Deset godina od kraja najbolje serije svih vremena

“Vidite ono tamo“, kaže Paris i na tren skreće pogled sa puta i volana ka ostrvu desno od nas. “Tamo, prema narodnim verovanjima, žive sirene koje pevaju i umilnim glasovima pokušavaju da privuku mornare. Ja kod kuće imam dve sirene, suprugu i taštu, ali njihov glas nije tako umilan“, dodaje dok mu prsti rade kao pakmen (univerzalni znak za zvocanje).

Do plaže Giola, tj. Zevsovog oka na Tasosu nije lako stići. Automobili su upozoreni da idu na sopstvenu odgovornost, a autobusi voze samo do određenog dela - dalje morate pešice i to usred dana, na 40 stepeni, tri kilometra prašnjavim putem, pa još kilometar kozje staze... Nije to baš za svakoga, naročito ne za decu. Zbog toga ljudi poput Parisa terencem koji može da se popne i uz masnu banderu voze i do najnepristupačnijih predela.

Kosa mu je crna i puna gela, na nosu ima pilotske naočare, košulja naravno maksimalno raskopčana kao svakom Grku ikad, a mali prst desne ruke neobično kriv i kvrgav zbog neke davnašnje povrede.

Inače, Paris nikada nije pomišljao da otme neku lepu Jelenu, puno ime mu je Paraskevolos (ili tako nešto), po Paraskevi, a prema (lovačkoj) priči supruzi je na prvom sastanku rekao da će se udati za njega odmah – sad il’ nikad – iako su i on i ona u tom trenutku imali nekoga.

“Je l’ si oženjen, maj frend“, pita momka koji sedi do mene nečim što bi, ako postoji Tarzan-ingliš, moglo da se zove Grik-ingliš.

“Jesam“, odgovara on dok se svi zajedno truckamo po stenama i jurimo dva na sat.

“Au“, kaže Paris i hvata se za glavu. “Evo, ponuda za tebe, maj frend. Imam kuću na moru, prodam ti kuću i doplatim još da uzmeš i taštu“.

Momak, zamislite, nije bio baš oduševljen ponudom. Pregovori su trajali još neko vreme, ali neuspešno. U međuvremenu je na radiju krenula pesma koju svi znamo – Maria me ta kitrina.

“Paris, znaš ’Efige, Efige’“, pitam ga. “Pevač je Stelios nešto, nešto“.

“Naravno. Stelios Kazantzidis... Veliki pevač, veliki. Tužna je to pesma, maj frend... On tuguje zato što je ona otišla, ne može da živi bez nje... Zato viče: Efigeee, efigeee... Si (she) left, si left“, peva (urliče?) Paris.

A odakle meni ta pesma? Pa iz najbolje serije svih vremena. Često se na internetu mogu naći svakakve liste - 10 najboljih plaža, 10 zemalja najboljih za život, 10 najboljih filmova svih vremena... Kada je reč o serijama zaista nema potrebe da se na to troše prsti. Mislim, možda i može, ali pod naslovom: “Ostalih devet serija koje su na listi 10 najboljih od drugog do desetog mesta“.

Tu su negde Sopranovi, Band of Brothers, Brejking bed i u poslednje vreme Igra prestola (tim redosledom), ali to je to – samo su tu su negde blizu.

Prva epizoda “Žice“ (“Doušnik“ mi se uopšte ne sviđa, pa to neću koristiti) emitovana je 2. juna 2002. godine, a poslednja 9. marta 2008. U tih 60 epizoda i pet sezona saznali smo, verujem, kako funkcioniše apsolutno svaki grad na svetu. U ovom slučaju to je Baltimor.

The Wire je čista sociologija - od krvave hijerahije sveta droge, onih koji se tom drogom uništavaju i onih koji pokušavaju da glavne igrače uhapse, preko lučkih radnika, novinara, političara do novca koji ih sve zajedno povezuje. I tako sve u krug, bez prestanka, zauvek.

“Ako pratite drogu dođete do narkomana i dilera... Ali ako pratite trag novca... Ko zna gde će vas on odvesti“, jedna je od boljih rečenica u seriji.

Imajući to u vidu i ova je dosta poučna: “Mislite da imam vremena da postavljam pitanja nekome zbog čega mi daje novac i odakle mu?“ Inače, izgovara je političar.

The Wire objašnjava kako društvo funkcioniše - jedni dolaze, drugi odlaze, neki uspeju, neki ne, neki se izvuku... Na obe strane, ako strana uopšte ima. Postoji samo sistem i u njemu kraljice, lovci i pijuni. A, znate, ako ste obični pijun, morate da budete baš “smart-ass pawn“ ukoliko želite da preživite.

