Nećete verovati šta rade ovi umetnici

"Možda će kroz nekoliko godina ljudi da pričaju kako su nekada davno neki ludi Španci došli u Beograd i slikali nešto po ruševinama kuće, i od tada je i kuća postala poznata kao Španska kuća."

Piše: Mladen Savković
Podeli

U ne tako dugoj istoriji onlajn novinarstva, sigurno ste primetili, izdvojio se fenomen „nećete verovati“ naslova kojim novinari, sigurno ste primetili, iznuđavaju vaše klikove i podmeću najneverovatnije priče koje, ma mora da ste primetili, često i nisu baš toliko neverovatne. Još ako se uz naslov doda oznaka „FOTO“ ili „VIDEO“...

Ova priča, bez sumnje, mogla je da ima i neki znatno lepši naslov, ali vašem novinaru činilo se da je priča o umetničkom kolektivu Boa Mistura toliko važna, poučna i lepa, da je morao da se pobrine za svaki klik, kako bi što više ljudi saznalo za pet umetnika iz Madrida koji baš ovih prvih, još uvek ne toliko vrelih, junskih dana borave u Beogradu. Jer, priznaćete, ne sreću se često ljudi koji bukvalno farbaju svet u neke lepše boje, zar ne?

Madride, volimo te u bojama

Huan Haume, Pablo Puron, Ruben Martin, Havijer Serano i Pablo Fereiro, danas umetnici i dizajneri sa diplomama, upoznali su se u kraju u kojem su odrasli, ni sami se ne sećaju kad tačno, ali sigurno je to bilo krajem osnovne i početkom srednje škole, kažu u razgovoru za B92 Pablo Fereiro, Havijer Serano i Huan Haume. Dok sedimo u srcu Savamale, gde se spremaju za predstojeći Mikser festival, pokazuju mi na svom računaru prvi rad koji su zajedno uradili. Tipično, jedan od zidova u Madridu prekrili su svojim grafiti-crtežima. Svih pet radova, nevešto spojenih u jednu celinu, izgledaju kao lošija instant 5 u 1 kafa – svi sastojci su tu, dovoljno da te razbudi i pokrene, ali nije to „to“.

„Ali dobro“, objašnjava Havijer, „to je bilo 2011. godine, neki od nas nisu ni završili srednju školu u to vreme. Ipak, bilo nam je važno da smo se našli, da smo hteli da radimo zajedno i da smo počeli. Tako je 2011. nastao kolektiv Boa Mistura.“

„Znaš kako, tada ti je bilo važno da možeš da slikaš po zidu, nama se svidela ta vrsta umetnosti, baš tu, na ulici, gde prođe toliko ljudi. I bilo ti je važno da možeš to da fotografišeš i da pokažeš ortacima u kraju, roditeljima, da kažeš da je to tvoj rad, čak piše i tvoje ime tu dole, dodaje Pablo. „Tek smo s vremenom zaista počeli da razmišljamo o široj slici, o poruci koju šaljemo, o mestu u koje dolazimo, o našem stilu, o tome da zaista možemo da živimo od toga što radimo.“

Ubrzo ih je bilo više od pet, jer ih je umetnički put naveo na to da rade sa desetinama ljudi na istim projektima. I to u Africi, Južnoj Americi, po celoj Evropi. Ali prvo su morali da dobiju neke bitke u rodnoj Španiji, gde je svakodnevica za jednog uličnog umetnika bila siva. Zaista siva. Pablo u šali kaže da je siva vremenom postala zvanična boja Madrida.

„Kod nas je gradska vlast pre nekoliko godina počela da farba sve grafite i murale i sivo. Ako nisi imao dozvolu da radiš to što radiš, tvoj rad bi prefarbali u sivo. I onda bi na zidu ostala jedna velika siva kocka, objašnjava Huan priču koja stoji iza radova „Madride, volim te u bojama“ . „Mi smo odlučili da se poigramo sa celom pričom, naročito sa sivom bojom i rečima, jer boje i reči su ono sa čim mi radimo, i te sive zidove pretovirili smo u poruke: Plavo nebo, crvena ruža, Život može biti ružičaste boje... Ali je sve i dalje bilo sivom ispisano, kako bismo igrali po njihovim pravilima.“

Izgleda da, koliko god da igraš „po njihovim pravilima“, nikad ne znaš šta možeš da očekuješ. Momci su za ovu priliku čak i obukli uniforme koje podsećaju na komunalnu policiju, i tako slikali svoje radove, ubrzo uz pomoć brojnih prolaznika. Međutim, ti radovi nisu dugo potrajali. Pojedini su kroz nekoliko dana ili nedelja bili ponovo prefarbani u sivo, a pojedini nisu poživeli ni 18 minuta!

