Sporazum za kaznu od 40 godina

Sporazum o priznanju krivice između Tužilaštva haškog tribunala i bivšeg predsednika Republike Srpske Biljane Plavšić i dve sedmice posle obelodanjivanja pleni pažnju javnosti, ali i analitičara haških zbivanja. Retko koji događaj je uspeo toliko da skrene pažnju sa maratonskog suđenja Slobodanu Miloševiću. Iako u kratkom obraćanju novinarima, ni Tužilaštvo ni odbrana nisu puno otkrili o suštini sporazuma i eventualnom daljem angažmanu Plavšićeve u prestonici Holandije - osim činjenice da je "srpska čelična lejdi" prihvatila odgovornost za neka od najtežih krivičnih dela - boljim poznavaocima prilika i to je bilo dovoljno da zaključe kako je reč o sporazumu bez presedana koji bi mogao imati velikog uticaja na ostala suđenja pred Tribunalom. Plavšićeva, međutim nije prvi optuženik koji se odlučio na ovaj potez. Pre nje još sedam osoba je priznalo odgovornost, u različitim delovima procesa. Neki od njih su se odmah izjasnili krivim, dok su ostali još neko vreme pokušavali da se pravno bore sa Tužilaštvom.

Dražen Erdemović: Prvi koji je to učinio, i uopšte prvo priznanje krivice pred ovim sudom, i to odmah pri prvom izjašnjavanju, po mnogo čemu je i najkontroverznije u čitavoj lepezi likova za koje je Tužilaštvo zainteresovano. Reč je o Draženu Erdemoviću, bosanskom Hrvatu, koji je 30. marta 1996. godine izručen Haškom tribunalu i to pravo iz jugoslovenskog zatvora gde se protiv njega vodila istraga o teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim nad civilnim stanovništvom u Srebrenici. Na svom prvom pojavljivanju pred Pretresnim većem, dva meseca pošto je stigao u Tribunal, optuženi se izjasnio krivim za krivično delo zločina protiv čovečnosti. Pretresno veće prihvatilo je ovo priznanje i odbacilo alternativnu tačku optužnice za kršenje zakona i običaja ratovanja, ali je i zbog bojazni za zdravlje optuženog odredilo psihijatrijsku i psihološku evaluaciju. Stručna medicinska komisija je u svom prvom izveštaju navela da optuženi pati od posttraumatskog stresa takve jačine da nije u stanju da prisustvuje suđenju.
Uzevši u obzir sve okolnosti, Pretresno veće je novembra iste godine Erdemoviću odredilo kaznu od deset godina zatvora, na šta se optuženi žalio tvrdeći da njegovo priznanje nije uzeto dovoljno u obzir, te da je bio prisiljen da ubija civile u Srebrenici. "Poštovani sude, ja sam to morao da radim. Da sam odbio to da radim, ubili bi i mene sa tim ljudima. Kad sam odbijao da radim, rekli su mi: 'Ako ti je žao, stani i ti sa njima da i tebe ubijemo.' Meni nije bilo žao mene, meni je bilo žao moje porodice, moje supruge i moga sina koji je tada imao devet meseci i nisam mogao da odbijem jer bi me ubili", objašnjavao je Erdemović tokom žalbenog postupka.
On je u julu 1995. godine bio pripadnik Desetog diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske, a povremeno je bio i "nevoljni" pripadnik Armije BiH, ali - da paradoks bude veći - i Hrvatskog vijeća obrane?!
Uprkos tome što je optuženi priznao da je učestvovao u pogubljenju stotina nenaoružanih bosanskih Muslimana, Pretresno veće je prihvatilo žalbu i smanjilo mu prvobitnu kaznu sa deset na pet godina, takođe je prihvaćena i tvrdnja da je optuženi počinio predmetno krivično delo pod pretnjom smrti. Smanjenju kazne najviše je pomoglo Tužilaštvo koje je njegovu saradnju ocenilo najvećom mogućom ocenom. "Naprosto odlična saradnja", kako ju je tim Karle del Ponte nazvao, ogledala se u tome da Erdemović, za informacije koje poseduje, nije tražio ništa zauzvrat. A o koliko bitnim informacijama se radi govori i izjava Tužilaštva da širina i vrednost njegove saradnje opravdava značajno ublaženje kazne. Šta je Erdemović rekao Tužilaštvu teško je reći, ali je indikativno da je posle toga usledila i prva presuda za genocid pred Haškim tribunalom i kazna od 46 godina zatvora za generala Radislava Krstića i to baš za zločine u Srebrenici.
Erdemović je početkom protekle godine odslužio kaznu od pet godina i prema poslednjim, doduše nepotvrđenim informacijama, promenio je identitet i preselio se sa porodicom na nepoznatu lokaciju.

