Luka Knežević Strika: Foto život

Jedan od najtalentovanijih mladih beogradskih fotografa govori za Domino Magazin o svojim počecima, prvom aparatu, životu od fotografije u Srbiji, fotografskom kolektivu Belgrade Raw, pokretu zvanom lomografija, projektu na kome trenutno radi Norveška šuma i tome šta je ovo “Strika” u njegovom imenu.

Kako si počeo da se baviš fotografijom?

U poslednje vreme se često setim jednog neuspešnog pokušaja da u staru maminu yashica-u stavimo film. Umesto toga, stalno sam škljocao po kući - pogled kroz tražilo je bio zanimljiv, zbog žute mrlje u kojoj su se slike razdvajale i sklapale. Na ostrvu Zlarin sam fotografisao rođake nekim malim 110 aparatima, to mi je najranije sećanje svesnog fotografisanja. Jedno i drugo sećanje su iz vremena kad sam imao 6-7 godina. Osnovnu i srednju školu ima smisla preskočiti, dokumenti ekskurzija i rođendana. Ipak, negde pred kraj srednje škole, prvi put sam pozajmio digitalni fotoaparat na nekoliko dana. Zaljubio sam se u mogućnost da imam mnogo slika i da ih imam odmah, na ekranu aparata i kompjutera. Ta neposrednost me odmah naterala i na prve eksperimente, fotografisanja, ali i obrade fotografija na kompjuteru. Nekako sam, par godina kasnije, uspeo da priuštim jedan mali digitalac i krenuo okolo u dalja istraživanja. Prava strast se ipak probudila nekoliko meseci kasnije na jednom stoperskom putovanju po bliskom istoku gde je fotografija bila značajan deo pokušaja da sve što sam doživeo izrazim. Koga zanima, evo bloga koji sam tada vodio. Sada računam da sam tada postao fotograf, iako mi je trebalo par godina da se naviknem da se tako i izjašnjavam.

Šta u Srbiji znači "bavljenje fotografijom"?
Prva specifičnost koja mi pada na pamet, kad je reč o poslu fotografa u Srbiji je činjenica da je oprema kod nas skuplja, a rad jeftiniji nego u većini drugih zemalja. Mada, to se odnosi na mnoge sfere. Neobično je i to da se može jeftino i vrhunski razviti kolor film, ako znate ko je Krle iz Zemuna ili popraviti analogni aparat, ako znate da nađete Mišu na Zelenom Vencu. Još jedna loša stvar je što nemate gde da vidite fotografije, mislim, prave fotografije, dobro odštampane ili bar dobro reprodukovane. Povremeno dođe neka izložba koja stvarno vredi, ali to je jako retko. A ne postoji biblioteka koja ima kolekciju fotografskih monografija. Ne postoje ni dobro snabdevene knjižare. Ali, u Srbiji, kao i bilo gde drugde, verujem da na ovo pitanje svako može i treba s punim pravom da da odgovor u svoje ime. Za mene je to pre svega način da se izrazim, a nakon toga i posao od kojeg sporadično zarađujem.

Da li je ovde moguće živeti od fotografije?
Naravno da jeste. Dosta ljudi živi od fotografije u Srbiji, mada je u sferi koju sam ja odabrao, a to je freelance dokumentarizam, to dosta teško (nije lako, naravno, ni u drugim sferama). Nije reč o lošim zaradama ili nepoštenim poslodavcima, reč je o maloj količini posla i činjenici da potencijalni poslodavci često reše da ga urade sami ili nađu nekog ko će biti voljan da ga uradi besplatno. Pošto kvalitet često nije prioritet, žrtvovanje istog često se odvije bez prolivenih suza. Mislim da slične boljke često pogađaju slobodnjake u većini kvalifikovanih uslužnih profesija, naročito onih vezanih za umetnost (dizajn, web-dizajn, marketing itd.).

Da li si manje inspirisan kada radiš "tezge"?
Ne, ali to je zato što uglavnom imam zanimljive tezge, a pored toga, nikad ih nisam imao previše, tako da se obično uželim posla do trenutka kad mi bude ponuđen.

