Bugari "pobegli" od bede - u Vranje

Bugari, prodavci polovnih i novih stvari, pokušavaju da prežive tranziciju. U Bugarskoj je, kažu, veća beda i Vranjancima nude garderobu, alvu, kačkavalj, patike, bombone...

Na ogradama i kapijama okače ofingere sa iznošenim kaputima, pretpotopskim odelima, haljinama odavno izašlim iz mode... Tu su i cipele sa iskrivljenim štiklama, oguljene čizme, patike u kojima je neko pretrčao stotine kilometara.

Na rasklopljenim „poljskim“ krevetima ima i hrane „mejd in Bulgarija“: obavezna alva, kačkavalj, bombone u kesama od kilogram, čokoladice.

"Ma, ovu ulicu više niko i ne zove po vojvodi Mišiću, već Pernik, to ti je prvi bugarski grad kad pređeš granicu", kaže postarija Vranjanka, i ljutito nastavlja - imam utisak da se u subotu svi presele ovamo". Ipak, radoznalo prevrće po izloženim stvarima. Srdačno se pozdravlja sa prodavačicom, pitaju za zdravlje jedna drugu.

A Evropska unija stigla u Vranje kombijem u liku plavuše u najboljim godinama, Vaske Dojčinove. Vaska je profesorka matematike po struci, ali od tog posla, priznaje, ni u Bugarskoj vajde nema. Kućni budžet dopunjuje u Vranju prodajući garderobu koju su suprug, deca i ona odavno iznosili.

"U Bugarskoj je veća beda nego ovde. Da ovo ne radim, ne znam kako bismo izgurali mesec. Ma, kakva Evropa, kakvi bakrači, nema od boljeg života ništa. Videćete", 'preti' Vaska okupljenom svetu.

Slave Georgijev takođe je iz Pernika. I on svake subote kombijem dolazi na vranjsku pijacu. Prodaje kožne jakne, donji veš, trenerke. "Sve su ovo nove stvari, ali to kod nas nema ko da kupi. Ljudi rade bukvalno za 200 evra mesečno. I to ako imaju sreće. Ja sam radio u državnoj pekari 20 godina. Došao privatnik i za mene više nema mesta", žali se Slave.

Pričaju Vaska i Slave još da se zemlja ispraznila, da je mladih ljudi sve manje. "Odoše deca u Nemačku, Španiju, Francusku. Kažu da ni tamo nije sjajno, ali u Bugarskoj je još teže. Jedino onaj primorski deo bolje živi, ali i to samo leti", kažu oni.

Odmiče subota, a gužva u „Perniku“ sve je veća. Mušterije Vaskine i Slavetove i neki Vranjanci koje bi retko ko očekivao na ovakvom mestu - lekari, sudije, medicinske sestre...

Dve gospođe razmeniše nekoliko oštrih reči oko toga koja je prva videla košulju. Nošena je, već izbledela od pranja, ali košta samo 150 dinara. Ne popuštaju ni jedna, ni druga. Vaska pokušava da izgladi svađu, obećava da će sledeće subote imati istu takvu. Bez uspeha. „Pobeđuje“ doktorka i prosto otima košulju „suparnici“. Slavetu i Vaski je ovo normalno. Kažu, tako je i kod njih - u Evropi.