Umetnošću protiv kapitalizma

Simboličnih devedeset i šest brodića žute boje postavio je po barama na ulicama Prištine '96. godine. To je bio njegov prvi performans i protest protiv sivila i unesrećene stvarnosti devedesetih. Nakon promena 2000, nosio je ogromno srce od Slavije do Paviljona ”Cvijeta Zuzorić” (2002) čime je nagovestio da nešto krupno nedostaje i tom novom, “demokratizovanom” društvu.

Likovni i performans umetnik Saša Stojanović i danas putem umetnosti upućuje kritiku potrošačkom i tehnološkom društvu. Kao likovni umetnik, neguje specifičan “dečji” stil kojim želi da se vrati na početak, na radost i ljubav, humanost koju smo očigledno zaboravili. Nedavno je svoje najnovije slike predstavio u galeriji “Korneta” na izložbi koju je pomalo neobično nazvao – “Sladoled”.

Kakva je simbolika imena izložbe “Sladoled”?
Izložba je otvorena u galeriji prijateljske izdavačke kuće “Kornet”, tako da je “Sladoled” neko osveženje. To je radost u strukturi stvarnosti, a ne kuknjava o korupciji. Ne želim da izložbu predstavim kao kulturološki dekor zabave. Ona je predlog da se ljudi sretnu, dodirnu, razgovaraju i da svoje živote ne vezuju za robovlasnički sistem države, u kojem se kontroliše i manipuliše strahom za egzistenciju. To je poziv da izađemo iz tog kaveza i da sami organizujemo život zasnovan na društvenoj solidarnosti.

Zašto posle 2000. godine dominantna tema Vaših radova postaje kritika kapitalizma i tehnološke epohe?
Danas je drugačiji raspored stvarnosti. Jednostavnost kao koncept sociološkog reagovanja, čime se sada bavim, predstavlja bunt protiv neljudske kapitalističke stvarnosti. Sramno je to što intelektualci, političari i instant bogataši zajedno umnožavaju i gaje kapital i profit. Religiozni ljudi su zaboravili Boga. Nismo na nivou tragedije koja nam se dogodila. Borili smo se da bi nas povezali banke i operateri i da bi kapital tekao kroz kapilare naše gluposti.

Zašto ste se odlučili za dečji crtež u pristupu ovoj temi?
Od dece učim da je sve jednostavno. Moje slikarstvo je zasnovano na prvim koracima čovečanstva i povratku čistoti početka. Čini mi se da slike i nisu moje delo, već da sam ja deo jednog slikarstva opšteg stanja kosmosa. Umetnost dolazi iz dubine. A prema svim mojim slikama osećam se kao sluga. Povratak čistoti početka jeste povratak deci. Ali, briga o deci izgleda neiskreno kada političari PDV-om otežavaju deci njihovo odrastanje. I dok neguju zlo profita, ne čine ništa kako u Pančevu ne bi bilo zagađenog vazduha opasnog po život dece. Onda dolaze bebe Otporaši i tako u nedogled.

Kakav je to društveni model šarenog fašizma (kako ste to na jednoj slici izrazili)?
Političari su po ko zna koji put ostavili mladima teret prošlosti umesto da sami preuzmu odgovornost za svoje učešće u istoriji. Ono što je strašno jeste to što njih ni sadašnjost ne zanima. Zato su stvoreni razni mehanizmi spektakla i zabave koji bi obeshrabrili mladost, kako bi ona zombirano funkcionisala kao poslušni element ekonomije. U takvim uslovima, gde imaš sve osim mogućnosti izbora, ne postoji nikakva mogućnost za suštinsku promenu. Mladi ljudi postaju ovisni o spektaklima u kulturi, umesto da sami postavljaju više kriterijume vrednosti.

