NS Punk

"NS punk verzija" je samo jedna od bezbroj mogućih priča o vremenu kada su u Novom Sadu neki klinci činili sve da sa ponosom nose svoje pankerske kreste. U dva podjednaka poglavlja (Drugačiji i Još uvek nosim kratku kosu) nepretenciozno se izlažu pojedinosti o nastanku, razvoju i opstanku novosadske pank scene od njenih samih početaka pa do danas. Upustiti se u prelistavanje ovog nostalgičnog spomenara nosi sa sobom mnoge slatke ali i bolne nuspojave koje se takvim povodom obično i javljaju.

U knjizi je sačuvan mali deo istorije, jedna epoha nade čija je vrednost retrospektivno rasla u proporciji sa sveukupnim srozavanjem muzičke scene i celog društva koja je usledilo tokom devedesetih.

Potražite jedinstveno svedočanstvo o tinejdžerskom otporu vladajućim vrednostima, kako onim "komunističkim" sa početka novosadske pank revolucije , tako i onim "malograđanskim", iz dekade devedesetih.

Prvo izdanje ove knjige, zapakovano sa duplim diskom neobjavljenih i retkih snimaka novosadskih pank grupa, rasprodato je u rekordnom roku. Neki novi autentični snimci upakovani su i na propratni disk koji vas čeka sa drugim proširenim izdanjem ’’NS punk verzije’’ na 51. beogradskom sajmu knjiga na štandovima distributerskih kuća i knjižara “Krug”, “Stilos” i “Mala velika knjiga”.

Autori Sava Savić i Igor Todorović pišu o jednom drugačijem Novom Sadu. U razgovoru za B92 nam nesebično otkrivaju svoje mladalačke snove i upoznaju nas sa muzičarima, autorima fanzina, kolekcionarima ploča i “običnim” pankerima sa ulice, sa kojima su godinama te snove delili:

Knjiga “NS punk verzija” doživela je i svoje drugo izdanje. Pošto nije reč o faktografskom štivu već priča o rađanju i sazrevanju novosadske pank scene ispričana na osnovu vaših ličnih iskustava, da li ste brinuli na kakve će rakcije ona naići kod ljudi koji se u knjizi spominju i kako ste se osećali kada su ti komentari konačno stigli a oni su i objavljeni u ovom novom i proširenom izdanju?

Sava Savić: Bio sam pomalo zabrinut dok smo prikupljali materijal. Prošlo je dosta vremena, ljudi i okolnosti se menjaju i nisam baš bio siguran kakav će biti odziv i kako će neki od muzičara spomenutih u knjizi reagovati na ovu ideju.
Ipak, vrlo brzo sam bio prijatno iznenađen pozitivnim odgovorom koji je usledio odmah nakon objavljivanja ’’Novosadske punk verzije’’.

Igor Todorović: Pola tih ljudi iz njegovog perioda, iz te prve punk generacije u Novom Sadu, su oženjeni, čak neki od njih imaju decu pred ženidbom. Mi smo uspeli da ih aktiviramo. Pojavili su se i na promociji i na svirci. Na koncertu na Gradilištu je bilo oko hiljadu ljudi. Jeste cena karte bila jeftina ali je opet činjenica da smo skupili toliko ljudi neverovatana. Toliko ljudi na jednom punk događaju u Novom Sadu je pre toga bila misaona imenica. Nekako je sve živnulo a videćemo koliko će sve to trajati.

Kako je izgledao rad na ovoj knjizi? Koliko je bilo teško doći do svih tih fotografija, naslovnica fanzina, plakata i prisetiti se stvari koje su se događale pre skoro tri decenije,a u vreme kada ste vi imali po dvanaest godina?

S.S: Od ideje do realizacije je prošlo dve i po godine ali je to u suštini rad od 25 godina. Ja sam svoj deo pisao na osnovu sećanja i razgovora sa ljudima do kojih sam došao. S druge strane, Igor je hroničar svog vremena, možda mu je bilo lakše jer je sve to svežije i jer je on i do sada sve beležio.

I.T: Sava je imao neuporedivo teži posao od mene. Većina ljudi iz tog perioda je davno izašla iz te priče, dok devedeset posto aktera mog dela knjige ja i dalje imam u telefonskom imeniku. Poznajem ih i sa većinom se i dalje viđamo na svirkama.
Ja sam još od malena imao naviku da zapisujem sve. Impresije sa svakog koncerta ostale su negde zapisane.
Fotografije iz mog dela knjige, su većinom deo moje lične kolekcije a prikupljanje materijala s početka osamdesetih za Savu je bio rudarski posao.

S.S: Mogao bih sada da napišem knjigu o pronalaženju svih tih ljudi koje nisam video dvadseet i više godina. Nažalost neki od aktera knjige nisu više među živima, mnogi su se iselili. Zaista je bio rudarski posao doći do njih, do nekih snimaka, štampanih materijala. Ipak, zanimljivo je da smo u jednom momentu došli u fazu kada smo morali da odlučimo da stanemo, izgledalo je da nema kraja.

