"Nečiju pohlepu plaćaju naša deca"

Osnovni cilj sprovođenja privatizacije, tako bar piše u zakonu, bio je "stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost”.

Javnost je očekivala preporod srpske ekonomije, ubrzani rast društvenog bogatstva i rast zaposlenosti.

Branko Pavlović, direktor Agencije za privatizaciju od aprila do jula 2004. godine, advokat i konsultant malih akcionara u više privatizovanih preduzeća, kaže da su mnoga obećanja i očekivanja od privatizacije sprovedene na "srpski način”, najblaže rečeno, bila nerealna. "Pre svega, privatizacija nije smišljena da bi se društvo razvijalo, pa je bespredmetno razgovarati o rastu društvenog proizvoda”, kaže Pavlović.

U datim uslovima privatizacije, dodatna greška političara bila je u tome što su odlagali nužne rezove u privredi. Iz njihovog ugla, čerupanje ostataka vrednosti u tim preduzećima i opstajanje na vlasti kratkoročno je bilo dobro. Za sve nas ostale to je značilo čisti gubitak koji prevazilazi, na primer, jednogodišnji budžet Beograda.

Pavlović navodi da je privatizacija u Srbiji počela 1989. i dodaje da je Zakon o privatizaciji iz 2001. predstavljao potpuno drugačiji koncept i mnogo lošiji od onoga koji smo imali u prethodnoj deceniji.

"Umesto da se uredi makroekonomski okvir, zakon je prevashodno išao naruku krupnom stranom kapitalu, zatim kapitalu stečenom kriminalnim aktivnostima, pa zatim domaćim političarima i, tek na kraju, domaćim takozvanim tajkunima. Ovi poslednji su najviše medijski eksploatisani upravo zato da bi se zamaglile prve tri kategorije", objašnjava on.

Branko Pavlović smatra da "šteta nikada neće biti nadoknađena, pošto po različitim osnovama, i najčešće sasvim mimo privatizacije, ona iznosi više desetina milijardi evra, ali bi promenom vlasti bila stvorena mogućnost da se znatan novac oduzme".

On naglašava da najveći ceh privatizacije uvek plaćaju građani i dodaje da je "pitanje samo da li će krivci platiti makar manji deo ceha svom svojom imovinom i da li će biti lišeni slobode na veoma dugo vreme".

"Prvi 'deo računa' u znatnoj meri su uspeli da izbegnu da plate zaposleni u javnom sektoru, ali sada se dug polako svaljuje i na njih. Najgore je što će nečiju pohlepu, državnu glupost i politički kukavičluk plaćati naša deca", kaže on.

Privatizacija poslužila za "isisavanje” kapitala

Primenjivani mehanizmi "isisavanja” kapitala iz kupljenih preduzeća su jednostavni, kaže Branko Pavlović i objašnjava da kupci preduzeće prezaduže, a novac od kredita ili robe izvuku na neko drugo preduzeće u svom vlasništvu ili povezanih lica.

"Ako je reč o dobrim preduzećima, izmisli se posrednik za prodaju robe kupljenog preduzeća, koji je, gle čuda, takođe u vlasništvu istog vlasnika. Tako se onda roba posredniku prodaje po niskoj ceni, a posrednik tu robu zatim po višoj ceni prodaje kupcu", kaže on.

Na taj način, objašnjava Pavlović, celokupna dobit ostaje izvan privatizovanog preduzeća i često se koristi za izvršenje investicionih obaveza ili plaćanje narednih rata prodajne cene i slično.

"Tako kupac privatizovanog preduzeća, u stvari, parama tog preduzeća izvršava svoju obavezu da investira u njega ili obavezu iz socijalnog programa. Poznati su slučajevi u kojima se jedno preduzeće zaduži za dizel, drugo za seme i đubrivo, a i taj dizel i to seme i đubrivo odu besplatno trećem privatizovanom preduzeću. Prva dva, naravno, propadnu, a treće proda svoju robu preko posrednika, na već opisani način i sva se ta vrednost iz sva tri preduzeća slije u praktično fiktivnu firmu 'trgovca' sa jednim ili dvoje zaposlenih", objašnjava Pavlović.