Dok smo radili na poslednjem radu, policija je već shvatila šta se tih dana dešavalo, i pronašli su nas, u odelima kao što su njihova, sa rukama u sivoj farbi, govori Pablo. „I naterali su nas da sve to fino prefarbamo ponovo u sivo. I nije nas bilo mnogo briga za to, mi smo našu poruku već poslali i ona je stigla do velikog broja Madriđana, pa eto, i do gradskih vlasti.“

Sa jednog na drugi tas vage

Život uličnog umetnika je prilično težak“, navodi Fereirio, „ali tako je valjda svim umetnicima. I ne samo njima. Situacija je u Španiji godinama teška, tako da ne možemo da se žalimo ništa više nego ostali naši zemljaci. Stalno moramo da vagamo i da merimo kako bismo znali u šta se upuštamo. S jedne strane, volimo i često radimo dela koja su nama lično draga i koja radimo besplatno, iz ljubavi. Ali s druge strane moramo da vodimo računa i o tome da treba od nečega da se živi.“

Ko bi rekao da će ih nekoliko godina kasnije te iste gradske vlasti angažovati da svojim bojama daju novo lice jednoj tržnici u centru Madrida. Uz naziv „Ispuni život bojama“ (Llena La Vida de Color) pijaca u Sebada u kraju Latina dobila je znatno šareniji krov sa komadićima slova koji, kada se posmatraju iz jedne tačke, jasno ispisuju reč boja (color).

Vremenom su počeli da dobijaju pozive iz cele Španije, potom i Evrope, a zvale su ih kako institucije kulture i pojedinci, tako i gradski zvaničnici. Kao jedan od svojih omiljenih projekata navode „Dream Hamar“ koji su radili u Norveškoj. Nakon što su dobili poziv da „učine nešto“ sa glavnim gradskim trgom (čitaj: velikim parkingom) u Hamaru, odlučili su da mu udahnu novi život i to uz pomoć tradicionalne šare sa norveških džempera.

„Taj rad je zaista bio neverovatan, jer smo morali da radimo tokom noći, kada ljudi ne prolaze tuda i kada nema automobila na parkingu:. A morali smo da radimo brzo, kako bi efekat bio što bolji“, objašnjava Huan. „Jer, zamislite da jednog dana trg u vašem gradu zauzima veliki parking, dakle tu su samo automobili i ništa više, a onda prođete tuda dan kasnije i vidite nešto šareno, toplo, baš nalik džemperu koji nosite zimi.“

Kada su završili svoj rad tokom noći, njih petorica ostali su budni ceo naredni dan ne bi li iz prikrajka gledali reakciju ljudi koji nisu shvatili šta se to desilo.

„Ovo o čemu on govori veoma nam je važno, jer smo vremenom naučili da naše radove prilagodimo lokalnim okolnostima“, dodaje Havijer. „Ako ih već ostavljamo ljudima koji tu svakodnevno žive, onda bi trebalo da ti radovi nose nešto i od njihove tradicije, a nešto i od našeg umetničkog stila“.

Dobar spoj, priznaćete, baš kao što govori i naziv njihove skupine, Boa Mistura na portugalskom znači dobar miks svega i svačega. Na starom kontinentu, navode, taj dobar spoj posebno je došao do izražaja u Berlinu, kada su 2009. godine, u okviru obeležavanja godišnjice pada Berlinskog zida, jedan od svojih radove poklonili Nemačkoj prestonici.

„Obilazili smo delove zida koji postoje i danas, i odabrali smo jedan od tih ostataka naspram kojeg je bio hotel sa celom jednom stranom zida u potpunosti neiskorišćenom. Naravno, kada smo pitali vlasnika smemo li da slikamo na njegovom zidu dobili smo tipičan odgovor: 'Nemam ja para za to.' Ali kad smo mu rekli da ćemo mi da radimo besplatno, i da donosimo svoju farbu, samo nam je potrebna dozvola, odmah je pristao i posle nam pomagao i više nego što smo očekivali. Tako je nastao 'Zagrljaj' (Die Umarmung), koji prikazuje dve osobe u zagrljaju, od kojih jedna po sebi ima iscrtane simbole Istočne, a jedna simbole Zapadne Nemačke. Svidelo nam se to kako su obični građani potrčali da grle jedni druge nakon rušenja zida, i hteli smo da im pošaljemo poruku na naš način.

