Snimaj, ma šta da se dešava!

O konceptu potprograma Roterdamerung ste mogli da čitate u izveštajima sa roterdamskog festivala prethodnih godina. Jasno je da kada je odlučeno da festival zadrži oblik glavnog programa podeljenog na nekoliko tematskih i idejnih potprograma iza koga je stajala Sandra Den Hamer, prethodni selektor, jedan od najpopularnijih ne može zaobići.

Nije slučajno što su ove godine među najkvalitetnijim na celom festivalu upravo filmovi iz Roterdamerunga.

Pored filma Appleseed Ex:Machina o kojem je već pisano, do sada su prikazana dva horor filma, koji kao narativni mehanizam koriste upotrebu snimanja iz tačke gledišta protagonista-point of view, a opravdanje je što je u jednom slučaju reč o filmskim studentima a u drugom o TV ekipi koja snima "reality” program pod nazivom “Dok ste spavali”.

Od dva filma, REC je bolji, jer ni u jednom trenutku ne popušta u ritmu, atmosferi straha i paranoje koju gradi. Španski glumci i nefamilijarnost mesta dešavanja, kao i zasićenost gledalaca američkim stilom glume i produkcije čine da sve radi u korist REC-a.

Dok je Džordž A. Romero poznat kao začetnik podžanra horor filma o živim mrtvacima (tehnički nisu zombiji jer je originalni uzrok ustajanja mrtvih bio pad vojnog satelita) kroz koje je bila provučena sociopolitička kritika liberalnog kapitalizma, potrošačkog mentaliteta i rasizma u američkom društvu.

U “Dnevniku mrtvih“ poslednjim kadrom i komentarom naratorke koja postavlja pitanje da li ljudi uopšte zaslužuju da prežive katastrofu koju su sam izazvali, Romero to i postiže na upečatljiv način, koji bi mu da ništa ranije nije uradio, svakako garantovao mesto u panteonu horor režisera.

Neizbežan razvoj tehnologije učinio je da akcent kritike bude uperen prema vizuelnim medijima dakle upravo industriji u kojoj autor i radi. Mada ako imate u vidu da je promocija ovog filma rađena u saradnji sa internet portalom za društveno umrežavanje Myspace kao i da se u nekoliko kadrova vrlo jasno vide Alienware PC-ovi, možete iskreno postaviti pitanje da li je i Romero morao da poklekne pred snagom Kreza i Mamona?

Na svu sreću efektan kraj filma ne dovodi u ptanje krajnju metu autorske kritike, nekritičkog gutača medijskih sadržaja.

REC primenjuje drugi pristup. Izolacija i paranoja nametnute od strane policije i zdravstvenih službi u zgradi zadržavaju kako obične građane tako i predstavnike državnog aparata koji su i sami žrtve organizacija u čije ime pokušavaju da održe red među civilima.

Kritika medija identična je izobličenosti opsesivnog fiktivnog autora filma u filmu-Smrt smrti, Džejsona Krida, iz Romerovog Dnevnika u smislu da i TV ekipa insistira da traka mora da teče ma šta da se događa.

Mada, u početku pojava bolesti ima naučno obrazloženje na samom kraju filma uvodi se natprirodni i religiozni motiv koji zapetljava radnju još više i dodaje višeslojnost kao i dodatnu tenziju koja u većini horor filmova ume da padne pred sam kraj.

Naravno prava namera autora da vas dobro zaplaše nikad bolje nije funkcionisala naročito ako se ima u vidu radio drama Blair Witch Project prodata putem internet štosa kao film, istim nekritičkim gutačima medija o kojima govori Romerov film.

Treći film iz programa Roterdamerung koristio je istu narativnu tehniku kao i prethodna dva ali u sasvim drugu svrhu, Dainipponjin je parodija na japanske filmove o čudovištima sa političkom žaokom na samom kraju.

Smotanog japanskog heroja Daia na kraju filma izbavlja iz nevolje i spašava porodica američkih superheroja. Ta scena je u filmu snimljena u stilu japanskih TV serija na istu temu iz 60-ih i 70-ih godina XX veka. sve sa PVC kostimima.

Japan je dakle debeli, tromi, neodgovorni i bespomoćni džin koga iz nevolje moraju da spašavaju detinjasti svemoćni Amerikanci sve vreme kličući MIR!

Poltički podtekst u Roterdamerungu nikad nije bio zabavniji!

Pročitajte više o ovoj temi: Nema mesta za starce, ni za mrtvace