Goran Jelisić: Za razliku od ekscentričnog Erdemovića, Goran Jelisić, osuđen za zločine u Brčkom počinjene 1992. godine i ne može baš da se pohvali da je profitirao iz sporazuma sa Tužilaštvom. Iako je Jelisić prihvatio odgovornost za 31 od ukupno 32 tačke optužnice, Pretresno veće mu je odredilo kaznu od 40 godina zatvora. Na ovu odluku žalio se i Jelisić, ali i Tužilaštvo, međutim bez nekog naročitog uspeha jer je Žalbeno veće samo potvrdilo presudu. Naime, iako Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije u mnogo čemu funkcioniše po ugledu na anglosaksonski pravni sistem, gde u slučaju postizanja nagodbe između odbrane i Tužilaštva sudija uglavnom samo formalno potvrđuje taj sporazum, praksa u Haškom tribunalu je drugačija i pristajanjem na sporazum isključivo optuženi preuzima rizik. Iako u tekstu sporazuma može stajati predlog Tužilaštva o težini kazne, Raspravno veće nije obavezno da isti i uvaži, što je najbolje osetio upravo Jelisić.
U predraspravnoj fazi, strane su postigle sporazum o činjeničnoj osnovi. Dana 29. oktobra 1998. godine Goran Jelisić izjasnio se krivim po trideset i jednoj tački, što obuhvata kršenja zakona i običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti; za tačku genocida izjasnio se da nije kriv. Postupak koji je zatim usledio pred Pretresnim većem ograničio se zato na tačku genocida, što opet Tužilaštvo nije moglo da dokaže, tako da je Jelisić dobio 40 godina zatvora upravo za ona dela koja je priznao. Istini za volju, Žalbeno veće sa predsjedavajućim sudijom Mohamedom Shahabudenom na čelu, uvažilo je određene prigovore i odbrane i Tužilaštva u žalbenom postupku, ali je presuda ostala ista - 40 godina zatvora.

Prijedorska grupa: Početkom jeseni protekle godine pred Raspravnim većem Tribunala dogodilo se nešto što bi se moglo nazvati kolektivnim priznanjem krivice, odnosno grupnim sporazumom odbrana i Tužilaštva. Takozvana prijedorska grupa: Duško Sikirica, Damir Došen i Dragan Kolundžija priznali su krivicu po pojedinim tačkama optužnice za zločine u logoru Keraterm nedaleko od Prijedora. Ovoga puta je Raspravno veće, suprotno od slučaja Jelisić, ispoštovalo dogovor postignut između odbrane i Tužilaštva.
Sikirica, posljednji, od ove trojice koji je deportovan u Hag, prihvatio je odgovornost za progon, zločin protiv čovečnosti, što je u njegovom slučaju obuhvatalo: ubistva, mučenje i batinanje, seksualno zlostavljanje i silovanje, maltretiranje, ponižavanje i psihološko zlostavljanje te držanje u zatočeništvu. Sikirica je priznao jedno ubistvo ali nije dokazano da je učestvovao u masakru koji se dogodio u Keratermu. U sporazumu koji je postignut sa Tužilaštvom predlaže se kazna od 10 do 17 godina zatvora, a u presudi veće je Sikirici odredilo kaznu od 15 godina i to najviše zahvaljujući njegovom potvrdnom izjašnjavnju o krivici. Veće u presudi primećuje da bi Sikirica dobio mnogo dužu kaznu da se nije izjasnio krivim, čak i kad se uzme u obzir da je do izjašnjavanja došlo kasno.
Damir Došen je priznao takođe odgovornost za zločin protiv čovečnosti ali u njegovom slučaju priznanje se odnosi na mučenje i batinanje, maltretiranje te držanje u zatočeništvu, ali ne i na ubistvo. U sporazumu je stajao predlog od pet do sedam godina zatvora, a veće je odredilo kaznu od pet godina. I njemu je priznanje krivice najviše pomoglo da dobije blažu kaznu.
Poslednji od ove trojice, Dragan Kolundžija, koji je dobio i najmanju kaznu, ali je i bio optužen za najblaže zločine, odslužio je istu i krajem protekle godine pušten je iz zatvora. Kolundžija je priznao držanje u zatočeništvu i za to je dobio tri godine zatvora, iako je u sporazumu sa Tužilaštvom stajao predlog od tri do pet godina. Pored potvrdnog izjašnjavanja o krivici Kolundžiji je pomoglo i to što je za razliku od ostalih optuženih, Sikirice i Došena, priznao krivicu pre nego što je počelo izvođenje dokaza odbrane.