.

I svetlost bi. I veliki prasak bi.

Ali ono po čemu su ovi Madriđani postali poznati širom sveta otkriva mnogo veću priču. Prvi projekat koji su radili van Evrope bio je na jugu Afrike, u jednom sirotinjskom predgrađu Kejptauna. Dobili su poziv da budu deo rezidencijalnog boravka za umetnike i njihove zgrade ukrasili su crtežima sa simboličnim porukam. Međutim, pre nego što su otišli, hteli su da urade još jedan projekat – preuređenje zgrade lokalnog biciklističkog kluba koje okuplja decu iz kraja, sklanja ih sa ulice i u saradnji sa lokalnom školom vodi računa o njima i dok nisu na časovima.

Imali smo sve što je trebalo, sve smo doneli, ali kada smo videli kolika je zgrada tog kluba, shvatili smo da je nećemo završiti pre isteka naše rezidencije. Na fotografijama koje smo dobili sve je izgledalo mnogo manje. I onda nam je prijatelj iz kluba predložio da angažujemo decu koja su tu, u klubu. Nismo ni slutili koliko će da ima dobar efekat to što su se deca uključila u celu priču“, priča Pablo o projektu Velokhaya Khayelitsha.

.

Od tada su uveli pravilo da svaki put kada rade velike projekte, živeće neko vreme u tom mestu, sa ljudima koji tu žive svakodnevno, ne bi li ih upoznali i sa njima zajedno bojili svet lepšim bojama. Da sreća prati hrabre pokazalo se i na njihovom primeru, jer su ubrzo dobili pozive iz Južne Amerike. Brazil, Meksiko...

„Pre dve godine dobili smo poziv od jednog mladića koji živi u nadaleko čuvenim favelama u Sao Paulu, koji nisu čuvene po luksuzu i raskoši, naprotiv. Tako smo se uključili u jedan mnogo veći projekat zahvaljujući kome smo imali priliku da damo novo lice prilično sumornom i sivom kraju, gde ljude veoma teško žive. I taj projekat nije promenio samo njihove, već i naše živote“, navodi Havijer.

U pitanju je projekat „Raskrsnice Sao Paula“ (Crossroads Sao Paulo) podržan od strane Ambasade Španije u Brazilu i avio-kompanije „Singapore Airlines“, u koji su uključeni i proizvođači farbe „Montana Colors“ kao i organizacija „Virada Sustentavel“. Nakon mesec dana života u favelama odlučili su da, zajedno sa ljudima koji tu žive, oslikaju sve uske prolaze, strma stepeništa i sokake, i neobičnom tehnikom na njima ispišu reči koje, kako kažu, opisuju ljude koji tu žive: lepota, snaga, ljubav, ponos...

„Mislim da to što smo uradili u Sao Paulu nije samo naše delo. To je delo svih ljudi koji su sa nama radili, koji su nam otvorili vrata svojih kuća i prihvatili nas kao svoje, i koji su sa velikim žarom pristali da zajedno zasučemo rukave, gurnemo ruke u kante pune boje i obojimo njihov svet. I što je najbolje od svega, na taj način su direktno ljudi koji tu žive bili uključeni u nastanak novog života njihovog kraja, oni su ga izneli, i osećali su veliki ponos kada smo videli šta smo sve uradili“, tvrdi Huan.

U ovom slučaju poslužili su se rečima sa kojima vole da rade i tehnikom anamorfoze, objašnjava Serano, kojom njihov rad biva rasut po zidovima sa svih strana, da bi samo u jednoj tački magičnim trikom optičke iluzije, bio stvoren pred okom posmatrača.

„To više nije mural, već intervencija u prostoru koja postaje mural samo kada je pogledate iz jedne tačke u prostoru. Tada se sve kockice sklapaju u jednu priču, koja zapravo ne postoji u realnosti, već je plod optičke iluzije i odlično funkcioniše u prostoru, poput favela, gde nemate uslova da pravite velike murale, ali možete da se igrate sa svim tim uličicama, stepenicama...“, dodaje Pablo.

