Close-up na Andreu Palašti

O tome koliko je zahvalno biti freelance kustoskinja u Srbiji, kako je biti umetnica koja se bori sa produkcijom radova, koliko postoji mogućnosti da se mladi ljudi uključe u internacionalne projekte, za B92 govori Andrea Palašti, jedna od dobitnica nagrade 54. Oktobarskog salona.

Razgovarala: Sonja Jankov
Podeli

U okviru 54. Oktobarskog salona, Andrei Palašti je dodeljena nagrada za instalaciju “Balkan Disco”. Kao kandidat za doktorsku tezu iz teorije umetnosti i medija, imala je prilike da se dokaže kao kustos, ali je na umetničkoj sceni duže prisutna kao fotograf. Njeni radovi prevazilaze granice fotografije, prerastaju u instalacije u okviru kojih se publika nađe u centru problema o kojem postavke govore. Izlagala je, između ostalog, u Austriji, u Hrvatskoj, u Italiji u okviru Bijenala mladih “Mediterranea 16”, dok se njeni radovi nalaze u kolekcijama Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu i kolekciji Ernsta Higlera u Beču.

Nagrade u većini slučajeva privlače pažnju na dobitnike, ali bismo se sad okrenuli projektima koje si radila pre dobijanja nagrade, kao i na one koje imaš u planu. Da li ti je dobijanje nagrade omogućilo da razmišljaš o realizaciji nekih radova za koje si mislila da nećeš moći da ih realizuješ?

Andrea Palašti: Nagrade u domenu umetnosti često dovode nagrađene u nezahvalnu situaciju. Sa jedne strane vam je drago jer vas je neko istaknuo, ali s druge strane znate da sistem vrednosti nije isti kao u sportu, gde nema dileme ko je pobednik. U tom smislu, volim da mislim da je ovo priznanje rezultat celog opusa, ranijih projekata i višegodišnjeg rada. I upravo zbog toga nagrada još više motiviše na dalji rad i razmišljanje, a materijalna sredstva samo olakšavaju tu realizaciju.

Kao fotografkinja, fokusirala si se na probleme manjinskih grupa, na razlike između medijske interpretacije istorije i one “u stvarnom životu” u okviru projekta “Kultura sećanja” koji su organizovali Marija Ratković i Dejan Vasić, na medijsku prezentaciju Albanije kao “nove mediteranske ljubavi”, itd. Da li je tvoj rad kao kustoskinje u istoj meri fokusiran na problemske projekte, s obzirom na tvoju aktivnost u okviru Šok zadruge (Art klinike), ili se ipak okrećeš teoriji i istoriji umetnosti?

Uvek su to na neki način problemski projekti, iako na prvi pogled ne zvuče "angažovano", koji se potom analiziraju iz ugla teorije i/ili istorije umetnosti. Stoga, te dve (tri) stvari ja ne bih nikako razdvajala jer one uvek zavise jedna od druge. Isto tako ne bih razdvajala ni umetničku i kustosku praksu. To je isti način rada - metodologija, samo je možda forma drugačija, ali informacija je informacija.

Koji projekat/izložbu bi izdvojila kao najznačajniju realizaciju za svoju praksu kao kustosa?

Svakako projekat Re-konstrukcija fotografske slike.

Da li je realizacija izložbe “Close-Up & Blow-Up: Re-konstrukcija fotografske slike” bila obavezna stavka u okviru programa za doktorske studije teorije umetnosti i medija?

Nije. Te dve stvari nemaju nikakve veze jedna sa drugom, sem što su me studije na tom programu, na neki način, obrazovale/osposobile da se time bavim.

Kao kustoskinja, ti si pisala koncept izložbe, razgovarala sa umetnicima, birala radove, pisala tekst za katalog, ali si na kraju autore zastupljene na izložbi potpisala kao ko-autore izložbe. Zbog čega si se odlučila na takav korak?

Inicijativa da se organizuje kolektivna ’fotografska’ izložba pokrenuta je još pre nekoliko godina sa Ivanom Stojanović i Jelenom Vladušić, međutim nismo je uspele sprovesti do kraja. Ali već tada smo imale neki kostur, ko i šta bi mogao da izlaže. Tek prošle godine, na poziv Borisa Lukića da sličnu izložbu predložimo Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, inicijativa postaje ambicioznija. U tom momentu sam uključila i sve ostale kolege, tačnije prijatelje (Monika Sigeti, Darija Medić, Selena Junačkov, Nemanja Delja, Marko Ercegović, Tijana Luković, Petar Mirković, Tatjana Vukelić, Miroslav Dajč, Aleksandar Ramadanović i Slobodan Stošić), sa kojima sam već ranije sarađivala na nekim drugim projektima. Zapravo ovde nije reč toliko o kustosiranju, već o stvaranju jedne izložbe (nove fotografske platforme ili grupe) na osnovu poznanstva. Iako sam izložbu kasnije ja kontekstualizovala, i na taj način sugerisala koji radovi da budu predstavljeni, svi su doprineli izgradnji same ideje i izgledu izložbe. Miroslav Dajč je između ostalog uradio i odličan posao koncipirajući celokupni vizuelni izgled - grafički dizajn i postavku izložbe; dok je Aleksandar Ramadanović - najstrastveniji fotograf među nama i već etablirani direktor fotografije - (sa Draganom Jokmanović) predvodio program i za Noć muzeja. U tom smislu, je izložba jedan kolaborativni i ko-autorski rad, koji se postepeno gradio uz inicijativu i doprinos svih učesnika.

