SOS telefoni - pr(a)va pomoć ženama

Mnoge NVO se bave pitanjima neravnopravnosti žena i rodno zasnovanim nasiljem, ali svega dvadesetak njih je pokrenulo SOS liniju za podršku ženama koje su preživele nasilje. Šta je to što je vas kao organizaciju motivisalo da pokrenete ovaj vid pomoći u Vranju?

Grupa žena iz Vranja je u okviru NVO Odbor za ljudska prava Vranje 2002. godine pokrenula SOS liniju za podršku i pomoć ženama izloženim naslju u porodici. To je bio period kada smo učestvovale na mnogim seminarima širom Srbije, gde smo na jedan jasan i do tada na mnogo drugačiji način prepoznale tu rodnu nejednakost između muškaraca i žena. I u godinama pre osnivanja SOS linije, našoj kancelariji su se obraćale žene tražeći pomoć i podršku za problem porodičnog nasilja, a mi za mnoge situacije nismo imale ideju kako da se zaštite. To je bio početak 21. veka, početak novog demokratskog sistema, novih i možda prevelikih očekivanja. To je bilo vreme kada zakoni naše zemlje, kada sistem nije prepoznavao nasilje u porodici i nasilje nad ženama kao društveni problem. Nekako, i nama iz nevladine organizacije, ovde na jugu Srbije su profesionalci iz institucija (iz policije, CSR, suda, tužilaštva), govorili, pa i ubeđivali da je to lični problem žene i supruga, da tu niko ne može da raspravlja, da je to njihov život u četiri zida. Često, ali uporno često, njihov savet je bio da se žena razvede, da pokupi decu i da nastavi da živi daleko od nasilnog partnera. Ponekad i danas čujemo „ovaj model prestanka nasilja“.

Ta potreba žena da traže pomoć, ponekad višedecenisjko trpljenje nasilja od strane partnera, sina, svekra… često hrabrost žena da nama-ženama na SOS telefonu po prvi put u životu otvore svoju dušu i ispričaju svoju „ljubav“ sa modricama, zabranama, povredama nožem, staklom koje su morale da skrivaju od javnosti, pretnju pištoljem, zaključavanjem u kuću „jer je mnogo voli i to radi za njeno dobro“, maltretiranje dece… sve te ispovesti često na granici „verovali ili ne“, su nas definitivno ojačale u odluci da je na okoštalom patrijahalnom jugu Srbije i te kako potreban SOS telefon za podršku i pomoć mnogim ženama. Paralelno sa ličnim problemima žena, često nas je lično provocirala tadašnja neefikasnost institucija, što je svakako uticalo na motivaciju za pokretanje SOS linije za žene.

SOS telefon Vranje je počeo da živi kao mali projekat. Uspele smo da neprekidno radi i započele smo 12-tu godini postojanja, i danas kao jedina SOS linija za sve žene multietničkog regiona: Vranje, Bujanovac, Preševo, Trgovište, Bosilegrad, Surdulica, Vladičin Han.

Koji je najčešće vid pomoći koji korisnice usluge očekuju kada nazovu SOS broj?

U aktunim situacijama nasilja često traže od SOS konsultantkinja „da ga pozovemo ili da dođemo kod njih u kuću i razgovaramo sa mužem da prestane da maltretira ženu“, „da ga zastrašimo – da se on uplaši da može da ide u zatvor“ , često pitaju ko će njih i decu da zaštiti kada prijave nasilje?

Najčešće pitaju šta da rade-ako prijave nasilje da li će on biti kažnjen ili upozoren, koliko će trajati proces na sudu, da li i deca moraju da svedoče, ukoliko se razvedu da li će deca i zajednička kuća ostati njemu, da li CSR može da im novčano pomogne ukoliko napuste kuću gde su živele i slično. Znači, traže informacije koja institucija kako može da im pomogne i koliko je to efikasno. Pitanje o njihovoj bezbednosti je uvek prisutno.

Kakva je vaša saradnje sa institucijama sistema u različitim sektorima za zaštitu žrtava, sa centrima za socijalni rad, policijom, sudom, tužilaštvom, zdravstvenim institucijama?

