Bogdan Diklić: Sve mi deluje apokaliptično

U ekskluzivnom intervjuu Novom magazinu dobitnik ovogodišnje Pulske arene za najbolju mušku ulogu govori o jubilarnom festivalu u Puli, svom pobedničkom filmu “Odbrana i zaštita”, rodnom Bjelovaru, stanju u kulturi, kako intervjui mogu postati način da se pomognu ugroženi umetnici i objašnjava kako bi medijska apstinencija političara građanima vratila nadu

Izvor: novimagazin.rs, Razgovor vodili: Ivan Jovanović i Mijat Lakićević
Podeli

Idete li dalje u rodni grad Bjelovar? Svake godine gradonačelnik Bjelovara u vreme trajanja festivala BOK-a (Bjelovarski odjeci kazališta) pošalje svoj službeni automobil i vozača, inače mog prijatelja Mileta, po mene u Beograd. Ja na festivalu imam status domaćina, a ne gosta festivala. Goran Tribuson, moj kolega, prijatelj i direktor festivala, pozove me 15-ak dana pre početka i “naredi” mi da moram od tog i tog do tog i tog datuma biti na svom festivalu u svom rodnom gradu. Ove godine sam bio u Bjelovaru sve vreme trajanja festivala, a to je 12 dana i zdušno obavljao sve svoje obaveze: gledao predstave, družio se s kolegama, udarnički jeo, a bogami ponekad i ponešto popio.

Bogdan Diklić je jedan od najpoznatijih glumaca na ovim prostorima. Preko 80 filmskih uloga i ovogodišnja zlatna Arena u Puli bili su povod za razgovor koji je brzo prevazišao granice filma i umetnosti i prešao u druge životne sfere.

Kako ste se osećali na jubilarnom Pulskom festivalu? Izgledalo je kao da su glumci sa prostora Srbije dobili posebno jak aplauz i pažnju?

Svi ljudi koji su stvarali tu SFRJ kinematografiju i Pulski festival podjednako su pozdravljeni. Ne možemo reći da smo se u tom trenutku delili na srpske, slovenačke, hrvatske glumce. Dosta je kultnih filmova sa ovih prostora i možda su ljudi pozdravljali ovaj ili onaj film ili ovog ili onog reditelja i u tom smislu nije samo pozdravljen srpski film one Jugoslavije, već i ove srpske produkcije. „Krugovi“ Srdana Golubovića dobili su nagradu.

Kako ste se vi osećali na jubilarnom 60. filmskom festivalu u Puli?

Ja sam imao čast da prisustvujem festivalu od 1976. do trenutka kada je prestao da bude jugoslovenski, a postao hrvatski. Nisam dolazio jer nisam imao filmove. Od pre izvesnog vremena imam filmove, a s tim i razloge da se popnem na binu i da budem na festivalu. Pulski festival i ja počeli smo zajedno da postojimo 1953. Rođen sam 1. avgusta i mnogo rođendana dočekao sam na ovom festivalu kada je bio u drugom terminu. Dešavalo mi se da mi je rođendan bio u trenutku kada se klanjam publici na pozornici posle projekcije i to je, igrom slučaja, bio jubilej. Nisam siguran – mislim da je bila 30-godišnjica.

Ove godine imam i manje prijatan utisak, kao i hrvatska kulturna javnost i filmski pregaoci. Manje prijatan utoliko što je postojao samo jedan mogući trenutak da se svi ljudi koji su učestvovali u ovih 60 festivala zateknu u pulskoj Areni – na svečanom otvaranju. I svi ti ljudi, ne znam iz kojih razloga, nisu izašli na pozornicu da im publika aplaudira ili da se poklone ispred tog najvećeg i najlepšeg filmskog platna koje sam video. Publika bi usput videla Milenu Dravić, Ljubišu Samardžića, Šijana, Karanovića, Božidarku Frajt i zdušno aplaudirala, ali to nije cela Arena, kompletan gledalački auditorijum. Organizator je imao obavezu da nas sve popne na pozornicu, obavezu ne forme, već suštine radi. Sa svojih mesta gledali smo otvaranje, divno je govorio predsednik Ivo Josipović, ceremonija je bila spektakularna, bio je vatromet, ali sve to mogli smo da gledamo i iz svojih hotelskih soba, a još jeftinije bi bilo da smo gledali na kablovskoj televiziji u Beogradu, a ne da potežemo toliki put i da toliko koštamo organizatora.

Zašto se to desilo?

