Divlje godine: Tom Waits – Muzika i mit

Biografija na koju su domaći fanovi ikone američke muzike (pre)dugo čekali.

Piše: Nikola Marković
Podeli

U 21. veku rafovi knjižara prepuni su ovakvih i onakvih (auto)biografskih knjiga o popularnim muzičarima i bendovima. Ako se neko predozirao i preminuo, ili „samo“ ima problematičan život ispunjen porocima – još bolje! Sveopšta i temeljna tabloidizacija medija je možda još nova na srpskom tržištu, no nije nikakva novost na globalnom planu, te ide ruku pod ruku sa mitologizacijom života superzvezda popularne kulture. Granica između stvarnosti i priče koja se prodaje je maglovita i malo je kome važna. Što bi rekao i sam Tom Waits: „Ljudima nije važno da li je priča istinita ili nije, dokle god ih zabavlja“. Oštroumna i turobna spoznaja.

Elem, upravo je Tom Waits idealan predložak za mitskog heroja srpske omladine i starine, muzičar i pripovedač koji je u desetinama i stotinama pesama opevao život „malog čoveka“, „gubitnika“, „nesrećnika u ljubavi“, i ostalih marginalizovanih slika i prilika. Jugoslavija/Srbija devedesetih, pa i ova posttranziciona zemlja bila je idealno tlo za rađanje Vejtsovog kulta i lamentiranja nad vlastitom nesrećom u besanim noćima – naročito među senzibilnijim, krhkijim osobama koje nisu imale stomak za sve što ih/nas je snašlo. I dok se muzika lako širila svim mogućim kanalima, pisanog štiva o Vejtsu nije bilo ni za leka...

Jay S. Jacobs, urednik magazina Popentertainment.com i muzički novinar s bogatom biografijom, ovde recenziranu knjigu je prvi put objavio 2000. godine, da bi dopunjeno reizdanje usledilo šest godina kasnije. Već 2006. se pojavio hrvatski prevod (izdavač: Mlinarec & Pavić), a srpski – još sedam godina kasnije. Kako i zašto domaći izdavači nisu blagovremeno uvideli očigledan potencijal ovog izdanja, uzevši u obzir široku bazu Vejtsovih fanova u Srbiji, te nesporan kvalitet knjige, ostaje misterija. Sada to već i nije previše bitno, jer je nepravda konačno ispravljena.

Po čemu se biografija „Divlje godine: Tom Waits – muzika i mit“ (Dereta, 2013) razlikuje i izdvaja u moru štancovane publicistike o sličnim temama? Pre svega, treba istaći da je Jacobs biograf stare škole u najboljem smislu te reči. Dovoljno je samo pogledati spisak referenci na kraju knjige – autor se poziva na desetine i stotine (!) intervjua, televizijskih gostovanja, koncertnih replika, intervjua Waitsovih saradnika, te ostalih mogućih zamislivih izvora o životu i delu Toma Waitsa. Svaka konstatacija u knjizi je snažno potkrepljena činjenicama, a autorska intepretacija i osvrt na karijeru muzičara izvedeni su logički dosledno, razložno i argumentovano na osnovu empirijskih podataka. Jacobs se ne odaje slobodnim razmišljanjima i naklapanjima, ne piše „zanimljivu priču“ tek da bi knjiga bila bombastična, već pre svega duboko poštuje predmet svog istraživanja.

Što nas dovodi do samog sadržaja, te problematizovanja odnosa mita i realnosti u životu muzičara. Jacobs nas uvodi u priču kroz niz Waitsovih lucidnih štoseva o vlastitom liku i delu, konstatujući da je on i sam doprineo predstavi koju su mediji kasnije gradili i razrađivali. Međutim, autor knjige u nastavku pažljvo demistifikuje sliku o „otkačenjaku“ i „bitniku“. Tom Waits zaista jeste stasavao na estetici Bukovskog i Keruaka, te se u ranoj fazi karijere trudio da proživi život otpadnika i „barske mušice“ s margine, ali Jacobs nam pojašnjava da se oduvek radilo o dosledno sprovedenom umetničkom porivu. Weitsovo tumaranje po barovima je pogled „pripovedača sa strane“, arhivara koji beleži tuđa iskustva i formira svoja, koristeći ih kao inspiraciju za pesme koje će kasnije nastati. Što nikako ne dovodi u pitanje kredibilitet njegove umetničke persone, već samo razgraničava šta je šta i demitologizuje proces nastanka dela.

Čuvena „druga faza“ karijere Toma Waitsa, u kojoj ovaj napušta standardne kantri-bluz-rok forme i okreće se eksperimentalnijim aranžmanima, paradigmatična je za demonstraciju odnosa umetničkog dela i života (ovog) umetnika. Pre nekoliko godina jedan poznanik me je, slušajući Waitsov album iz 1987. „Franks Wild Years“, pitao: „Pa šta mu se to desilo da ovako piše i ovako zvuči?!“ Replicirao sam banalnim faktografskim podatkom: „Oženio se i sredio život“.

Odlomak iz knjige možete pročitati OVDE.

Ako je Yoko Ono jedna od najomraženijih ličnosti istorije pop-kulture spram projektovanog uticaja na Lennona i Beatlese, onda je Waitsova životna saputnica Kathleen Brennan krajnja suprotnost. Harmonija porodičnog i roditeljskog života, sređivanje biznis-aspekta karijere i svi ostali koraci ka „normalnosti“ spoljašnje individue, u prividnoj su suprotnosti sa muzičkim sadržajima koje Waits stvara od osamdesetih do danas. No ako pažljivo pratimo Jacobsovu liniju pripovedanja i argumentacije, sve je apsolutno na svom mestu.

„Divlje godine...“ nam skreću pažnju i na srećnu poentu - Waits ne samo što svojim likom i delom izmiče medijskim klišeima o dekadentnim pop-rok zvezdama, već doslednošću životnih principa i stvaralačkog postupka doprinosi dostojanstvu figure umetnika. Jer njegovo delo se ne rađa iz nekakvog slučajnog životnog usuda i promenljivih životnih okolnosti, već jedino iz lucidnog, kreativnog i promišljenog uma. U tom svetlu treba promišljati i Waitsove zafrkantske javne nastupe i najave turneja – kao perspektivu individue kojoj je čitav (javni) život umetničko delo, a medijska zbilja – pozorišna scena.

Pored nabrojanih izvora, knjiga sadrži i izvanredan pregled Waitsove diskografije, video spotova, potom gostovanja na albumima drugih muzičara, te obrada njegovih pesama u tuđim interpretacijama. U sredini knjige je lep izbor crno-belih fotografija na „masnom“ papiru, a i sama tehnička izrada je uopšte uzev kvalitetna, što služi na čast domaćem izdavaču. Tek povremeno se može uputiti manja zamerka na sitne omaške u lekturi, no one će više smetati profesionalnim zakeralima nego običnim čitaocima. Kada se sve sabere, pred čitaocem je delo apsolutno dostojno umetnika o kome se piše, te veoma izdašno prema Waitsovim obožavateljima, koji su ovakvu knjigu zaslužili i dugo čekali.

Recenziju poslednjeg studijskog albuma Toma Waitsa pod nazivom "Bad as Me", koju je za sajt B92 priredio Vladimir Skočajić, možete pročitati OVDE.

strana 1 od 6 idi na stranu