U odnosu na početak rada SOS telefona Vranje, danas je saradnja vidno poboljšana. Naše iskustvo je da je policija u Vranju i u nekim gradovima juga Srbije, učinila ogroman korak napred. Sa pojedinim stručnjacima iz CSR Vranje imamo odličnu saradnju, kao i sa lekarima i predstavnicima ostalih relevantnih isntitucija. Rad sa institucijama smo, na osnovu višegodišnjeg iskustva, iskristalisali pre svega na saradnju sa pojedincima. Mi na SOS telefonu često kažemo da su to „biseri“ u institucijama, jer podrška i pomoć koju oni pruže ženama izloženim nasilju u porodici je ogromna. Na žalost, stereotipi, često izraženo patrijahalno vaspitanje i prenošenje tih stavova na radnom mestu su i dalje prisutni. Zbog toga je i dalje jedan od ciljeva u našem radu edukacija profesionalaca iz institucija na prepoznavanju i jasnom imenovanju rodno zasnovanog nasilja.

Na izgradnji dobre saradnje sa institucijama aktivno radimo od 2008. godine. Odbor za ljudska prava Vranje je putem Programa SOS telefon Vranje u samom gradu i regionu juga Srbije organizovao preko 30 stručnih seminara, radionica iz oblasti formiranja multisektorskih lokalnih timova za sprečavanje porodičnog nasilja i efikasnoj pomoći žrtvama rodno zasnovanog nasilja. Rezultat je, da su u 2013. godini u sih 7 opština Pčinjskog okruga formirane lokalne multisektorske mreže, a u 6 opština su NVO i nadležne institucije potpisale Sporazume o saradnji. Sada imamo velike kapacitete koje trebamo u budućnosti razvijati.

Poznat je slučaj da je 2008. advokatica vaše organizacije podnela predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu u slučaju S.M. U kojim sve slučajevima pružate advokatske usluge vašim korisnicama?

Jeste i ponosne smo zato što smo dokazale kršenje ljudskih prava te osobe iz Bujanovca. Karakteristično je da je država Srbija u izuzetno kratkom vremenu reagovala– za manje od četiri meseca. Osim što smo dokazali da su institucije kršile prava klijentkinje i njenog deteta (posle razvoda otac je prilikom korišćenja svog prava da ima kontakt sa detetom, uzeo dete i do pondošenja predstavke – skoro 11 godina, nije dozvoljavao majci kontatk sa detetom), klijentkinji je Evropski sud dodelio odštetu uiznosu od 10.000 EUR. U tom trenutku, to je bila druga, po visini odšteta koju je platila država Srbija zbog nepoštovanja osnovnih ljudskih prava žena. To je za nas, malu, lokalnu NVO ogroman uspeh i potvrda da ženama na terenu direktno pomažemo.

Advokatske usluge, koje su od velikog značaja za bolju primenu zakona po pitanju prava žena na sudu i cilju zaštite od nasilja, sada nismo u mogućnosti da obezbedimo našim klijentkinjama zbog nedostatka donacija. Organizujemo besplatnu pravnu pomoć i savetovalište za pripremu žene kada uđe u sudnicu. Ali, žene često same brane svoja prava, što daje različite i ne uvek dobre rezultate.

Na koji način bi, po Vašem mišljenju, uspostavljanje jedinstvene nacionalne SOS linije olakšalo i povećalo dostupnost ove usluge žrtvama rodno zasnovanog nasilja?

SOS nacionalna linija bi doprinela boljim uslovima za kontinuitet rada lokalnih SOS linija, povećalo bi se vreme dostupnosti SOS linije klijentinjama. Jer, sada mi mali SOS servisi u provincijama radimo i mnogo više volontiramo, onoliko sati koliko imamo kapaciteta, ili koliko traje projekat. SOS nacionalna linija bi postala dostupna ženama u mestima gde sada ne postoje SOS servisi. Mislim da bi imale bolje uslove za rad i da bi smo povećale kapacitete i profesionalnost pojedinačnih servisa. Kao jedinstvena nacionalna SOS linija dobile bi svoje mesto u sistemu socijalnih servisa, postale bi vidljivije u društvu, imale bi veću snagu da efikasnije pružamo usluge i pomažemo žrtvama rodno zasnovanog nasilja. Jedinstvenu SOS nacionalnu liniju vidimo kao mogućnost da sačuvamo i objedinimo bogato iskustvo i znanje ženskih civilnih orgnizacija i SOS linija, koje su bile nosioci feminističkih principa u našem društvu.

Intervju je rađen u okviru programa podrške UN agencija (UNDP, UNICEF i UN Women) ženskim organizacijama koje pružaju uslugu SOS telefona za žene žrtve nasilja. Sve intervjue možete pogledati na sajtu sigurnakuca.net