Apokalipsa sada

Kada vlasti i čitav svet okrenu leđa nekoj hroničnoj tragediji, odvažni reporteri i fotografi su oni koji imaju ulogu mitskih očiju na leđima. Oni obasjavaju predele i ljude koji tiho pate u mraku i teraju nas da sagledamo šta stoji iza komfora u kome zdušno uživamo.

Lu Guang (1961) je počeo da fotografiše u svojim ranim dvadesetim. U to vreme je radio u fabrici svile i umetnički poziv i školovanje su mu bili van domašaja. Međutim, na mestu je pretpostaviti da su upravo scene koje je iz takve situacije sagledavao kroz tražilo i beležio na filmu utabale stvaralački put na kome je zavredio priznanje. Tokom 90-ih završio je umetničku akademiju u Pekingu i još intenzivnije počeo da beleži živote ljudi sa dna društvene lestvice. Fotografije su mu donele mnoge nagrade (World Press Photo i W. Eugene Smith Grant, između ostalih), ali mnogo je dragoceniji trag koje ostavljaju svakodnevno i pojedinačno. Period Guangovog rada poklapa se sa modernim industrijskim bumom u Kini - a samim tim i sa ogromnim porastom zagađenja životne sredine i neljudskog tretmana radnika koji žive i rade u izuzetno štetnim uslovima, uz minimalnu ili bez ikakve zaštitne opreme.

Reportaža „Zagađenje u Kini“ prikazuje potresan efekat industrije na severu zemlje, na obali Jangcekjanga.

Prvi utisak koji se stiče o fotografijama je da su nadrealne - pre scene iz nekog pompeznog post-apokaliptičnog filma nego segment realnosti.

Međutim, kako se foto priča odmotava i kako nailazite na slike neizlečivo bolesnih i dece rođene sa obogaljujućim deformitetima, shvatate da nema prostora za glumu - da su životi ovih ljudi doslovno prekriveni mešavinom toksikanata i čađi, da rade bez ikakve zaštitne opreme, da zaista piju vodu iz otpadom i mrtvom ribom pretrpanih izvora i da nemaju drugog izbora. Oni, zajedno sa prirodom, bivaju žrtvovani kao prvi zupčanik mašinerije vrtoglavog napretka jedne svetske sile.

Zbog predanog beleženja efekata zagađenja u Kini, Greenpeace je jula 2010. angažovao Guanga da dokumentuje veliko izlivanje nafte u Dalianu, na istoku zemlje.

Pored devastirane obale i vode u slojevima „crnog zlata“, Guang i njegov aparat su postali svedoci „Tragedije vatrogasaca u Dalianu“. Dva vatrogasca su, probijajući se kroz mešavinu vode i nafte bez ikakve zaštitne opreme, pokušala da odblokiraju pumpu za prečišćavanje vode. Morska struja i gustina zamašćene vode su ih povukli i poduhvat se završio smrću jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Zhang Lianga.

Užasnuto lice koje jedva proviruje iznad površine, a zatim nestaje i crna šaka koja kao da pokušava da se uhvati za neku nevidljivu slamku spasa jezivo su podsećanje koliko je ljudski život fragilan i nezaštićen, a u društvenoj piramidi suštinski nebitan, bez obzira na retoriku koju tako često čujemo iz njenih vršnih delova. U kratkom filmu „Kroz objektiv: Daliansko izlivanje nafte“, mogu se videti fotografije i svedočanstvo samog Guanga.



Guangove fotografije ne treba da nas prosto upute šta se dešava u dalekoj nam Kini. Poruka je mnogo šira, jer prljave industrije i oni koji zbog njih ispaštaju su svuda oko nas. Posebno ugrožene su siromašne države sa slabim zakonskim regulativama i ekološkim inicijativama - države poput Srbije. Obratite pažnju na novinske članke. Potražite podatke o učestalosti raka u gradovima kao što su Pančevo i Bor. Zapitajte se da li je stvarno “sve to od počelo s bombardovanjem” i da li je dovoljno da se jednom godišnje setimo da očistimo Srbiju, bilo od otpada koji su sugrađani bacili u najbliže jarke ili od svih (ne)aktivnosti koje finansiramo putem poreza, hteli to ili ne.