I.T: Ljudi su se zainteresovali. Samo tokom prošle nedelje meni je pristiglo desetak fotografija iz prve polovine 80-tih koje da smo tad imali sigurno bi ušle u knjigu.
Imamo preko 3000 fotografija a u knjizi ih je oko 350.

Iako je knjiga napisana iz dva dela, utisak mnogih je da deluje da iza svega stoji samo jedan autor, da se vaše priče stapaju jedna u drugu.

S.S: Mi se dugo poznajemo i zato priča klizi. Upoznali smo se ’92. Ja sam bio novinar i radio sam rubriku novosadska demo scena. Igor je pevao u bendu Buka za decu i upoznao sam ga na probi. Odlično su zvučali. Ja sam i tada najviše voleo da slušam bendove dok su još u garaži, dok nastaju.

I.T: Ja sam od početka znao kako bi trebalo da izgleda moj deo priče. Imao sam tu privelegiju da pročitam prvih petnaest strana koje je Sava napisao. One su napisane spontano, neobavezno, kao zabeleška njegovog odrastanja i tih prvih punk dana. Kontaktirao me je jer poznajem mlade fanzinaše a imao je ideju da to izađe u nekom fanzinu. Čim sam pročitao shvatio sam da je materijal predugačak za fanzin, a da je u pitanju priča koju ne treba skraćivati već priča koja zaslužuje nastavak.

A sve je počelo sa projekcijom filma ’’Westway To The World’’...

S.S: Da , taj film je mene prelomio da počnem da pišem. Odgledao sam ovaj dokumentarac o mojoj omiljenoj grupi The Clash sredinom novembra 2003 godine. Sećam se dobro te noći. Od trenutka kada sam izašao iz sale do ulaska u kuću, u tih 20 minuta u glavi mi se izvrteo film o najlepšem periodu mog života. Došao sam kući, seo za računar i pisao do pred samo svitanje.

Kako su izgledale te prve varnice pank euforije u Novom Sadu ?

S.S: Ja sam tada imao 12 godina koliko sada ima i moj sin. Pažljivo sad pratim njihovu generaciju i sećam se tog ranog tinejdžerstva perioda kada smo bili zaraženi pankom
Ja do tada nisam slusao muziku a onda se pojavio punk. Punk kao moda, kao ideologija, kao način života ali najpre kao muzika. Ja sam u punku prvi put osetio da me muzika pokreće. A onda i način oblačenja i sve te ludorije koje su pratile tu subkulturu. Ipak, nismo mi bili neke bitange i barabe. Bilo je i takvih ali mi smo se pre svega dobro provodili. Družili smo se, uživali u muzici, učili da sviramo. Crkveni pacovi u kojima sam svirao su bili i ostali naš najmladji bend. Bila je to ekipa iz škole. Dvojica njih su bili peti , nas trojica šesti i jedan sedmi razred. Počeli smo krajem ’78 ili početkom ’79.
Okupljali smo se u Mičurinovoj ulici, u kući braće Sivački. U odnosu na naše roditelje, njihovi tata Sava i mama Olga su bili znatno stariji a samim tim i popustljiviji prema svojim sinovima i njihovim drugarima pankerima.

Na kojim lokacijama u gradu ste uvek znali da ćete sresti poznata lica i ko je iz te prve generacije novosadskih pankera bio najveći uzor klincima?

S.S: Ja kada čujem punk, meni je prva asocijacija Dunavska ulica a druga Dragus, čovek koji se nalazi na naslovnoj strani ove knjige.
Prvi put sam ga video na koncertu Gomile u Zemunu. Izgledao je kao bilo koji panker iz Velike Britanije i bio je pet , šest godina stariji od nas. Imao je tada šesnaest godina, idealne godine koje bih ja voleo da sam imao u vreme punk euforije.
Dunavska ulica je bilo prvo mesto gde se skupljala punk ekipa. To su bili naši prvi izlasci u grad. Za te osamnaestogodišnje pankere, mi smo bili klinci, a želeli smo da im se približimo. Potrajalo je ali smo vremenom u tome i uspeli. Nije bilo tada lako biti drugačiji, oblačiti se provokativno, nositi te lude kućne kreacije.

I.T: Mesta su se menjala ali sam i ja izlazio u Dunavsku i tu sam upoznavao pankere iz drugih delova grada. Tada smo u Gagu iz grupe Vrisak generacije gledali kao u boga. Gaga i dalje gura svoju priču. I dalje je osobenjak. Neumoran je i već godinama se donkihotovski bori za svoje ideje. Vrisak Generacije je bio najbolji bend u Novom Sadu u to vreme a imali su veću popularnost u Sloveniji i Hrvatskoj nego kod nas.
Isto kao i Dva minuta mržnje, bend koji je kao nagradu na nekom festivalu od Slovenaca dobio snimanje u profesionalnom studiju, što je tad bio neverovatno. Njihova je krivica što oni to nisu shvatali ozbiljno već su mislili da takve stvari uništavaju punk. Imali su čak zakazano i snimanje spota na kome se nisu pojavili.

Na koji način je vršena selekcija grupa koje su našle svoje mesto u ovoj knjizi?