Imaš vrlo specifičan stil, kako "fotkanja" tako i obrade fotografija, ko ti je uzor?
Igrom slučaja, na pamet mi odmah padaju Andre i dva Andreasa. Prva dvojica, iz redova starih majstora, Kerteš (A. Kertesz) i Fajninger (A. Feininger). Od modernijih, preporučio bih svakom da pregleda rad Gurskog (A. Gursky) - potražite ga u Gete centru u Beogradu, super biblioteka, jedina koja drži foto-monografije u Beogradu, zapravo. Istina, samo Nemaca i na Nemačkom, ali svakako vredi procunjati i zarad drugih umetnosti. Što se tiče mog stila, imam osećaj da je na mene najviše uticalo isksutvo rada s filmom. U analognoj laboratoriji sam naučio da volim papir i da fotografije doživljavam kao predmete. I kad radim digitalno, trudim se da tretiram svaku fotografiju kao potencijalni predmet.

Da li misliš da je za bavljenje fotografijom, potrebno naučiti pravila iste, proći kurs ili barem pročitati knjigu?
Za bavljenje fotografijom potreban je samo fotoaparat. Ipak, svi normalni, radoznali ljudi poželeće da nešto nauče o oblasti koja ih zainteresuje. Mogu dati par preporuka. Za opšte tehničko znanje, Fotografski priručnik Džona Hedžkoua (J. Hedgecoe), za dobar literarno kritički uvod u probleme koje je fotografija postavila umetnosti, Valter Benjamin "O fotografiji i umetnosti". Najbolji resurs, naročito ako ste u Srbiji, je Internet. Blog Blejka Endrjusa (B. Andrews) kratkog naslova B. je inspirišuće štivo, dovoljno pitko i za potpune početnike. La Pura Vida kolektiv ima sajt koji eksperimentiše sa različitim načinima prikazivanja fotografija na Internetu i van njega i svakako je vredan resurs. Tu ću stati, Internet je beskonačan, ali ne može se ceo pročitati ni preporučiti odjednom.

Da li si vezan za marku aparata ili koristiš različite za različite namene?
Prvo ću reći da mislim da marka aparata u suštini ne znači ništa. Ipak, ja volim svoje aparate, najviše Pentax-e i raduje me da radim baš s njima. Ali to je poput navijanja u sportu, nema veze s tim šta je bolje ili lošije, inače bi svi uvek navijali za tim koji pobeđuje. Model ili tip, ipak, zavisno od namene, mogu da budu važan faktor. Recimo, meni se ne bi isplatilo da radim tezge analognim aparatom, ali koristim samo film kad putujem, aparati su manji, manje vrede i sprečavaju me da napravim prevelik broj fotografija (što je zamka koju je teško izbeći kod digitale).

Šta je Belgrade Raw?
Belgrade Raw je fotografski kolektiv koji ima za cilj da promoviše fotografije Beograda različite od onog što gledamo po bilbordima i brošurama. Ideja je da iskreno prikažemo život našeg grada onakvog kakvim ga mi vidimo. Trenutno nas je petorica (Andrej Filev, Darko Stanimirović, Milovan Milenković, Nemanja Knežević, Luka Knežević - Strika) i glavni kanal za prikazivanje rada nam je sajt. Pored sajta, imamo i Flickr grupu u čijem radu su svi sugrađani dobrodošli da učestvuju tako što će poslati svoje fotografije Beograda. Pored ovoga, nedavno smo napravili prvu knjigu. Reč je o knjizi u tiražu od 1, predviđenoj da se zakači za šank, što smo i uradili. Zainteresovani je mogu pogledati za šankom KC Grad.