Navodno zbog programske šeme u kojoj nije bilo mesta, ali bih ja to nazvao javašlukom. Ne mislim da je direkcija festivala odgovorna za taj propust. Možda to nije bilo ni predviđeno protokolom ili rasporedom. Nisam se ja ni u šta razočarao, nisam gnevan nego mi je malo čudno i malo sam tužan. Šteta je zbog publike. Nama je mesto gore, na pozornici, a publici dole. Bila je zamisao da budemo kadrirani u direktnom prenosu tako da, kada na platnu ide neki film u kojem igra glumac, on bude kadriran u publici dok prati sebe na platnu. Šezdeset godina Pule više se neće ponoviti, a malo je sve bilo zbrda-zdola. Ne bi bilo dobro da se to ponovi na nekom drugom jubileju.

Film „Odbrana i zaštita“ Bobe Jelčića dobio je 7 pulskih Arena, uključujući i vašu, za najbolju mušku ulogu. O čemu je reč u filmu i kako je postigao tako veliki uspeh?

Interesantno je to što je dobar deo publike jakim aplauzom pozdravio film nakon projekcije, a drugi deo publike nije jer je, iz nekog revolta, odbio da se identifikuje sa filmom. Reakcije su bile podeljene. Zašto je to tako nisam siguran. Film je o Hrvatu koji živi u Zapadnom delu podeljenog grada Mostara i treba da ode u Istočni deo grada na sahranu – dženazu – svom prijatelju, a svi znamo kakve su i dalje okolnosti u tom gradu. Film je realističan, nije stilizovan, pomeren, već je toliko životan i ocrtava ljubav, a u isto vreme grč i tenziju. Kao što je rekao reditelj Bobo Jelčić na Berlinskom filmskom festivalu, „Odbrana i zaštita“ je film o miru, a ne o ratu i, naizgled, on je ni o čemu, a o svemu. Duboko je čovečan i zasniva se na sukobu glavnog junaka sa ekvilibristikama njegove savesti i nekog oportunizma u formi koristoljublja.

Glavni junak misli da čini sve najbolje za svoju porodicu i samog sebe, a radi potpuno suprotno: razara sebe, svoju porodicu, nema odnos sa sinom, vidi se da voli svoju ženu, ali se ta ljubav manifestuje kroz svađe i ćutanje. Film na jedan poetski način govori o ordinarnim stvarima, u filmu nema muzike i sniman je iz ruke, što stvara klaustrofobičnu atmosferu. On pleni dokumentarnošću i imate utisak da ste sve vreme prisutni, a to je, uz humor, nešto što pleni, a pun je i antimonija i paradoksa koji deluju veoma životno i nekonstruisano: postaje i komičan i tragičan, i ležeran i potresan. Ovo je vrsta filma koja bi mogla da digne publiku iz žabokrečine i drago mi je što turska, iranska i rumunska kinematografija idu u pravcu povratka istini filmskog izraza, snage i mogućnosti, što znači povratak snazi umetnosti. Umetnost nije privilegija autora; ona mora da korespondira s publikom.

Jeste li nekada učestvovali na festivalu kao glumac? Jesam, i to 2 puta: sa predstavom “Pandorina kutija” Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Gorana Markovića i “Na dnu” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Paola Mađelija. Tada su u Bjelovar dolazile predstave sa prostora cele bivše Jugoslavije jer još uvek nije bilo nesrećne recesije. Joca, šef garderobera JDP-a, rekao mi je da se nikada ni na jednom gostovanju nije tako lepo proveo, a to su mi rekle i mnoge moje kolege. Zanimljivo je da sada u Hrvatskom narodnom kazalištu igram istu ulogu iz “Na dnu”, sa istim rediteljem.

Mislite li da ste upravo zbog te istine dobili nagradu za najbolju mušku ulogu?

Ne sećam se tačno obrazloženja moje nagrade, ali su rekli da sam minimalnim sredstvima ostvario jak glumački izraz. Da, bio sam iskren u ulozi, a samim tim i autentičan.

Kroz karijeru vas prate uloge koje se mogu opisati upravo ovim obrazloženjem Pulskog žirija. Da li se tako dešavalo ili ste tako hteli?

Kada kažu da igram minimalistički, to meni veoma lepo zvuči, ali ne znam šta to tačno znači. Samo znam da igram iz sebe i dok ne uspostavim istinu u ulozi, dokle god misao uloge ne postane i moja misao, znam da nisam stigao do kraja. Zato se toliko pripremam. I toliko radim. Intimno se mučim u sagledavanju, razmišljanju. Dajem sebi pravo na “glupost” i svaku netačnost moram da propustim kroz sebe da bih je sa sigurnošću eliminisao.

A kakva je sada percepcija publike na filmove?

