Duhovitost je pipava rabota

Pred početak predstave u bifeu Jugoslovenskog dramskog Nikola sedi i ispija kaficu.

„Svi glumci za sat da budu u garderobi“, začuo se glas organizatora predstave.

„Ovde je kao na autobuskoj stanici“, kaže poznati glumac i počinje priču o „Karaokama“, koje su za kratko vreme osvojile gledaoce TV B92.

- „Karaoke“ treba da vodi jedan blesavi lik, koji i jeste i nije ja u suštini. Ponašam se opušteno i spontano. Improvizujem. Stalno mi prave neke frizure, nove zezancije na glavi koje pošandrcaju, i sve se to raspadne za tri minuta. Po ugovoru ne smem ni da šišam kosu ni da se brijem. Bitno je da sam ja domaćin, a ne voditelj. Palim se na to da sam Lepi Džoni, prijatno se osećam, a to je najbitnije - kaže Nikola i dodaje da njegova spontanost privlači ljude.

- Spontan sam, i to je važno. Duhovitost je pipava rabota. Mislim da ta moja opuštenost privlači ljude. No, drugačije je kada radiš na TV-u, a dugačije na filmu i pozorištu. Gde vam je najslađe da radite?

- Sve mi je podjednako drago. Filmske uloge i pozorišne su zanimljive jer kroz njih upoznaš sebe i otkriješ neke svoje nove osobine. Tumačiš neke druge ličnosti, koje nisu ti. To je fantastično! Čovek ceo život sebe upoznaje, a kod glumca je dobro to što upoznaje sebe kroz uloge. Možeš da budeš lik koji nikada ne bi mogao da budeš u svom životu. Bio sam Gojko Sisa, koji je maltretirao svoje drugare u „Munjama“, bio sam narkodiler u „Mrtav ‘ladan“ i „Virtuelna stvarnost“... sada sam Lepi Džoni. Jednostavno, uključiš se u to da si taj neki lik i voziš to u sebi. Takođe me vozi ta neka pozitivna trema koju osetim kada treba sebe da vidim na velikom platnu ili kada me čeka pozorište puno ljudi. Koliko su ti snimanja naporna i šta se dešava kada se kamere ugase?

- Ljudi imaju utisak da je to nešto spektakularno, ali nije. Mi glumci smo skloni budalaštinama. Meni je zanimljivo da kada nas pet-šest glumaca dođe u malo mesto, uvek se celo selo digne na noge. Uvek tu bude kafana, ljudi insistiraju da sednemo, jedemo, pijemo, veselimo se s njima. Skupi se dosta raje. Neki bi da nas vide, neki da nas pipnu, upoznaju, a neki i da nas biju. Da vas biju?

- Da, da, biju! Jer, kada mi dođemo, uzbude se neke devojčice koje hoće samo da nas upoznaju... Do juče im je u gradu sve bilo OK, a onda smo mi došli i sve se poremetilo. Mada, uglavnom su svi dobronamerni. Ranije ste u pauzama snimanja igrali igrice. Da li to i danas radite?

- Sada ređe. Zauzet sam. Ali, obožavam da igram. Mislim da sam sada već staromodan što se igrica tiče. Volim „Laru Kroft“, „Vor Kraft“, „Kaunter“... Dopada mi se što mogu da se igram rata, a da niko ne bude povređen. Pre sam imao ekipicu za igranje. Uvek sam bio Nemac, Gering. Išli smo u igraonicu na Voždovcu jednom nedeljno. Bili smo ozbiljna ekipa. Nekada smo gubili, nekada dobijali... Osim što igrate igrice, šta radite kada ne glumite?

- Igram golf. Moram da budem u formi. Golf je fantastična igra u prirodi, a i mobilni mora da se ugasi (smeh). Naravno, čuvam i svoju malu dvogodišnju ćerku Nađu. A njoj, kao i svakom detetu, svejedno je da li sam na plafonu, TV-u... Jednom ste izjavili da ste paranoični i klaustofobični...

- Kada se nađem u liftu sa tri osobe, uhvati me panika! A paranoja... ništa strašno. Jer, da sam paranoičan stvarno, zatvorili bi me do sada. Ponekad sam anksiozan i povučen. Kao i svaki čovek. Nedavno ste bili u vojsci...

- Bilo je to jedno lepo iskustvo za mene. Bio sam u Zaječaru tri meseca. Smrz’o sam se tamo kao zec. Posle sam se vratio u Beograd. Pokušali su da me strpaju u neku vojnu glumačku sekciju, ali nisam se dao (smeh). Šta biste rekli našim čitaocima o sebi?

- Ja sam dobar dečko. Nisam incidentan. Nisam nikada krao kola, mada smo moja ekipica i ja, kada smo bili mali, išli peške ispod Brankovog mosta, peli smo se po Nebojšinoj kuli, na voz u pokretu, skakali smo iz voza u pokretu, svašta smo radili. Ne volim agresiju i tuču, sve mi je to glupo. Dakle, ja sam dobar dečko.