Trenutno radiš na projektu "Norveška šuma", pojasni nam ideju priče?
Projekat "Norveška šuma" predstavlja izložbu fotografija (koautorisanu s Jelenom Mijić) nastalih u Norveškoj i Danskoj prošlog proleća. Vratili smo se iz Norveške s kesom filmova i kad smo ih razvili i skenirali, shvatili smo da postoji potencijal da od toga napravimo izložbu koja bi predstavila Beograđanima taj čudni svet koji smo tamo videli. Uz pomoć Darka iz Belgrade Raw napravili smo odabir fotografija i osmislili kako bi mogle da budu složene na potencijalnoj izložbi. Na konkursu galerije KC Grad dobili smo termin za izlaganje, ali ni nakon nekoliko meseci komunikacije sa neresponzivnim potencijalnim finansijerima nismo uspeli da dobijemo novac za produkciju fotografija. Tada smo rešili da pokušamo nešto što je sasvim neobično za Srbiju, zapravo, koliko ja znam, mi smo prvi - da pozovemo publiku da finansira produkciju izložbe. Ideja je bazirana na uspešnim projektima koji su finansirani na sličan način u inostranstvu (najbolji primer za to je platforma www.kickstarter.com). Mi, dakle, budućoj publici nudimo da investira u izložbu, a zauzvrat će dobiti priliku da je vide i fotografije sa izložbe po svom izboru. Više o projektu (koji je u toku) možete pročitati na www.lukaknezevicstrika.com/izlozba.html

Kakvi su tvoji planovi za budućnost, gde sebe vidiš?
Pitali su me ovo pitanje pre godinu dana, na nekom bizarnom intervjuu za posao u Japanskoj duvanskoj industriji. Nisam umeo da odgovorim njima, a ne umem ni sad. Voleo bih da se vidim negde gde u ovom trenutku ne mogu da zamislim da bih mogao biti.

Da li će tvoje fotke ikada biti pod CC na Flickr-u?
Mislim da su Creative Commons super stvar i koristim ga već dugo na svom Flickr-u; to je zapravo ozvaničavanje ili legalizovanje stanja koje jeste na snazi u stvarnosti, naročito na Internetu. Ove licence omogućavaju da autor dozvoli da se njegov rad reprodukuje, i bez eksplicitne dozvole (što je pod copyright licencom potpuno nemoguće legalno učiniti), pod uslovima koje on navede (npr. uz obavezno potpisivanje i sl.). Svakako zanimljiva tema, Wikipedia je dobar početak za istraživanje, koga zanima.

Šta misliš o Lomografiji i ponovo aktuelnoj analognoj fotografiji?
Lomografija je marketinški trik jedne velike prodavnice bazirane u Austriji. Istina je da je to preraslo u pokret, ali osim opreme koju koriste, a koja je raznovrsna, iako potpada pod isti brend, nije mi baš jasno zašto se Lomografija razlikuje od nečeg što nije Lomografija, a liči na nju. Priznaću da taj pokret ima pozitivan efekat u vidu promovisanja korišćenja filma i svakako da je jedan od faktora koji su doveli do porasta potrošnje filma poslednjih godina. Analogna fotografija će imati svoje mesto još dugo, kao što su ga zadržale i ploče na primer. Postoji nešto u vezi iskustva fotografisanja filmom što digitalna fotografija ne može da ponudi i svakako bih preporučio svakom ko nikad nije probao film da proba. Siguran sam da će mu to ostati kao vredno iskustvo, čak iako reši da analogija ipak nije za njega.

Šta znači "Strika" u tvom imenu, često se tretira kao nadimak, sa pravom ili ne?
Moje ime i prezime je Luka Knežević - Strika. Kad sam se rađao, moj deda Slavko je pitao moje roditelje da li mogu da nosim i njegovo prezime i oni su prihvatili. Verovatno zbog toga što Strika ima i značenje kao reč, ali i činjenice da je neobično imati dva prezimena u Srbiji, naročito kao muškarac, razni urednici mi skrate to drugo prezime. Mene to iznervira, najviše zbog toga što pokazuje nepoštovanje, jer ako već menjaju ime koje sam ja naveo kao svoje, mogu bar da provere sa mnom da li je reč o nadimku, a ne da sami to odluče. Hvala na pitanju, moja ideja je da kad jednom svi saznaju da se tako zovem, ne moraju više da pitaju, a ni da skraćuju :)