Sve je počelo 1984. godine kada je kreator serije Dejvid Sajmon, tada novinar u “Baltimor sanu“ pokrivao hapšenje lokalnog narko-bosa Melvina Vilijamsa koji je “pao“ posle prisluškivanja. Detektiv koji je vodio slučaj bio je Ed Barns i njih dvojica postali su prijatelji.

Inače, Sajmon se dugo bavio odeljenjem za ubistva policije Baltimora, a sa Barnsom je nakon toga više od godinu dana istraživao ulicu i kako se droga kreće. Na kraju je 1991. objavljena knjiga “Homicide: A Year on the Killing Streets“, a na osnovu koje je nastala čuvena serija “Homicide: Life on the Street“.

Iako je “Homicide“ bio hit, tokom emitovanja je bilo je problema sa direktorima mreže NBC “zbog pesimizma“ (baš čudno – taj svet inače odiše vedrinom), pa je Sajmon želeo da izbegne dalje sukobe i ideju o “Žici“ odneo je na HBO. Kako se navodi, čak su i oni sumnjali u ideju o policijskoj drami, ali na kraju su pristali na pilot epizodu. Ipak je “The Wire“ mnogo više od policijske drame. Na primer, Frenki Fejson koji igra visokog zvaničnika policije Ervina Burela kaže da je ulogu prihvatio misleći da je to “samo jedna obična policijska serija o prisluškivanju, a izrasla je u nešto mnogo fascinantnije“.

“Prodao sam je kao policijsku seriju, ali ono što oni zapravo nisu znali jeste da ona to nije. Reč je o nečemu potpuno novom - romanu za televiziju“, kaže Sajmon koji je svoje delo nazivao grčkom tragedijom za novi milenijum, pričom o trijumfu kapitalizma nad ljudskim vrednostima i hronikom o padu američkog carstva.

Najveći kvalitet serije jeste njen realizam. Na primer, većina likova zasnovana je na stvarnim osobama iz Baltimora. Detektiv Bank je zaista postojao i zaista je uvek imao cigaru, ime Stringera Bela nastalo je na osnovu dvojice narko bosova iz Baltimora Stringera Rida i Rolanda Bela, postojao je i Marlo – izvesni Timor Stenfild koji je sa 25 godina imao grupu od preko 50 ljudi, dok je Omar zasnovan na nekoliko ljudi koji su se bavili tim izuzetno bezbednim i prosperitetnim poslom pljačkanja dilera.

U epizodama nema mnogo filozofije - ginu svi koji se nađu u situaciji da poginu (jer takav je život, ne mari baš za to koliko ste popularni), a čak su i oni veliki ožiljci na licima Majkla Keneta Vilijamsa (Omara) i Džejmija Hektora (Marla) pravi.

Osim toga, policijske istrage i problemi sa birokratijom su toliko realno prikazani da su čak i pravi kriminalci gledali seriju ne bi li naučili nešto korisno (kako za koga).

Svi elementi društva su tu, od najnižih do najviših i nema dobrih i loših ljudi. Nijedan lik nije u potpunosti čist. U pojednim situacijama “dobri“ nisu baš tako dobri, ali “loši“ baš žele da se poprave. Međutim, ne možeš protiv sistema.

Tako među policajcima ima svakakvih, kao što, siguran sam, svakakvih ima i u stvarnom životu – korumpiranih, nasilnih, laktaša koji se samo bore za funkciju, smotanih, pametnih... Isto tako, kriminalcima nije uvek motiv da povrede nekoga - mnogi su jednostavno zaglavljeni u tom svetu u kojem se nalaze i pokušavaju da prežive, ali daleko od toga da ih serija glorifikuje i pravda njihovu surovost.

“Ne prodajemo nadu, zahvalnost publici, jeftine poene... Cilj serije nije samo da vas zabavi. Ovo je, plašim se, na neki način ljuta serija“, kaže njen kreator Dejvid Sajmon i dodaje: “Prva stvar koju smo morali da uradimo jeste da naučimo ljude da gledaju televiziju na drugačiji način“.

Reč je drami, ali i antidrami svakodnevnog života. Kako je neko lepo rekao, “Žica“ je novinarstvo koliko i zabava, a čak su i ljudi iz samog Baltimora pozdravljali “prikazivanje istine“. Glavnog lika nema – grad Baltimor je glavni protagonista i u svakoj sezoni upoznajemo njegove nove delove. Tu su surovi Avon i poslovni čovek Stringer. Pa Meknalti, Kima, Babls, Lester i Prezbeluvski, Bank, Spiros, D Grik, Prop Džo, Marlo, Omar, Kris, odlični klinci, Brother Mouzone. Svoju ulogu ima i reper Metodmen i užasan je tip.

