Tri tačke oslonca: Zoran Bojović

U fokusu izložbe „Tri tačke oslonca: Zoran Bojović“ bila su četiri projekta kojima je koordinirao Bojović: Sekretarijat države Kano – kompleks ministarstava, generalni urbanistički planovi za sedam gradova u državi Kano, međunarodni trgovinski sajam u Lagosu (Nigerija) i stambeno-administrativni kompleks u Bagdadu (Irak).

Piše: Sonja Jankov
Podeli

Naziv knjige i izložbe potiče od inovacije koju je Bojović uveo pri gradnji u zahtevnim klimatskim uslovima, to jest od trougaone prefabrikovane ploče kod koje ne dolazi do vitoperenja, a time ni do grešaka koje se javljaju u klasičnim pločama. „Za Bojovića, kako kompleks Sajma lepo razotkriva, biti arhitekta i praviti arhitekturu u Africi i na Bliskom Istoku, značilo je stvarati nevidljive strukture podrške, tri tačke oslonca za svakodnevni život“ (Sekulić, str. 67). Beograd: Muzej savremene umetnosti, 2013. ISBN: 978-86-7101-295-9

Izložba je imala pozitivan odjek u struci i javnosti. Marko Salapura, jedan od autora projekta „14.14.“ koji će predstaviti Srbiju na 14. međunarodnom Bijenalu arhitekture u Veneciji, odgovorio je na izložbu instalacijom „Dva orla, dve ribe“ (DOB, 12 – 24. 2. 2013) koja je obuhvatala arhivski mateijal i fotografsku dokumentaciju izgradnje kompleksa Međunarodnog trgovinskog kompleksa u Lagosu, na kojem je radio Bojović.

Knjiga štampana povodom izložbe u MSUB, sa kompletnim prevodom na engleski jezik, kontekstualno bliže određuje prilike koje su uslovile ove projekte, pružajući uvid u jugoslovensko graditeljstvo i građevinske kompanije koje su masovno gradile u zemljama Globalnog Juga – Afrike, Azije i Južne Amerike, a o čijim praksama je do sada postojalo samo efermerno znanje. Sadrži i intervju sa Zoranom Bojovićem koji su vodili kustosi izložbe.

Tekst Dubravke Sekulić „Izgradnja nesvrstane modernosti“, kao i timeline koji se mogao videti na izložbi i koji je prilagođen za knjigu, prati paralelno rad Zorana Bojovića, rad beogradskog Energoprojekta, gde je Bojović bio jedan od najznačajnijih aktera, i političko-ekonomski kontekst izgradnje odabranih objekata.

Krajem ’50-ih, velik broj kolonijalnih zemalja je proglasio nezavisnost, dok je u Jugoslaviji, koja je bila među zamljama koje su odbijale da se pridruže bilo kojoj od strana u Hladnom ratu, početkom septembra 1961. održana Prva konferencija Nesvrstanih, na kojoj je učestvovalo 25 zemalja i 3 zemlje-posmatrača. Konferencija je bila delimično održana u zgradi Savezne vlade, jednom od prvih objekata na Novom Beogradu, najvećem tadašnjem gradilištu u zemlji, što je bio najbolji način da se pred liderima Pokreta Nesvrstanih promovišu jugoslovenske građevinske firme.

Energoprojekt je osnovan 1951. godine kao državni biro za projektovanje energetskih sistema, uglavnom hidroelektrana, ali i melioracija, velikih sistema za navodnjavanje. Deset godina kasnije, postao je jedno od najistaknutijih preduzeća koja su gradila u zemljama Globalnog Juga, ne samo u poređenju sa drugim jugoslovenskim organizacijama, nego i sa konkurentima iz Zapadne Evrope, Amerike, ali i iz Poljske, Sovjetskog Saveza i Kine. U Energoprojektu, koji je postao najuspešnija jugoslovenska kompanija u inostranstvu, arhitektura je imala poseban položaj, zahvaljujući Milici Šterić, tako da arhitekti nisu bili podređeni izvođačima i stručnjacima iz ostalih struka, što je u velikim građevinskim kompanijama često bio slučaj. „Do tada su arhitekti bili serviseri građevincima, služili su samo da ofarbaju enterijere, da evenetualno naprave fasadu, da urede komandne sale hidroelektrana i termoelektrana, komandne stolove, displeje...“ (Bojović, str. 76).