“Re-konstrukcija fotografske slike” je bila postavljena, u izmenjenom obliku i uključujući neke nove umetnike, u umetničkom prostoru U10. Da li će izložba “ići” i u inostranstvo?

Bilo nam je važno da se izložba izmesti iz usko novosadskog kruga, gde se manje-više svi poznajemo. U10 je odličan prostor i vode je mladi umetnici sa kojima smo se odmah “kliknuli”. Svakako, nova postavka zahtevala je i nove ljude, tako sam pozvala da učestvuju i Jovana Krstić, Rina Vukobratović i A.Formate. Međutim, bojim se da je za inostranstvo potrebno veće obrazloženje legitimnosti izložbe, od usko postavljenog "novosadskog okvira" - novosadskih umetnika.

Da li bi u tom slučaju uključila fotografe iz zemlje u kojoj bi izlagala?

Sve zavisi od okolnosti. Ideja propitivanja medija, istraživanje "prostora" i različitih načina pristupanja fotografiji poznata je već u svetu. U tom smislu, možda bi bilo interesantnije fokusirati se na ovo područje, i uključiti umetnike iz Srbije. Jer iako smo u velikom zakašnjenju u odnosu na svetsku situaciju u institucionalnom smislu, bez obzira na nepostojanje veće fotografske scene i svesti, kvalitet radova ne posustaje u odnosu na Zapad. Nama su u stvari potrebni distributivni kanali da bi se izložbe predstavile u inostranstvu, radova već ima.

U kolaboraciji sa Aleksandrom Bedeom radiš na projektu o Mišeluku, u svojstvu dokumentarnog fotografa i istraživača. Koliko te kao umetnicu privlači problematika urbanih zona?

"Slučaj Mišeluk" je dugoročniji istraživački projekat koji je inicirao Aleksandar Bede, a posvećen je revalorizaciji urbanističkih praksi i stambenih politika koje su iznedrile pa potom napustile projekat naselja Mišeluk u Novom Sadu počevši od sedamdesetih godina XX veka. Reč je o najambicioznijem nerealizovanom urbanističkom poduhvatu u istoriji Novog Sada i simbolom njegove nedovršene modernizacije u uslovima poznog socijalizma. Istražujemo dokumentaciju koja postoji o projektu za projekat Mišeluk: originalne planove, studije, članke, izveštaje i konkursne materijale koje su zatim neophodne sagledati zajedno sa potonjim razvojem događaja koji su radikalno promenili društveno-ekonomske uslove proizvodnje grada, a time i sudbinu Mišeluka. Problematika planiranja je zapravo uvek i problem društva (kulture) i naravno politike. U tom smislu takve tematike su uvek privlačne ma kojim medijem ili metodologijom se bavila.

Da li su projekti koje si do sada realizovala bili u potpunosti finansijski pokriveni ili su produkcije nastale u organizaciji sa umetnicima ili naručiocima? Kakvo je po tom pitanju tvoje iskustvo kao umetnice, a kakvo kao kustoskinje?

Zavisi od projekta do projekta, ali najčešće je u pitanju ko-produkcija. Kao umetnica, najčešće sam uspevala izvući post-produkciju rada, štampu i/ili uramljivanje. U tom smislu, ostajala sam na nekoj nuli. Svakako, ima slučajeva kada je moj rad zaista bio u potpunosti finansijski pokriven. Što se tiče izložbe "Re-konstrukcija fotografske slike", nismo dobili finansijska sredstva na konkursima ministarstva kulture, tako da je svaki autor sam producirao svoj rad, dok je muzej/galerija pokrila troškove štampe - katalog, plakat, bilbord itd. i obezbedila prostor.

Do sada si imala prilike da učestvuješ na nekoliko artist residency programa – letos u Litvaniji, ove jeseni u Kremsu na Danube University, dok ćeš tokom decembra i januara 2014. boraviti ponovo u Kremsu. Kako je došlo do toga da se vratiš ove zime u Austriju?

