(Moj) Prvi dan na Exitu

Ovo je MOJ ugao. I pre nego što krenete da mi objašnjavate da su Arcade Fire izmislili muziku (i to istu onu koju Bruce & Byrne nisu) ili da su Pulp britpopčić kome je u najboljem slučaju mestu u SKC-u… Sačekajte da barem stavim rukavice. Idemo.

Nekad sam uvodnike ovih tekstova posvećivao gunđanju na račun EXIT-ove organizacije nekih stvari. Sad sam stao u red za press, bio spreman da čekam koliko god treba, da čujem šta god ne treba da slušam, da nepovratno izgubim vreme… Čekajući tako upoznao sam u redu nekog novinara sa Malte koji u rodnom gradu ima kompaniju koja se bavi telekomunikacijama. Valjda je u tim bizarnostima poenta, zar ne? Čini mi se da na Tvrđavi ima više ljudi nego pre, ali na koncertima na kojima sam bio večeras bilo ih je manje nego pre (i sve manje kako su koncerti odmicali). Mladi ljudi- to su drugi. U fud korneru u KFC kiosku možete da pazarite samo koficu sa 10 bataka ili 30 krilaca. Ne dajte se prevariti da vam je 10 bataka mnogo. Jedna moja draga prijateljica pitala me je tokom imbecilnog maratonskog vatrometa, dok smo zajedno pokušavali da zaštitimo čarne oči od padajućih zapaljenih objekata- A, kad je, pa, poslednji put EXIT uneo neku revolucionarn(ij)u novinu? Setio sam se tokena, i dalje najveće pošasti festivala. Dalje od toga nisam mogao da maknem (a?). Bilo mi je opet lepo u Jack Daniels bekstejdžu iako ne smem da pijem. Sreo sam puno, puno prijatelja. Eto zašto. I TijanaT je domaćica kojoj valja poveriti kuću. Propustio sam specijalni nastup Autoparka (ah, prokleti poslu od devet do pet!), ali čak i od onih od kojih očekujem da ih muzika uopšte ne zanima čuo sam da je bilo super. Sutra (danas u odnosu na vreme kad vi čitate ovaj tekst) ću ih opet propustiti zbog M.I.A. Osim ako ona baš ne podbaci.

Vidite - nisam ništa gunđao. Sve lepe stvari.

Foto: Beta

A onda je počeo i koncert Arcade Fire. Benda čijeg sam raskošnog talenta samo povremeno bio svestan i čak pisao o tome. Moja očekivanja su pola-pola. Na displeju iznad scene u maniru ispisa imena filmova na starim američkim bioskopima piše ime benda. Tokom nastupa tu i na panou iza njih vrte se snimci iz Jonze-jevog Suburbs filma i, čini mi se, kombinovani snimci ovog i ranijih nastupa. Na sceni je osmoro ljudi koji se u stilizovanom zanosu i entuzijazmu smenjuju na instrumentima. Frontmena Wina Butlera krasi stilizovana Ein volk, ein Reich frizura što kod mene još više pojačava antipatiju prema bendu. Moj ugao, moj problem, drugari. Ukoliko sam se dobro informisao (pošto mi detekcija njihovih pesama nije jača strana) nastupom dominiraju pesme sa trećeg (Suburbs) i prvog (Funeral) albuma. Ni jedna me nije naročito čačnula. Arcade Fire imaju savršeno kontrolisani entuzijazam koji bih mogao da uporedim samo sa zanosom nekadašnjih nastupača na Titovim sletovima. Sve je tu iz pogrešnih razloga. Arcade Fire su (a tu sad imam tezu o kanadskom rokenrolu koji forsira “kolektiv” naspram američkog koji vozdiže “individuu”) previše fini, previše dobro uigrani, previše svesni toga da “igraju za publiku”, previše očigledni u želji da budu doživljeni kao umetnici… Njihova koreografija na sceni, sve sa pratećim projekcijama, stvara jedno veselo-pametno pozorište u kome je rokenrol samo pokretno gorivo, a ne razdiruća sila. Kod druge pesme koju je otpevala Butlerova ljuba, Reginea, apsolutno nezainteresovan za to da li će im krov bine pasti na glavu otišao sam na džek-počinak. I nisam bio jedini. Majke mi, nisam.

Pulp (Beta)

Pulp nisu bili “ovoliko” veliki bend u svoje vreme, što je, primetili ste i sami, karakteristika skoro svih bendova koji su nam se vratili i vraćaju se (od Pixies, My Bloody Valentine, Pavement preko Pulp, Suede i čitam da će se i Olivia fuckin Tremor Control okupiti!). Vest o tome da će se pojaviti na ovogodišnjoj Primaveri u Barseloni zaista je bila vest veličine gonga. I EXIT, šta god vi mislili o ovogodišnjem lajnapu (a ja mislim da je ovaj na Mejn stejdžu prilično dobar), gostovanje Pulp je jedna od onih “retkih prilika koje vam se u životu pružaju”. Oni na scenu izlaze sa Do You Remember The First Time i u nastavku seta ne menjaju izbor i raspored pesama u odnosu na prethodne festivalske nastupe. Za nas i Pulp, kako nam je to Jarvis sa stilom podišao- ovo je prvi put. I, naravno da ćemo ga se sećati. U maniru svoje Sunday Service emisije na BBC-ju 6, on nas podseća da je danas Ringov rođendan i počinje da peva Yellow Submarine njemu i nama u čast.

Jarvis je na sceni kao lik iz nekog animiranog filma koji bi Woody Allen snimio za MTV o rokenrolu (mislim da sam ovde solidno potrefio definiciju…). On je dovitljiv i šarmantan, visok i mršav, graciozan i smotan u isto vreme. Skloniji scenskim akrobacijama u meri većoj nego što sam mislio. I mi i oni znamo zašto smo tu. Da uramimo legendu u sve one hitove. Setom dominiraju pesme sa Different Class. I bend (koji je, ipak, Jarvis + ostali) se sa njima nosi bez mnogo lažne strasti. Neočekivano dobro nasetovane FEELING CALLED LOVE (sa tačkicom posle svakog slova) i I Spy daju gorču aromu nastupu lišavajući ga usiljenog “greatest hits” osećaja. Njihov anti-pop format otvara put anti-klimaksu sa This Is Hardcore koja je, možda, još i najbolje zvučala večeras. Na Common People finalu bendu se pridružuje i violinistkinja iz Arcade Fire (niko ne zna zašto). Jarvis po poslednji put testira svoj srpski i naše živce pokušavajući da nam poželi “laku noć” (“vaku nok”) nakon čega “najlepše godine moga života” i “neke od najružnijih u modernoj srpskoj istoriji” silaze sa scene, sve sa “diskovima ispred SKC-a”, “Urbanom ekstravagancom” Gordana Paunovića i Vlade Janjića, muzičkom redakcijom B92 (najboljom ikada!), zajedno sa najuspešnijim godinama muzičke industrije i najboljim danima sa najboljim prijateljima na svetu! Where would I be if we’de never met pita se Jarvis u Orbisonovskom klasiku Something Changed (kome je samo Richard Hawley nedostajao), ali ja ništa ne bih promenio. Baš ništa.

Na forumu B92 u rubrici koja se bavi EXIT-om 2011. poslednji komentar, iako iz jula, kao i nekoliko prethodnih zapravo su samo oglasi za preprodaju četvorodnevnih pasova. Something changed… Idemo dalje.

Nego, čujem da je Adele počela da svira po festivalima…