Odakle potiče izraz "Vešanje na Terazijama"

Leševi su stajali na Terazijama čitav dan da bi, najverovatnije, bili skinuti u noći 18. avgusta i odneti na nepoznatu lokaciju. Same bandere koje su poslužile kao gubilište dugo su ostale da stoje na tom mestu, i to svih pet, sve do sredine pedesetih kada su prenete na Novo groblje i postavljene u Aleju ubijenih rodoljuba. Kao prvoklasni spomenik opstale su na tom mestu decenijama, do rekonstrukcije tog dela groblja 2003. godine, kada su neočekivano nestale bez ikakvog traga. Do danas je ostalo nepoznato kako je došlo do toga, da li su ukradene tokom noći, kao "sekundarna sirovina“, namerno preprodate, ili čak "uklonjene" zbog svoje teške istorijske konotacije.

Zgrožena i zaprepašćena onim što je videla, operska diva Bugarinović ostala je do danas jedini poznati svedok početka događaja koji će se duboko urezati u kolektivno pamćenje Beograđana - vešanja na Terazijama 17. avgusta 1941. godine.

Kada je već svanulo, a bila je nedelja (zločin je sračunat da bude na dan u kome je "čitav Beograd“ izlazio u tradicionalnu porodičnu šetnju i kafanski dnevni provod), preko Terazija su krenuli prvi pešaci i tramvaji.

Beograđani su tog jutra sa užasom videli tela kako vise sa bandera u centru grada. Niz nogavice nesrećnih ljudi slivala se tamna usirena krv i još padala na kaldrmu kojom je bio popločan centar grada. Iako je grad bio bombardovan početkom aprila, sa mnogo žrtava, a na sve strane su još stajale ruševine, Beograd je počeo da se polako oporavlja od te prve velike ratne traume. Počele su da rade kafane, radnje, gradski prevoz, i život da dobija privid „normalnosti“. Utoliko je šok prizora u kome sa bandera vise obešeni masakrirani ljudi ponovo ulio stravu u usplahireno građanstvo.

"Na Terazijama su vešala", došaptavali su prolaznici jedni drugima od Slavije i Nemanjine do Kalemegdana. Strašna vest se munjevito proširila gradom i već u toku prepodneva veliki broj ljudi je dolazio da vidi mučan prizor. Nacisti su ubilački hladnokrvno izračunali koliko je dužine konopca potrebno da obešeni vise tako da ih ne zakače tramvaji u prolazu (stubovi na kojima su stajala tela nosili su električnu kontaktnu mrežu za tramvajski prevoz), a opet da budu dovoljno blizu prolaznicima da osete dah smrti.

"Ravnodušno ispijanje piva ispod leševa"

Foto: Bane Gajiæ, privatna arhiva

Tog leta u Srbiji je buknula velika pobuna komunističkih odreda i naoružanih grupa kraljevske vojske čiji oficiri nisu priznavali poraz u Aprilskom ratu, i nacisti su pored ogorčenosti na "nepoćudne Srbe" bili i zabrinuti da bi omasovljenje ustanka vitalno ugrozilo njihove saobraćajne kapacitete, kao i funkcionisanje eksploatatorske okupacione privrede, koja je kopala rude metala enormno važnih za ratne napore Trećeg rajha po nekoliko jama u Srbiji.

Dok još nisu obznanili zločinačko pravilo "sto za jednog", da će u odmazdama ubiti sto Srba za svakog nemačkog vojnika koji strada od ruke ustanika, nacisti su odlučili da na ovakav način, javnim vešanjem leševa nekoliko ljudi u centru Beograda, upute zastrašujuću pretnju Srbima i pokažu im šta ih dalje čeka ukoliko se ne smire i pokore.

"Između obešenih zatezalo se veliko platno koje je objavljivalo konjičke trke kod Careve ćuprije za sledeću nedelju. Radio-zvučnici su prenosili kao na kermesu neku muziku Radio Beograda koji je sad bio nemačka vojnička stanica. Pred Difrankovom 'Atinom' sedeli su neki ljudi i žene, kao i svake druge nedelje, i srkali svoja pića. Porodice, nedeljno obučene, zaustavljale su se pred ovim prizorom i majke su držale za ruke svoju decu koja su lizala kornete sladoleda na vrućini i gledala začuđeno u obešene. Na sredini terazijskog skvera bila je istaknuta velika tabla sa inicijalima mučenika i njihovim zanimanjima – jedan student, dva radnika i dva seljaka, jedan iz Parcana, drugi iz Drlupe, oba iz sreza Kosmajskog, i dela za koja su ih optuživali“, pisao je kasnije Stanislav Krakov, pisac koji je tuda prolazio sa svojim ujakom Milanom Nedićem.

Prvi svetski rat

Ipak, iako se u kolektivnoj svesti Beograđana pojam "vešanja na Terazijama" isključivo odnosi na pomenuti događaj iz 1941. godine, to nije jedina javna egzekucija koja je sprovedena na tom mestu u XX veku. Prema fotografskom materijalu koji je otkriven na internetu, Terazije su poslužile kao mesto prvog ubistva nedužnih Beograđana od okupatorskih snaga.

Ceo tekst pročitajte na VICE.COM