Uspeh na inostranom tržištu Energoprojekt duguje tome što je relativno kasno stupio u oblast građevinarstva u odnosu na druga velika preduzeća osnovana u svrhu modernizovanja zemlje neposredno nakon Drugog svetskog rata, kao što su „Centroprojekt“, „Union-inženjering“ i „Montažno-projektno preduzeće“ iz Sarajeva; „Ivan Milutinović“, „Kompgrap“, „Rad“, „Napred“, „Trudbenik“ i „Partizanski put“ iz Beograda; „Industrogradnja“, „Ingra“ i „Monter“ iz Zagreba, itd. Ušavši u zasićenu oblast jugoslovenske građevinske industrije, Energoprojekt je morao da potraži svoje primarno tržište van granica zemlje. Usledilo je podizanje nekih od najznačajnijih građevina u Zambiji, uključujući i najvišu zgradu, poslovnu kulu Findeco.

Knjiga daje detaljan uvid u to kako je Energoprojekt ostvarivao saradnju sa zemljama, partnerstvo u njima i finanijsku podršku. Opisani su i tehnički aspekti rada, poput posebno smišljenog procesa proizvodnje betona koji odgovara tim klimatskim uslovima, kratkim rokovima, uporednom toku projektovanja i izgradnje, obaveznom uvozu mehanizacije, iz Jugoslavije ili neke bliže zemlje (recimo, Holandije), dok je radna snaga u najvećoj meri bila regrutovana među nekvalifikovanim lokalnim stanovništvom koje su obučavali kvalifikovani građevinski radnici iz Jugoslavije. Isključivi kriterijimi su bili brzina gradnje i zarada kompanije, te po završetku projekata nije vršena procena u kojoj bi bili analizirani uticaji na lokalni kontekst, mada je Bojović prvenstveno težio tome da razume sadašnji trenutak i tradiciju lokalnog konteksta.

Bojovićeva praksa „anticipira savremene pozicije kako arhitekte-eksperta, tako i arhitekte-aktiviste“ (str. 41), aktivnog protagoniste koji učestvuje u oblikovanju i kontrolisanju celokupne strategije, umesto samo da daje početni nacrt. Prema njemu, „sve je arhitektura. Radi se o oblikovanju prostora. Veliki građevinski projekti, posebno brane i hidroelektrane, utiču na promenu životne sredine. Na promenu klime“ (str. 77).

U knjizi su detaljno opisani svi stupnjevi ranog procesa na Međunarodnom sajmu trgovine u Lagosu, koji je bio struktuiran kao mali grad na isušenom močvarnom zemljištu. Pored paviljona i izložbenih prostora na otvorenom, kompleks je uključivao i hotel, hostel, poštu, banku, konferencijsku salu, obdanište, otvoreni stadion, veštačko jezero. Svi delovi kompleksa, povezani internom saobraćajnom mrežom, imali su sopstveno napajanje strujom i postrojenje za prečišćavanje vode.

Ceo projekat je zahtevao definisanje glavnih građevinskih elemenata. Kako Bojović navodi, „Zacrtali smo osnovne principe, modularnu koordinaciju. Kada smo definisali sedam osnovnih konstruktivnih elemenata, koje sam zvao ’lego’ kockice, podelio sam ih kolegama i objasnio im da su to osnovni elementi i da imaju pravo samo njih da upotrebe. Svako je projektovao svoj paviljon i svi su različiti, a opet, vezuje ih zajednička konstrukcija koja je centralno projektovana.“ Principi su omogućili i to da se svi elementi proizvedeni na različitim mestima - neki od njih u Jugoslaviji kao na primer čelična konstrukcija, a drugi na samom gradilištu na liniji za prefabrikaciju - savršeno uklope kada budu sastavljeni.

Međunarodni sajam trgovine u Lagosu je postao infrastruktura za savremeni svakodnevni život. Prostorna logika koju je Bojović postavio ’70-ih i dalje je prisutna, tako da novi hangari ispunjavaju prostore između postojećih izložbenih paviljona. Rem Kolhas je do 2007. godine realizovao opsežan istraživački projekat Kako radi Lagos? u okviru kojeg je rad Zorana Bojovića na Međunarodnom trgovinskom sajmu bio ponovo otkriven, i analiziran u pogledu značaja za razvoj i funkcionisanje savremenog Lagosa.

Uz fotografije najznačajnijih projekata Bojovića, knjiga daje uvid i u tok radova na njima. Kako je arhivska građa o Pokretu Nesvrstanih iz Arhiva Jugoslavije uništena tokom NATO bombardovanja Beograda 1999. godine, knjiga „Tri tačke oslonca“ može biti značajna i za istraživače odnosa Jugoslavije sa ovim zamljama u kojima je kasnije, krajem ’70-ih zavladala diktatura i korupcija.

strana 1 od 3 idi na stranu