Srbi stvarno jedu najviše

Odličan se tekst nedavno pojavio na blogu Tržišno rešenje, u kome se za nekoliko sekundi razbija iluzija da je inflacija u Srbiji posledica rasta svetskih cena hrane. Jer, kažu, ako je poskupljenje hrane globalno, kako to da je jedino kod nas inflacija od prošlog juna do danas skočila sa 4,2 na 14,1 odsto, a da nigde drugde u regionu, a bogami ni u Evropi takav rast inflacije nije zabeležen!

Blogeri to objašnjavaju time što mi mnogo jedemo, pa je stoga uticaj cena hrane na inflaciju mnogo veći kod nas nego kod poslovično neuhranjenih Hrvata, Bosanaca ili Mađara.

E sad, problem je izgleda u tome što su najozbiljnije srpske institucije poput Narodne banke i srpske vlade poverovale blogerima sa Tržišnog rešenja! Novine su pune naslova – Guverner traži hitnu stabilizaciju cene hrane, Hrana gura inflaciju i sve tako, a u vladi zasukali rukave i – udri!

Najpre su uveli potpunu restrikciju izvoza pšenice i brašna. Da bi posle nekoliko dana uveli kvote na (potpuno zabranjeni) izvoz brašna, a zatim dozvolili bescarinski uvoz žita.

Zašto li su onda zabranjivali izvoz, ostaje misterija. Na kraju je ministar Petrović najavio da će uskoro predstaviti planove za agrarnu politiku do kraja 2011. godine jer je prava namera ministarstva da podstakne proizvodnju i da poveća izvoz, možda upravo ovaj koji su sada zabranili, zašto da ne.

Onda je hleb „sava” dobio cenu od 54,22 dinara, vlada je tako propisala. Nisam ga nikad kupila jer mi nije jasno kako bi mi kasirka vratila kusur od 78 para. Ako bi me, što je najverovatnije, preduhitrila pitanjem „komšinice imate li sitno” samo bih se iznervirala, jer kako da nabavim te 22 pare kada tih kovanica odavno nema u opticaju? I za koga je pravljena ova predstava, stvarno?

I onda dolazimo na pitanje – kako to da nigde u regionu inflacija nije skočila? Evo kako. Najpre, nigde kao u Srbiji vlasti nisu toliko pregrevale agregatnu tražnju, to jest potrošnju. Ko sve u Srbiji nije uzeo povoljan keš kredit, kome sve nisu oprošćeni dugovi, ko sve nije dobio subvencije od 1.000 evra po radnom mestu?

Evo, juče u novinama piše – Udvostručene subvencije u još 11 gradova. Podsticaji za proizvodni sektor, kažu, kretaće se od 4.000 do 10.000 evra. Svi se utrkuju ko će više para da ubaci u opticaj. Setite se, pre jedno mesec dana, čak je i Ministarstvo za životnu sredinu objavilo da daje hiljadu evra i besplatan parking svakom kupcu eko-automobila.

Ova mera će se odnositi na najprodavanije automobile u Srbiji (i Evropi), kaoštosu „pežo 207”, „fijatpunto” ili „polo”. I od tada ne mogu da se načudim: zašto bi neko sa hiljadu evra (!) podsticao kupovinu već najprodavanijih vozila?

Kada tome dodamo januarsko i aprilsko povećanje plata i penzija, zar je stvarno nejasno da je moralo doći do rasta novčane mase? A ako proizvodnja nije porasla u istom procentu, a nije, to što smo dobili zove se – inflacija.

I onda lepo vidimo da je dijagnoza bila skroz pogrešna, da nije stvar u cenama hrane i zabranama izvoza, već da inflaciju izazivaju neumereni novčani pokloni srpske vlade. U zemljama u kojima toga nije bilo, ljudi su na rast cena hrane reagovali smanjenjem rashoda – na sve ostalo.

Pa su te druge cene onda stagnirale ili padale, te inflacija, uprkos globalnom rastu cena hrane nije rasla čak ni u zemljama prilično sličnim nama, kao što su Bosna, Crna Gora ili Hrvatska. Ko ne veruje – neka pogleda grafikon ( čitaoci sliku mogu videti na adresi http://danica.popovic.ekof.bg.ac.rs/inflacija-jun10-mart11.jpg).

Jedino što me brine je činjenica da niko na političkoj sceni u Srbiji u ovome ne vidi ništa loše. Šta nam u vezi sa ovim pitanjem nudi opozicija? Sudeći po izjavama – ne nudi ništa, osim tvrdnje da su sada na vlasti ,,sve sami lopovi”. A pošto je dobro poznato da se inflacija leči suvim poštenjem, više nema razloga za brigu. Divna budućnost stoji pred nama, šta god nam izbori donesu.

Nego, stvarno, kada je sve ovo sa inflacijom započelo? Počelo je krajem juna 2010. godine, baš nekako u vreme kad je Jelašić otišao sa funkcije guvernera i kada su ljudi u Srbiji počeli stvarno mnogo da jedu.