Taj projekat uveo ih je u nekoliko novih priča u Južnoj i Srednjoj Americi, kao što je onaj „Svetlost, to smo mi“ (Somos Luz) u Panami prošle godine, gde su bojom podarili novi život ruiniranoj zgradi u kojoj živi pedesetak porodica. Ove godine započeli su novi projekat „Amerike“ (Las Americas), a prva stanica koju su posetili je Meksiko, i siromašno predgrađe Santjaga de Keretara. Čak 1074 kuće na jednoj padini dobile su novo lice, a njihovu stanovnici veselije okruženje za život.

Lepa reč i Špansku kuću otvara

Druga faza projekta „Amerike“ trenutno je na čekanju, a u međuvremenu je petoricu Madriđana zatekao poziv – iz Beograda!

„Novak“, uzvikuje Huan svoju prvu asocijaciju na srpsku prestonicu o kojoj su, priznaju, malo znali, dok Havijer daje malo detaljnije objašnjenje.

„Znali smo da je to glavni grad Srbije, obeležen tranzitnim Balkanom i raskrsnicama puteva, a od brojnih prijatelja smo poslednjih godina čuli da se mnogo toga ovde dešava i da je Beograd postao jedno od onih mesta koja su u usponu, u kojima bi trebalo da radite čim vam se ukaže prilika, govori on.

Tako su prihvatili poziv Mikser festivala da s prvim danima juna dođu u Beograd i ostave svoj potpis ni manje ni više nego na Španskoj kući, ruiniranom zdanju u Savamali, kući koja i bez krova i bez prozora i bez ijednog ukrasa deluje veličanstveno.

Reči lete, zidovi padaju

„Ako si ulični umetnik, moraš da se pomiriš sa tim da tvoje delo čim je završeno postaje delo svih ljudi koji tuda prolaze. Moraš da shvatiš da će možda već sutra ono biti prekrečeno, možda će zid na kojem si slikao biti srušen, ili će neko nešto da nacrta preko tvog rada, dopiše neku šalu... Mi smo se sa tim odavno pomirili“, tvrdi Huan. „Izlagali smo i u muzejima, bili smo i na bijenalima umetnosti, poput čuvenog Bijenala u Veneciji, ali i dalje osećamo da je ulica pravo mesto za nas. Ona ima svoje zakone i pravila, i kada ih prihvatiš, sve ti lakše pada. Jedino što volimo, to je da fotografišemo naše radove i pravimo kratkometražne dokumentarce o mestima u kojima smo bili, da sačuvamo sve to od zaborava.“

Poezija. Zver. Magija. Čudovište. To su reči, upravo tim redosledom, kojim Španci opisuju zdanje koje je pred njima. Ne žele da ukrote tu neobičnu kuću, kažu, već samo da istaknu njenu lepotu. Za to su se odlučili da na njenim zidovima ispišu srpsku poslovicu, i to baš na ćirilici.

Mislimo da poslovica koju smo odabrali savršeno pristaje Španskoj kući i kada smo otkrili ćirilicu odmah smo odlučili da reči izreke budu ispisane tim pismom. To je deo srpske tradicije i zato mislimo da je najbolje rešenje. To je nešto što je autentično za vas i ima smisla da takvo delo radimo ovde, a ne u Španiji, Brazilu ili Norveškoj, ističe Havijer, dok Pablo kroz smeh priznaje da ne ume da izgovori odabranu izreku na srpskom, ali da će se potruditi da je do kraja Mikser festivala savlada i nauči.

Priznaju i da je slučajnost to što su odabrani da rade upravo u Španskoj kući, iako nisu sigurni zašto se zdanje ispod Brankovog mosta zove tako.

„Do sada smo čuli četiri različite verzije“, otkriva Serano. „I sve četiri su veoma zanimljive, ali ja se nadam da će vremenom da se rodi i novo, peto objašnjenje. Možda će kroz nekoliko godina ljudi da pričaju kako su nekada davno neki ludi Španci tu došli i slikali nešto po ruševinama kuće, i od tada je i kuća postala poznata kao Španska kuća. To bi nam bila najveća čast.“

strana 1 od 3 idi na stranu