Odnos publike prema filmu, kvalitet filma i odnos prepoznavanja dobrog i lošeg, lepog i ružnog izmenili su se. Pao je kriterijum, što i nije čudno s obzirom na to šta sve gledamo. Konzumerizam, tehnicizam i komercijalizacija doveli su nas u zabludu da stvaramo boljitak i povećavamo kvalitet. Izgubila se institucija bioskopa koja je negovala odnos i ukus prema filmskoj umetnosti. Ranije je kriterijum bio viši jer je vreme bilo drugačije. Nije bilo tolike komercijalizacije. Toliko gluposti dolazi iz raznih produkcija. Više nemate igrani film u punom smislu te reči: imate trikove, animacije, Švarcenegera koji kihne i sruši pola grada, letelice i virtuelne gluposti , a to, pre svega, nije sposobno da formira ukus mladog čoveka, da ga nauči da prepozna pametno i glupo, lepo i ružno

Možda je u pitanju umetnička sloboda?

Takvi ne znaju ni šta znači reč sloboda. Ljudi su pobrkali značenje reči “sloboda” sa značenjem reči „samovolja“, bez obzira na to da li je reč o pozorištu, filmu, književnosti, slikarstvu… Sloboda ima svoje puno značenje onda kada taj pojam podrazumeva odgovornost, akt savesti, estetski i etički momenat. Samovolja je akt u kojem se samo kaže „ja imam pravo...“. Koje je to pravo? Da se hendikepiraju milioni mladih ljudi, da im se uskrati pravo na ljubav i lepotu?

Možda ste malo prestrogi?

Mislim da nisam. Mi odrasli još i imamo pravi odnos prema takvom “smeću”, ali deca ga nemaju. Ta ista deca koja gledaju te gluposti postaće ljudi i neko će im pustiti „Amarkord“, a oni će reći da im je to glupo i dosadno. Ja pričam o ovim filmovima isključivo kao o komercijalnim. Šta će takvi filmovi stvoriti u duši dece?

Pored filmova, ima još mnogo stvari koje utiču na formiranje deteta?

Stvari su se otele kontroli. Generalno veoma ozbiljno mislim da bi kompjuteri morali biti prilagođeni određenim uzrastima i da bi trebalo davati dozvole i za kompjutere i za mobilne telefone. Nije to za svakog u svakom trenutku. Sklon sam opažanju svega što je oko mene na nešto intenzivniji način. Da se razumemo – Internet je veoma potreban i treba ga koristiti, ali ako je na njemu maloletniku dostupno sve najgore, onda je to devijantno. Nijednom rečju nisam pomenuo zabranu, potrebno je usmerenje, odgovornost i vaspitanje, a ne da roditelji tutnu dete ispred televizora jer tada ćuti, ne traži da se igra, niti da se na njega obrati pažnja. Onda takvo dete poraste i samo se tutne pred kompjuter, pa navali na video igrice i porno sajtove. To je grozno. Naravno, nisu svi roditelji takvi, ali je cela stvar postala zabrinjavajuća. Priznajem da sam kompjuterski nepismen jer mi nije potrebno pošto volim da imam scenario i knjigu u rukama, a ne da čitam preko ekrana. Nisam ovisnik od kompjutera, a mladi to postaju. Druže se virtuelno i više ih ne možete videti ispred zgrade. Nekada se bežalo iz škole da bi se pikao fudbal ili basket na ledini. Sada se beži iz škole da bi se selo za kompjuter i igrale igrice. Ne želim biti pesimističan, destruktivan ni mračan, ali sam, jednostavno, čovek koji razmišlja o svemu ovome i primećuje da sve deluje pomalo apokaliptično.

Idete li u Bjelovar mimo festivala? Idem kada god mogu i kad god radim nešto u Zagrebu ja skoknem do Bjelovara bar na nekoliko sati. Vidim se sa drugovima iz detinjstva. Ta prijateljstva su ostala nepromenjena. Neki od mojih prijatelja su, nažalost, umrli i baš mi nedostaju. Grad je postao veći, moderniji i objektivno lepši, ali je on za mene i dalje lep na onaj način na koji sam ga doživljavao kad sam bio klinac. Bjelovar je, jednostavno, deo mene. Ja ga, i ovde u Beogradu koji takođe volim, živim. Na kraju krajeva, etimološko značenje u imenu oba grada je isto – beli grad.

Šta vašem glumačkom habitusu više prija: pozorište ili film?

Nisam to saznao do danas. Kada snimam po kiši, snegu, kada je hladno, kada ponavljamo kadar po 15 puta, pomislim: „Gde mi je sada pozorište, pozorišni salon i moja garderobica“. A kada radim u pozorištu često pomislim: „Gde mi je ona dinamičnost sa snimanju kada ne „drvim“ na probama jednu scenu od dve strane 5 dana nego je snimim za nekoliko sati“. Mislim da mi je pozorište dalo studioznost, analitičnost, koncentraciju, preciznost svojstvenu fazama čitajućih proba i rada sa rediteljem i piscem, a film mi je dao refleksnu brzinu odluke i lišio me mistifikacije.

