Nema zemlje za starce

Opšta je pojava da „Oskari“ režiserima izmiču za najbolja ostvarenja, da bi ih onda, kao neku vrstu satisfakcije, dobili za one filmove koji realno to nisu zaslužili. Bez namere vašeg skromnog kritičara da osporava ionako već oduvek diskutabilne kriterijume žirija „Akademije“, ali ako hoćete, i „Veliki Lebovski“ i „Fargo“ su bili bolji filmovi braće Koen. Ovogodišnja konkurencija u Kodak teatru u Los Anđelesu je ipak bila prilično slaba, pa onda nije pričinjena neka naročita šteta time što je „Nema zemlje za starce“ dobio „Oskara“ za najbolji film i režiju. Ako braći Koen dodamo i „Oskara“ za najbolji scenario adaptiran po knjizi kultnog američkog pisca Kormaka Mekartija, onda dobijamo oskarovski triling koji su pre njih ponovili još samo Kopola sa „Kum 2“, Džems Kameron sa „Titanik“ i Bili Vajlder sa „Apartman“ daleke 1960.

Samo, ako zađemo malo dublje, videćemo da „Nema zemlje za starce“ ima ozbiljnih manjkavosti. Sem Havijera Bardema koji zaista upečatljivo glumi masovnog ubicu psihopatu koji nemilosrdno ubija ljude iz čistog hira („Oskar“ za najbolju sporednu ulogu) – otelovljujući u svojoj prirodi samu suštinu užasa, jednako nepojmljivu kao što je i sam lik kojeg tumači – za ostatak glumačke ekipe se baš ne može reći da briljira. Ili im to prosto nije dozvoljeno režiserskim uplivom, pošto je poznato da braća Koen vole da imaju potpunu kontrolu nad svakom scenom. A njihovi uplivi veći deo filma čine statičnim, umrtvljujućim, opasno poigravajućim sa živcima publike, najblaže rečeno: dosadnim. Iako ih krasi prekaljeno filmsko iskustvo i mnogi uspešni filmovi, što se tiče „Nema zemlje za starce“, Džoel i Itan Koen su se ponašali kao da nikad nisu čuli za filmski Hičkokov saspens.

Priča o običnom čoveku (uvek solidni Džoš Brolin), koji zapada u neobičnu životnu situaciju da sa koferom mafijaškog novca mora da beži od ubice psihopate (jako dobar Havier Bardem), beskrajno je razvodnjena nepotrebnim detaljima, opterećujućim za gledaoca. Usporeni kraj sa zaista čudnim i pitanje je koliko potrebnim monologom šerifa (prilično neuočljiv Tomi Li Džons), samo doprinosi opštem utisku o uspavanosti čitavog filma.

Ima valjda stvari u kojima „Akademija“ i nije pogrešila proglašavajući „Nema zemlje za starce“ najboljim filmom u tri najvažnije kategorije. I opet, teret za sve one dobre stvari takođe treba da padne na pleća braće Koen.

Posle dvogodišnjeg bezuspešnog izleta u zaglupljujući sistem visokobudžetnih holivudskih studija („Razvedi me, zavedi me“, 2003. i „Ubice dama“, 2004), Džoel i Itan nam se konačno vraćaju oslobođeni i prosvetljeni – vraćaju se nezavisnom filmu po kojem su i postali slavni, a pohvalno je i što je sada takav jedan film, koji ne zavisi samo od novca i upliva ogromnih studija i pojedinih moćnika, dobio najviša odličja.

U „Nema zemlje za starce“ braća Koen jednu tipičnu američku filmsku temu prepunu kriminala, krvi, nasilja i jurnjave, uz sve nabrojane manjkavosti, ipak razrađuju na jedan originalan, slobodno možemo reći Koenovski način – obojen panoramom teksaških prerija, ispunjen mračnom atmosferom ljudskih slabosti i uvrnut u pogledu izraza.