U prvoj sezoni, da ne spojlujem onima koji nisu gledali, pratimo Avona Barksdejla i Stringera Bela kojeg odlično igra Idris Elba i pokušaje policije da dođu do njih. Inače, kasting je dobio velike pohvale zato što u seriji nema nijedne velike zvezde, a svima uloge tako leže da deluju kao da zaista vode te živote (iako su, na primer, Stringer Bel i Meknalti zapravo Britanci).

Kažu da je Majkl K. Vilijams koji igra Omara dobio ulogu nakon samo jedne audicije, dok je Andre Roho toliko dobro odigrao Bablsa, tog baltimorskog Pikca, da je dobio “uličnog oskara“.

Lik Bablsa zasnovan je inače na pravoj osobi, zavisniku koji je bio policijski doušnik i koji je sa policijom počeo da radi još početkom šezdesetih posle jednog hapšenja zbog pljačke. Narednih nekoliko decenija pravi Babls je radio za policiju i doveo je do hapšenja više stotina prestupnika. Plaćali su mu 50 dolara po hapšenju, kažu da je imao fotografsko pamćenje, a priče o tome da je mogao “lako da se uklopi“ baš i ne stoje – nije on imao šta da se uklopi, on je taj život živeo.

Inače, fora iz serije sa prodajom i stavljanjem nekome na glavu šešir tačno određene boje, što je znak policiji ko je glavni u ekipi, stvarno je korišćena.

Uglavnom, Rohu je tokom snimanja prišao jedan od stanovnika Baltimora i dao mu malo heroina “zato što deluje kao da mu je potreban fiks“. Roho je to posle nazivao uličnim oskarom, iako je nešto ranije umalo odbio ulogu.

“Razmišljao sam i imao dva problema: 1) Nisam želeo da igram stereotipni lik, to je mogla da bude propast za moju karijeru. 2) Mislio sam da ne mogu ništa bolje od onoga što smo već videli na tu temu, a ako ne možete bolje zašto se uopšte mučiti? Na sreću, imao sam dobrog menadžera koji je rekao ’ne nude ti ulogu, nude ti audiciju, idi’. Otišao sam i shvatio da oni ne pokušavaju da budu obična serija i da prave nešto što niko nije pravo do tada“, navodi Roho.

Ništa bolje nisu prošli ni oni koji su igrali ekipu sa druge strane jer je Sajmon glumce i pisce dosta terao na terenski rad.

“Vendel Pirs (Bank), Dominik Vest (Meknalti) i ja išli smo u patrolu sa policajcima. Tako se jednom desilo da smo zbog slučaja otišli u bolnicu nakon što je neki tip upucan 13 puta. Stigli smo tamo, a policajci su samo stajali ispred i opušteno pijuckali kafu. To je njima bio samo još jedan dan, a mi smo hteli da umremo“, kaže Džo Doman koji u seriji igra policijskog šefa Rolsa. Inače, koliko je serija uticajna i koliko je temeljno prikazan život jednog grada pokazuje i to da je više koledža i univerziteta obrađivalo The Wire na predmetima od sociologije do studija filma, a među njima su Braun, Džon Hopkins, pa i Harvard.

Osim toga, Slavoj Žižek je 2012. na u Londonu održao predavanje “The Wire ili sukob civilizacija u jednoj zemlji“, dok Sonja Son koja igra Kimu kaže da je ona verovatno bila prva crna lezbejka na televiziji.

Ipak, iako je danas jedna od najboljih serija ikada (najveća, prema mišljenju autora ovih redova), na početku nije sve išlo tako lako. Serija je dobila veliku popularnost tek kada je sve bilo gotovo.

“Dejvid Sajmon je morao da se bori za svaku sezonu. Ništa nikada nije bilo garantovano“, kaže Klark Peters (Lester Frimen), dok sam Sajmon ističe da je bukvalno morao da preklinje HBO za treću i četvrtu sezonu.

I eto, deset godina od poslednje epizode svi pričaju o “jednoj od najboljih ikad“. Opet kažem, Sopranovi su tu negde, kao i Band of Brothers i Brejking bed, ali ipak mislim da je “Žica“ za koji korak ispred.

A ti, poštovani čitaoče, koji nisi gledao stvarno bi trebalo da počneš.

Veruj mi, maj frend.

Možda ti to nekad donese kuću u Grčkoj (i taštu, jbg).

Slobodan Maričić (@SlobodanMaricic)