Koliko je bilo izazovno raditi ilustraciju albuma "Sva sreća general voli decu" grupe "Obojeni program"?
To je bilo poklonjenje poeziji B. B. Kebre i uzvratno poverenje prema meni. Ima tu i puno naslikane muzike. Imam puno radosti i za ostale autore koji su radili omote za "Obojeni program" i koje veoma poštujem: Miomira Grujića - Fleku, Talenta i Sašu Mihajlovića.

Vaš poslednji performans je "Srećna nova godina - izaberite svog Teletabisa" ispred Skupštine Srbije. Da li ste devedesetih godina mogli da pretpostavite da će te na ovaj način čestitati 2012. godinu?
Taj rad je neverbalna komunikacija sa poslanicima i ukazuje na prozirnost njihove namere da manipulišu ljudima i da svoje markentiške koncepte ideološke pokvarenosti i dalje reflektuju na već ponižene ljude. Na taj način sam ih poistovetio sa Teletabisima, jer izgledaju potpuno isto u svojoj estetskoj strukturi i svaki njihov predlog za boljim životom izgleda lažno i besmisleno. To nije moj poziv na apatiju, prouzrokovanom razočaranjem u politički sistem ove zemlje, već predlog za izlazak iz tog ropstva, u koji nas sistematski gura kapitalizam potpomognut njegovim izvršiteljima-poslanicima, koji legalizuju namere njihovih poslodavaca, tajkuna.

Zbog čega ste održali "Čas istorije" ispred Doma omladine?
To sam izveo sa Anom Vilenicom i Aleksom Golijaninom. Hteli smo da ukažemo na više stvari: na drastičan preokret u programskoj koncepciji i javnom mestu Doma omladina, kao i na zaborav prema projektantima Dragoljubu Filipoviću i Zoranu Tasiću i radnicima "Komgrapa", koji su izgradili Dom omladine 1964. godine. Oni se ne pominju na tablama sa imenima autora rekonstrukcije i njihovih političkih i finansijskih sponzora. Uopšte, hteli smo da ukažemo na brisanje cele te epohe, ne da bismo je glorifikovali, već da bismo ukazali na svu bahatost sadašnje vlasti, koja vreme računa od sebe. Bila je to i reakcija na zastrašujuće poružnjavanje grada, zbog burazerski ugovorenih poslova, što se samo nastavlja. Pogledajte svu tu seču drveća, novi izgled parkova, sav taj beton i metal. Zastrašujuće je i kako lako sve to prolazi, upravo među "pravim Beograđanima".

Imali ste performans povodom podizanja spomenika diktatoru Hejdaru Alijevu. Zašto ste se opredelili da tom prilikom kritiku uputite listu "Danas"?
Tašmajdanskim parkom sam se bavio u dva navrata, zajedno sa Vladanom Jeremićem. Prvo smo izveli performans "Hvala za naftu", na početku realizacije njihove namere da devastiraju park, kada su posekli priličan broj stabala da bi ispeglali stazu i park za spomenike.

Drugi deo naše akcije izveden je kada je park zvanično otvoren i sastojao se iz dva performansa. Vladan Jeremić je izveo performans "Degustacija", a sutradan sam ja izveo performans "Danas". Celokupnu epohalnu dekoraciju tog događaja pratilo je specijalno izdanje lista "Danas", koje je u celini bilo posvećeno liku i delu dugogodišnjeg službenika KGB, kao i afirmacijom novih tendencija u pejzažnoj arhitekturi. Nekada vrlo kritičko glasilo u tom trenutku je izgledalo kao oglasna tabla.

Kako publika u Srbiji razume performans?
Performans i umetnike ne treba posmatrati kao nešto natprirodno. NLO aktivizam je performans sveo na efekat parole i šoka, radi njih samih, uz obavezno teoretsko zamagljivanje ekonomskih interesa i skoro bez ikakvog ljudskog i kritičkog sadržaja. Nije stvar u tome da takvi performansi često nisu shvaćeni, već u tome što i nemaju zbog čega da budu shvaćeni. Ljudi su se smanjili, umanjili, kao da se plaše da budu ljudi.