tako proste. Mada se Bergman dobrim delom služi starim porodičnim fotografijama, u čemu se prepoznaje par excellence težnja ka što tačnijoj rekonstrukciji prošlosti, Najbolje namere ipak predstavljaju sasvim osobenu mešavinu fakata i fikcije. Odmah, na primer, pada u oči okolnost da su imena roditelja promenjena. Otac se zove Henrik umesto Erik, a majka Ana umesto Karin. (Ana je, uzgred, bilo ime Bergmanove bake po majci.) Konstatujemo, dakle, da, iako se knjiga najvećim delom zasniva na stvarnosti, imamo posla sa fikcionalnom pripovešću a ne sa biografijom. Utoliko je odrednica „roman“, koju autor dodeljuje ovom delu, sasvim odgovarajuća, a Bergman se kreće onom istom klizavom linijom između činjenica i uobrazilje kojom su se kretali i Tolstoj ili Prust.

Valja skrenuti pažnju i na još jednu osobenost ovog romana, naime na njegovu dramsku formu. Dijalozi su dati kao u scenariju, a pripovedanje je u sadašnjem vremenu i podseća na scenska uputstva. To je u skladu sa Bergmanovom zamisli o ekranizaciji ovog dela (što je, uostalom i urađeno; Bile Ougust je to snimio i s tim filmom, u kojem je igrao jedan od Bergmanovih omiljenih glumaca, Maks fon Sidov, pobedio u Kanu pre nekih 17-18 godina). Pa opet, Najbolje namere svojom obuhvatnošću dostižu za prozu karakterističnu epsku dimenziju, koja precizno zadire i u ono što vizuelnim sredstvima ne može biti direktno prikazano. Reč je, dakle, o jednom po mnogo čemu specifičnom romanu, koji po svojim suštinskim karakteristikama ipak pripada ovom žanru.

„Možda nazirem istinu o sopstvenom životu?“, glasi jedna rečenica ove knjige. Na ovom mestu možemo se prisetiti reči Bergmanovog kolege Kšištofa Kješlovskog, koji je savetovao svojim studentima da stalno ispituju sopstvene živote. Autentično razumevanje sopstvenog života po ovom poljskom reditelju ishodište je svake smislene egzistencije, a uočavanje poretka u događajima i njihovim efektima osnovni preduslov za to. Da bi ispunio ovaj, rekli bismo ultimativni ljudski zadatak, Bergman ne samo što se spušta do tačke sopstvenog rođenja, već odlazi i dalje od nje. Pa, izgleda da se stvarno mnogo toga relevantnog za ljudski život desi pre nego što se čovek rodi. Služeći se nepotpunim, fragmentarnim izvorima, i nadograđujući ih sopstvenom intuicijom, Bergman razrešava tamne zakulisne radnje koje su se odigravale među njegovim precima, a koje su u dobroj meri odredile njegov tada još nezačeti život. Razne babe, dede, tetke i ujaci, koji špijuniraju i finansijski oštećuju jedni druge provejavaju ovim stranicama. Oštrim, lucidnim potezima Bergman ocrtava karaktere ovih ljudi. Kada za svoju baku kaže da je toliko volela njegovog oca da je ovaj ludeo od straha, vi sasvim lako možete zamisliti kakva je to svojta morala biti. Hipertrofirana naklonost izobličena posesivnošću osnovno je obeležje ženskih likova ove knjige, dok su muškarci određeni emocionalnom krutošću i nerazumevanjem tuđih potreba. Vrlo zahvalna sredina za formiranje jednog budućeg velikog stvaraoca!

Elem, Najbolje namere obuhvataju period od 1909, pa do pred Bergmanovo rođenje 1918. godine. Stvari postaju još zanimljivije kad se zna da je ovo tek prvi od tri romana koji se bave Bergmanovim roditeljima. Druga dva obrađuju hronološki kasnije periode i predstavljaju nove nastavke ovog uzbudljivog ispitivanja porekla i traganja za korenima sopstvenog bića. Eto, to vam je to. Nadam se da u našoj sredini još uvek ima ljudi koji su svih ovih godina osećali da Ingmar Bergman ima nešto baš za njih, koji prošle godine nisu ostali ravnodušni na vest o njegovoj smrti i koji će sa nestrpljenjem prihvatiti ovu knjigu i baciti novi pogled na život ovog čoveka iz neočekivanog ugla koji može otkriti toliko toga.