Kako vam se čini srpsko pozorište danas i film?

Druga su vremena.

U kom smislu?

Ne samo u odnosu prema poslu i tekstovima, nego i po sadržaju. Krcati smo refleksijama stvarnosti i mnogim devijacijama. Oslikavamo i potenciramo beznađe. Pozorišni komadi i scenariji sve više liče na žutu štampu i crne hronike i ne dobijamo nadu kroz njih. Nigde je nema, a nada je Istina sa velikim “I”. Treba je primetiti, verovati u nju i pretvoriti je u vlastiti život jer kada bismo život poredili sa odevnim predmetom mi ga, u stvari, ne primećujući oblačimo i nosimo naopako.

Koliko se politika umešala u umetnost na ovim prostorima?

Pošto je umetnost sve krhkija, politika “nema” ni u šta da se meša. Primerice, nikada se nije desilo da je država za kinematografiju dala 0 dinara. Ja mislim da su prosveta, kultura i zdravstvo stvari koje pokreću ekonomiju. Tvrdi se suprotno, ali se ja ne slažem s tim.

Imali ste ideju da napravite Fond za humanitarnu pomoć ljudima iz vaše branše kojima je pomoć potrebna i da se kolege angažuju oko toga?

Ja sam dva puta predlagao da se u okviru Udruženja dramskih umetnika napravi fond za pomoć kolegama koji bi funkcionisao tako što bi preko Udruženja išli svi zahtevi za intervjue članova Udruženja, a da mediji te intervjue plate tako što će dati novac u fond za pomoć kolegama koji su na ivici egzistencije. Da li bi plaćali po nekom cenovniku ili koliko ko može ne znam, ali da postoji neki vid pomoći i saosećanja sa drugima koji nemaju jer meni, na primer, novac za intervju ne treba, ali ima mojih kolega kojima su neophodni lekovi. Taj moj predlog nije prošao i ne znam zašto. Nemam drugo objašnjenje osim što pomislim da se neki od nas pribojavaju što ih neće biti u medijima.

Neke novine i televizije su siromašne, nemaju novca da plate?

Novine u kojima izlaze intervjui ne dele se besplatno, tako da ni intervjui, na izvestan način, ne bi trebalo da budu besplatni. A, opet ponavljam, taj novac ne želim za sebe.

Mislite li da bi i političari, zbog svog prisustva u medijima, mogli da se rukovode ovim vašim principima?

Od njih bi bilo dovoljno da na mesec dana apstiniraju od svog preteranog prisustva u medijima i da nam tako pomognu da primetimo onu nadu i Istinu o kojoj sam govorio.

Tekst je uz dozvolu preuzet iz Novog magazina.

Film/TV

"Bili smo prvaci sveta" premijerno u Ljubljani

Izložba i dokumentarni film "Bili smo prvaci sveta“, o usponu Jugoslovenske košarke, producentske kuće "Intermedia Network“ iz Beograda, biće premijerno predstavljeni u Ljubljani tokom Evropskog prvenstva u košarci koje se ove godine održava 4. do 22. septembra.

Film/TV subota 31.08. 14:24 Komentara: 1

Recesija prisutna kao tema i na Mostri

Ekonomska kriza uticala je i na filmsku industriju, a recesija i siromaštvo neke su od tema ostvarenja koja su prikazana na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji koji je otvoren 28. avgusta, a biće zatvoren 7. septembra dodelom nagrade Zlatni lav za najbolji film.

Film/TV subota 31.08. 13:43 Komentara: 1

Beluči u Parizu umesto u Hutovom blatu

Iako su se odgovorni u Parku prirode "Hutovo blato" u Bosni i Hercegovini ponadali da će im turizam "procvetati" dolaskom ekipe filma "Na mlečnom putu" reditelja Emira Kusturice, predvođenom zanosnom italijanskom glumicom Monikom Beluči, to se nije ostvarilo.

Film/TV subota 31.08. 09:56 Komentara: 6

"Drugi susret" i zvanično kandidat za Oskara

Savetnik predsednika Republike Radoslav Pavlović sastao se danas sa Zoltanom Danijem, pukovnikom u penziji i Željkom Mirkovićem, producentom dokumentarnog filma „Drugi susret“, koji prati sudbine i susret dvojice bivših vojnika, američkog ratnog pilota koji je za komandama „nevidljivog“ bombardera F-117A učestvovao u NATO bombardovanju SRJ 1999. i oficira Protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije čija ga je raketna baterija oborila tokom četvrte noći dejstava, saopšteno je iz Službe za saradnju sa medijima Predsednika Republike.

Film/TV petak 30.08. 20:26 Komentara: 1
strana 1 od 53 idi na stranu