Haški paradoks – Ratko Mladić

Mladić je optužen za genocid nad oko 7.000 Muslimana iz Srebrenice, progon Muslimana i Hrvata širom BiH, terorisanje stanovništva Sarajeva i otimanje “plavih šlemova“ UN.

Dve tačke optužnice Mladića terete za genocid, a pet za zločine protiv čovečnosti: progon, istrebljenje, ubistva deportacije i prisilno premeštanje, kao zločine protiv čovečnosti. U dodatnih pet tačaka, Mladić je optužen je i za ubistvo, teror, nezakonite napade na civile i uzimanje talaca, kao kršenje zakona i običaja rata.

Pročitajte još: Slučaj "Mladić" – od optužnice do suđenja

Prema rečima novinarke Ljubice Gojgić, Mladić je pred Haški sud stigao prekasno, kada je interesovanje za taj sud splaslo i kada je njegov kredibilitet trajno uništen političkim mešanjem koje je bilo očigledno, a o kome su otvoreno govorili nekadašnji visoki funkcioneri – Karla del Ponte, Florans Artman i Džefri Najs.

"Ratko Mladić jeste jedna od najprominentnijih figura koja se našla na haškoj optužnici, ali istorija Haškog tribunala koja traje 24 godine je pokazala da svaka optužnica ili presuda doliva ulje na vatru, tako da Haški tribunal neće moći da se pohvali da je doneo pomirenje, mir i stabilnost u region. Budući da je bio komandant snaga Vojske Republike Srpske, naravno da je interesovanje za Mladića uvek bilo posebno. On je optuženik koji se najduže skrivao, sve do 2011, ali ima tu jedan paradoks – Ratko Mladić je javnosti, ali i u političkim odnosima, izgleda bio zanimljiviji dok je bio u bekstvu, nego kada je došao u Haški tribunal“, kaže Gojgić.

Istorija Mladićevog angažovanja u ratu u bivšoj Jugoslaviji počela je 9. maja 1992. godine, kada je postavljen na dužnost načelnika štaba i zamenika komandanta druge armijske oblasti JNA sa sedištem u Sarajevu, da bi dan kasnije imenovan za komandanta.

Navodno je tim odlukama rukovodio samo i isključivo predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić.

Već 12. maja formirana je Vojska srpske republike Bosne i Hercegovine, sa Mladićem na poziciji načelnika Glavnog štaba, što je funkcija koju je obavljao do 1996. godine, kada je smenjen ukazom tadašnje predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić.

Foto: GettyImages

Zajedno sa svojim pretpostavljenima, Mladić je između ostalog optužen i za genocid u više opština u Bosni i Hercegovini. Priznanjem krivice za zločin protiv čovečnosti, Plavšićeva je oslobođena te tačke optužnice, dok je u Karadžićevom slučaju taj deo optužnice odbačen.

"Suđenje Mladiću i njegov dolazak u Hag, dokumenti koji su se pojavljivali, bili su u osnovi pokušaja Bosne i Hercegovine da zatraži reviziju suđenja sa Srbijom pred Međunarodnim sudom pravde. Taj pokušaj nije uspeo. U slučaju Mladića, možda bi moglo da bude interesantno i biće najinteresantnije, budući da je presuda za zločin u Srebrenici, koji je okarakterisan kao genocid, doneta već nekoliko puta, u ovom slučaju može samo biti sudskom odlukom potvrđena, a ne i nova. Ostaje da se vidi da li će propasti i poslednji pokušaj tužilaštva da pokaže da se genocid nije dogodio samo u Srebrenici, već i na desetak drugih mesta u Bosni i Hercegovini, što je bilo odbacivano od strane sudija u svim predmetima, počev od Radovana Karadžića pa na dalje. To bi bio jedan jedini zanimljiv momenat koji bismo mogli da saznamo kao novi, ako do njega dođe u sredu", navodi Gojgić.

Generalno zanimanje javnosti za Mladićev slučaj je s godinama gotovo potpuno iščezlo, iako je proces po mnogo čemu istorijski, osim verovatno za odnose u regionu, koji su konstantno na ivici pucanja, iz ovih ili onih razloga.

"Sudnice su za vreme suđenja Mladiću bile prazne, suđenje je odatle pratilo svega nekoliko novinara i još nekoliko putem interneta u Srbiji i Bosni i Hercegovini, ali daleko je to bilo od one pažnje koju smo viđali kada se sudilo Slobodanu Miloševiću. Paradoks je još jedan – presudom Mladiću Haški tribunal praktično završava svoje postojanje, a ideja je bila obrnuta, da Mladić i Karadžić budu prvi koji će sesti na klupu za optužene. Događa se suprotno i to je jedan od razloga zbog kojih će ovo suđenje i presuda privući pažnju. Biće verovatno teških reči na jednoj i drugoj strani, ali mislim da uticaj te presude više nije toliko značajan i ne može biti veliki", ističe Gojgić.

Prema njenim rečima, javnost je uvek više verovala u kredibilitet Međunarodnog suda pravde u Hagu, pred kojim Republika Srbija nije kriva za genocid u Bosni i Hercegovini. Iz Sarajeva s vremena na vreme se čuju glasovi o mogućoj reviziji, ali je to verovatno slučaj na koji je stavljena tačka. Time je i skinuta odgovornost sa kolektiviteta i ostavljena je na individualnom nivou, koju utvrđuje “kontaminirani i diskreditovani“ Haški tribunal.

“Prošlo je skoro 20 godina od podizanja prve optužnice, pa druge do trenutka kada je predat Haškom tribunalu. Haški tribunal je prestao da bude u fokusu stranih medija i strane javnosti, moj utisak je bio da je javnost iz regiona uvek bila nekako "druga klasa". Sve je bilo podređeno zapadnim medijima, sada je njihova pažnja okrenuta na drugu stranu. Činjenica je da se završio postupak pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, koji je u očima javnosti država bivše Jugoslavije uvek imao veći kredibilitet, a Haški tribunal se pokazao kao mesto gde se nije nepristrasno delila pravda, već se pokazao kao mesto, a to nisam rekla ja, već Karla del Ponte, Florans Artman i Džefri Najs, gde je politika vukla konce. Sud je kontaminiran, diskreditovan i sve što dalje dešavalo sve je manje bilo ljudi koji su neku veliku veru polagali u rad i presude tog suda", zaključuje Gojgić.