Miki Manojlović: Ja sam eksces

Ovogodišnji dobitnik nagrade "Dobričin prsten" je na pitanje šta glumcu posle svih nagrada znači nagrada za životno delo, rekao da je ona posebna i da ona ima specifičnu težinu zbog toga što traje kao i zbog prethodnika koj su je već dobili.

"Bitno je to što je dodeljuju ljudi koji se bave pozorištem, dakle struka, kao i zbog ranijih dobitnika.To su bili ljudi koji od kojih sam učio. Ne dodeljuju ih razni žiriji već ljudi koji se zaista bave pozorištem" rekao je Manojlović.

Na konstataciju da je danas malo nagrada za koje bi čovek rekao da se ne dodeljuju po posebnom ključu, Manojlović je rekao:

"Obično se misli da su glumci vrlo samoljubiva bića, nisam baš siguran da je uvek tako, a možda me susret sa ljudima u pozorištu i oko njega doveo da imam meru u tome. Dobrica Milutinović je bio veliki glumac a ideja je bila da Dobrica da prsten onome koga je smatrao svojim naslednikom kao što se Engleskoj daje mač za zasluge. Sve nagrade su podložne inflatornom uticaju, a nagrada za životno delo je svake godine veliki posao. Njeno godišnje dodeljivanje dovodi u problem jer se postavlja pitanje ima li dovoljno zaslužnih ljudi svake godine iz te oblasti.

O krizi u kulturi i umetnosti i uopšte u društvu, Manojlović je rekao da je ravnoteža narušena i da od 9. maja 1945. godine, nijedan proces nije doveden do kraja osim u ponegde u nauci i u umetnosti i da će novim generacijama biti sve teže da taj proces dovedu do kraja.

"Ja sam vrlo uspešan u poslu kojim se bavim. Da se brinem o vodovodu ili o gradu bio bih takođe veoma uspešan, ako bih se tome potpuno posvetio. Mislim, bio bih odličan gradonačelnik. Ako bih se bavio politikom... Problem je u tome što se institucije ne čuvaju, dobro iz prethodnog nije baza za novo, jer novo nismo stvorili i onda se kao društvo pitamo šta radimo. Ja znam šta radim ali ja sam eksces."

O problemima i sukobima u pozorištu koji su kulminirali i smenama i o mnogo ružnih reči koje su tom prilikom izrečene na račun glumaca rekao je:

"Ružne stvari se govore o glumcima, da se krevelje za plate od 600 evra, to je čista laž, nije istina".

O tome da li gluma sme da bude uljuljkivanje i ušuškavanje ili treba da bude ono što razbuđuje ljude rekao je:

"Za mene je gluma dodirivanje granica, koliko mogu daleko da stignem i da iskočim iz konvencionalnog. Nisam zabavljač, proveravao sam smisao, i rušio i stvarao nove granice", a na pitanje da li je politički teatar bitan zbog teranja ljudi na razmišljanje, naglasio je da bez prave kreativnosti pozorište ne vredi ništa.

Osvrćući se na igranje pozorišnih klasika danas, kao i da li nova čitanja klasika treba da izlaze iz prošlog vremena kada su nastala rekao je:

"Ne mislim da su nova čitanja klasika greh, jer je svako novo čitanje autentično čitanje. Čitanje sa razlogom talentovanog sveta dovodi do toga da vi imate novog "Otela" koga treba gledati. A opet, onda igrate klasika u klasičnom razumevanju, to je još teže ali je to velika škola jer u sledećem nivou koji dolazi vi pravite velike korake od 7 milja, tako naučite da se izborite sa manjkavošću čitanja i tumačenja teksta i raznim nedostacima koja prate moderno pozorište, nešto što je Piter Bruk nazvao "praznim pozorištem". Ja ne igram u praznom pozorištu."

O tome da li pozorište ulazi u život, koliko u njemu ima stvarnosti kao i koliko je pozorište duboko u onome što je nerešena tragedija našeg doba, poput ubistva premijera Zorana Đinđića i nastanku nekoliko predstava koje se u poslednje vreme bave tom temom Manojlović je rekao:

"Mi smo bili na 6 dana od premijere nove predstave Dušana Jovanovića kada je ubijen Đinđić. Predstava mora da zaista uzleti u nepoznato i ako nema u njoj kreativnosti onda ne treba o njoj govoriti. Plakatsko pozorište je danas nedovoljno, ako nema ozbiljan umetnički domet to je promašaj". Pozorište ovde govori o onome o čemu se u javnosti ne govori."