Stiv Todorović: Iako nisu baš dobili ono čemu su se nadali kada su potpisivali sporazum o prizanju krivice sa Tužilaštvom, advokati Stevana Todorovića mogli bi biti zadovoljni razvojem događaja. Protiv Todorovića bila je podignuta zajednička optužnica u kojoj su on i još petorica optuženi za zločine koji su, tvrdi se, počinjeni u Bosanskom Šamcu '92. i '93. godine. Todorović je optužen kao načelnik policije u deset tačaka optužnice za zločine protiv čovečnosti - uključujući progon, deportaciju, ubistvo i nehumana dela - u devet tačaka optužnice za teške povrede ženevskih konvencija i u osam tačaka za kršenje zakona i običaja ratovanja.
Dve godine posle prvog pojavljivanja optuženog pred sudom, podnesen je zajednički podnesak u kom je Pretresno veće obavešteno o sporazumu između optuženog i Tužilaštva, u skladu s kojim će se Stevan Todorović izjasniti da je kriv po tački jedan druge izmenjene optužnice, a Tužilaštvo će povući sve ostale tačke optužnice protiv njega, čime je postupak protiv Todorovića faktički odvojen od postupka protiv ostalih optuženih. Odbrana je iz nekog razloga smatrala da se u slučaju Todorović može primeniti praksa iz procesa protiv Erdemovića, tako da bi i njihov klijent trebalo da dobije kaznu zatvora od pet godina. Međutim, Pretresno veće nije delilo to mišljenje i konstatovalo da bi Todorović u odsustvu tih okolnosti dobio mnogo težu kaznu od deset godina koliko mu je izrečeno.
Još jedna osoba sa zajedničke optužnice za Šamac, na kojoj se nalazi i Todorović, sredinom maja ove godine priznala je odgovornost za zločine. Reč je o Milanu Simiću, koji je je pri prvom pojavljivanju negirao bilo kakvu umešanost u zločine, da bi se četiri godine kasnije izjasnio krivim po dve tačke optužnice koje su ga teretile za mučenje. Sve ostale tačke optužnice su povučene.

Simićeva odbrana: Prvobitno, Simić se nalazio na zajedničkoj optužnici sa Simom Zarićem, Miroslavom Tadićem, Blagojem Simićem i Stevanom Todorovićem. Todorovićev slučaj je odvojen od ostalih krajem 2000. godine, posle priznanja krivice, a Simićev u maju ove godine.
S obzirom na to da je Simić, za razliku od Todorovića optužen za nešto lakša krivična dela i ne tereti se za ubistva, u sporazumu koji je postigao sa Tužilaštvom predlaže se kazna od tri do pet godina zatvora, a sporazum, opet suprotno od Todorovićevog, ne uključuje i njegovo eventualno svedočenje u drugim predmetima. I ovde se, kao i u slučaju Jelisić, lako moglo desiti da Raspravno veće ne uzme preterano u obzir dogovor između odbrane i Tužilaštva o dužini kazne. Iako je Simić dobio kaznu zatvora u trajanju od pet godina, odnosno dve kazne od po pet godina, za obe tačke optužnice, koje će služiti istovremeno, predsedavajući Raspravnog veća, jasno mu je stavila do znanja da je dobio blažu kaznu zbog njegovog zdravstvenog stanja. To je svojevrsni presedan jer je ovo prvi slučaj da je osuđeni nepokretan i da se nalazi u invalidskim kolicima. Simiću je u kaznu uračunato dve godine i tri meseca, koliko je proveo u pritvorskoj jedinici, ali ne i oko dve i po godine koliko je proveo braneći se sa slobode, tako da mu je ostalo da u jednom od evropskih zatvora provede još oko dve godine i devet meseci.