Tokom svog studijskog boravka na Danube University u sklopu programa Campus Culture, otišla sam da posetim i Stadtpark galeriju gde sam upoznala kustosa galerije koji je nakon nekoliko minuta razgovora ponudio da se vratim u Krems, ovoga puta kroz rezidencijalni program "AIR artist in residence Krems" pod pokroviteljstvom države Austrije. Interesantno je koliko znači izaći iz matične zemlje, koliko su programi za umetnike pristupačniji. Nema potrebe za mistifikacijom tog umetničkog sistema, najčešće uspeh ne zavisi samo od dobrih radova, treba imati i puno sreće - biti na dobrom mestu u dobro vreme.

Rad Can You Feel the Spill nastao je u saradnji sa Isidorom Todorović tokom rezidencijalnog boravka u Litvaniji i predstavljen je sada u okviru izložbe “Autonomije” koja ispituje odnos ekologije i tehnologija. Da li u Srbiji danas imamo često priliku da vidimo radove koji su nastali u okviru ovakvih projekata?

Mislim da nemamo, jer, nažalost, većina mlađih umetnika iz Srbije nije imala prilike da učestvuje na umetničkim rezidencijama. Kod nas se taj sistem još uvek nije uhodao. To je možda i problem nepristupačnosti informacija o tome gde, kako i zašto se prijavljivati na iste. Naravno, neki rezidencijalni boravci funkcionišu samo po pozivu, iz kojih automatski ispadamo iz igre ako ne poznajemo nekog iz (partnerskih) organizacija. U oba slučaja (po konkursu i po pozivu), ponavljam, pored dobrih radova potrebna je i velika količina sreće (ili poznanstva).

Da li ti aktivno poznavanje mađarskog jezika otvara vrata ka produciranju u Mađarskoj, bilo samostalnoj ili u okviru programa saradnje ili pri konkurisanju za internacionalne programe biraš one za koji je radni jezik engleski, te su otvoreniji svetu?

Pri konkurisanju sam veoma pragmatična i koristim sve kanale i mogućnosti, bilo da je to u Mađarskoj ili drugim evropskim zemljama. Na primer, rad Manjina upravo istražuje te mehanizme konkurisanja zarad dobijanja produkcije umetničkog rada. Državljanstvo druge zemlje otvara mogućnost participacije i na njihovim konkursima, treba samo znati pametno iskoristiti te prednosti i naravno svesno se poigravati sa njima.

Da li se osećaš prijatnije u projektima gde si deo tima ili u onima koje samostalno realizuješ? Koje su prednosti obe pozicije?

Obe pozicije su mi veoma bitne, i jedna drugu nadopunjuju. Iako u samostalnim projektima imam veću autonomiju, i brže dolazim do rešenja, kao deo tima naučila sam da cenim različite stavove, da prihvatam i ne osuđujem, što je veoma važno, pogotovu u ’umetničkom svetu’ gde je često prisutna neka vrsta zavisti.

U zemlji si aktivna i kao jedan od organizatora programa Šok zadruge (ex Art klinike). Sa kim još radiš na kreiranju tog izložbenog programa?

Izlagački program Šok zadruge je samo jedan segment delovanja zadruge, koji se trenutno kreira u saradnji sa Nikolom Džafom i Slobodanom Stošićem. Ono što je interesantno, je da je tokom ove godine, Šok zadruga, pored matične galerije, osnovala i izgradila četiri nove galerije sa idejom oživljavanja perifernih delova grada, te saradnje sa kulturnim, sportskim društvima i verskim zajednicama. Ovakav lanac Šok galerija, tzv. mikrogalerija promovišu novi izlagački koncept i predstavlja jedan eksperimentalni pokušaj menjanja nedelotvorne i autistične kulturne politike na lokalnom nivou. Naravno, pitanje je samo da li će uspeti da zaživi ideja.

Kakav će biti predstojeći izložbeni program u prostorima Šok zadruge?

Izlagački program Šok zadruge okrenut je ka umetnosti koja reaguje, istupa, provocira, uspostavlja komunikaciju, kao i graničnim područjima umetnosti, nauke, politike i/ili kulture. Zapravo fokusiraće se na saradnju i zaDrugarstvu. Što se tiče te 4 novoizgrađene galerije, one možda neće ni zaživeti, ali će bar ostati kao parodični gest i pokušaj da se nešto promeni. Trenutno su u njima u toku prve izložbe koje tematizuju sam prostor i/ili rad udruženja koje u tim prostorima deluju. Nakon ovih inicijalnih izložbi, od početka nove godine, izbor radova za izlaganje u novoizgrađenim galerijama, ali i matičnoj galeriji Šok zadruge, vršiće se putem raspisanog konkursa i po pozivu.

strana 1 od 3 idi na stranu