Zec: Tamo negde nije med i mleko

Mladi ljudi ni ovde ni u Evropi trenutno ne mogu da izađu na tržište rada. Ja sam negde između – nisam evrofanatik, a delimično sam evroskeptik, navodi Zec.

"Mi ulazimo u ekonomsku integraciju koja objektivno ne daje šansu. Moramo da uđemo u EU iz političkih i kulturnih razloga jer očito sami ne možemo da napravimo državu. Strahovito smo mala zemlja i nikako ne možemo sami, zabluda je da je nekadašnja Jugoslavija bila neki faktor – i tada smo bili premali. Sa slabom unutrašnjom tražnjom mi nemamo drugačiji izlaz. Kina to može jer je ona sistem za sebe", kaže Zec. "Jednom rečju, mi smo usred nove podele rada u kojoj ćemo imati fabrike nižih tačaka rentabilnosti: ne možemo više da pravimo svoje automobile, ali možemo da ih sklapamo za stranu firmu, dok bi možda u vezanoj industriji mogli da pravimo auspuhe... pa da tako guramo dok ne dobijemo drugi , pa treći deo, da bi uopšte stigli do nečeg što je malo rentabilnije. To se dešava i u Evropi: firme počnu s proizvodnjom upaljača, da bi dogurale do nečeg što je mnogo komplikovanije... Naš problem je bio do sada što mi i počnemo i završimo s upaljačem".

Ovim rečima je profesor ekonomije Miodrag Zec pokušao da razveje iluziju novosadskih maturanata u neobaveznom razgovoru s njima upriličenom uoči Dana Evrope, da ih negde tamo u inostranstvu čeka prava šansa za zaposlenje. Susret iskusnog stručnjaka i mladih organizovao je Evropski pokret u Novom Sadu.

Parole kratkog daha

Teorijska fizika, matematika i elektrotehnika – taj profil interesuje one napolju, ostali idu džabe tamo. Ako svaki dečak u Novom Sadu misli da može pobeći napolje i da ga tamo čeka karijera, tvrdim da 99% njih ne može. A svako će naći svoje mesto i ovde ako je najbolji student elektrotehnike ili informatike i neće čekati na posao.

Svako znanje je prvoklasna roba, dodaje naš sagovornik, a roba ima svojstva da je retka i korisna. Znanje čovek na ovaj ili onaj način može prodati i ostvariti prihod. Ali, naše revolucije završe uvek tako da ne bude ispita ni mature. Međutim, sada više nema šta da se preraspodeli, nego treba početi od toga da se proizvede novo znanje. Ali ne bilo kakvo, nego organizovano „od nule“.

A to, pak, nije radno vreme dva sata ranije, jer šta ako mejl iz Evrope stigne u pet popodne? Tek sutra se otvori. A ti odeš kući da jedeš supu. Ranije radno vreme je bilo u redu kada su ljudi bili na selu, da mogu kad se vrate s posla da idu da oru njive...

Duže radno vreme je smišljeno zarad noćnog života, da bi radili restorani i da ljudi ne bi mogli da rade dva posla – tako je napravljen sistem da moraš biti posvećen onom što radiš. Ne možeš pre podne biti doktor a u dva sata da ideš oreš. Evropa to ne da. Mladi ljudi misle da će se u ovom zverinjaku snaći i usvojili su te vrednosti, ali u zverinjaku samo jedan uhvati pile a ostali džabe trče, navodi profesor Zec.

U jednoj državi ukupan fond rada, energije, znanja mora biti dobro iskorišćen – kada se kaže da Holandija ima od izvoza cveća 5 milijardi evra treba razumeti da je najveći deo tamo bruto društvenog proizvoda industrija, nastavlja naš sagovornik.