S.S: U prvom delu je bilo teško setiti se svih bendova sa početka 80-tih. I tek sad mi se javljaju neki koje sam zaboravio....

I.T.: Ja sam u svom delu pisao o sastavima koji su postojali čak i vrlo kratko. Ima propusta ali sam siguran da je 90 posto bitnih ljudi na sceni pomenuto bar u jednoj rečenici. Tu je većina bendova, tu je dosta podataka o mestima za izlaske, mestima za svirke, studijima...
Od 1986 godine do danas, bio sam na preko 400 koncerata u Novom Sadu. Propuštao sam svirke eventualno zbog bolesti ili zbog toga što sam neke slušao već po pet puta.
Mislim da nema grupe koju nisam slušao, a da je svirala u tom periodu, kao što nema ni svirke o kojoj nešto nije ostalo zapisano. Zaista mislim da ništa bitno nije zaboravljeno. NS Verzija koja je postojala 3 meseca i odrzala jedan koncert u knjizi ima pet rečenica što mislim da je više nego što bi i oni sami o sebi mogli da napišu.

Osim domaćih u knjizi postoje i beleške o inostranim grupama koje su imale značajan uticaj na novosadsku scenu i na vas lično…

S.S: Mene je The Damned prilično pomerao mada mi je u celokupnom opusu The Clash najdraža grupa svih vremena.

I.T: Ja sam pisao i o bendovima koji su me ekstremno nervirali. Recimo Motorhead. To je bend koji nikada nisam mogao da razumem. Pola Limana, dela grada koji je tad bio utočište pankera, slušalo je tu katastrofu.
U knjizi su i neke informacije o sastavu Green Day. Njihove dve singlice sam slučajno naručio još 1991. Prethodno sam u katalogu pročitao da imaju neke veze sa Operation Ivy, pa sam verovao da ne mogu da budu loši. I danas smatram da je njihov album ’’Dookie’’ pravo remek delo. Ok, sada su drugačiji i izgubili su tu neku prizemnost. Gledali smo ih ’94 u Budimpešti i to je za mene bio pravi Green Day. Sada ih ne slušam, ali mi je ok da se oni vrte ili recimo Blink 182.
Ipak, moj prvi susret sa pankom obeležio je bend G.B.H. Tada, polovinom osamdesetih svi bendovi iz te prve garniture su se već raspali. Niko nije imao novu ploču, a G.B.H. mi je bio pravi pank, onako brz, energičan, himničan...
Zanimljiv mi je i moj prvi susret sa sastavom The Clash. Imao sam tu nesreću da prvo dođem do albuma ’’Sandinista’’. Nisam mogao da verujem, to se nije moglo porediti sa G.B.H. ili sa Discharge. Tek pošto sam koju godinu kasnije na Mašincu čuo ’’London Calling’’ ili ’’Guns of Brixton’’, tek sam onda ukapirao zašto se starija ekipa ložila na njih.

Koliko je u to vreme bilo teško doći do informacija o novim izdanjima i novim grupama?

I.T: U moje vreme teško, a mogu samo da zamislim kako je to bilo u Savino doba.

S.S: Ja mislim da je tu draž nemoguće opisati ljudima koji danas preko interneta mogu da dođu do bilo čega. Neverovatan je osećaj kada poručite ploču i na nju čekate neko vreme. Sećam se tog uzbuđenja kada je stizalo obaveštenje o prispeću pošiljke, pa preuzimanja tih paketa u kojima često nismo ni znali šta se nalazi. Znali smo da naručimo bilo koju ploču iz kataloga, a za preostalu siću i po neki bedž.
Sećam se svojih prvih hamiltonke na koje sam čekao i čekao... a onda mi je drug doneo dva broja veće. U prvom trenutku oduševljenja, u drugom bi ga najradije pojeo. Ipak sam ih nosio i to na plus četrdeset, sa dva para čarapa.

I.T: Mi smo isto tako naručivali i onda smo provalili Gema Records iz Londona koja je primala dinare. Fenomenalno. Skupljaš ono što pretekne od užine i baba, navučeš neku crvenu i naručiš ploču. Nije bitno šta. Čak i kad se pređeš sa pločom nema veze, bitno je da stiže.

S.S: Da, u to vreme smo se svi nekako dovijali. ’83 godine dosta toga smo poručivali i preko Gvida iz Beograda.

Kako je došlo do toga da se u knjizi o novosadskim bendovima nađe i priča o Kud Idijotima?

I.T: 1989. godine su KUD Idijoti imali prvu svirku u Novom Sadu. Ne znam kako je bilo na njihovim svirkama kod kuće ali oni su u NS imali pet koncerta i svaki je bio spektakularan. Ta atmosfera i ti uvek rasprodati koncerti su razlog zbog čega se ovaj bend iz Pule našao u knjizi o novosadskoj punk sceni.

Obojica se u knjizi bavite i pojavom Oi-panka i skinheadsa u Novom Sadu...

S.S: Dragus je taj koji je priču o Skinhedsima doneo u grad neke ’83.godine. Ono što je meni i dalje urezano u glavu to su grafiti: skins & punks. Tada nije bilo podela, ni rasizma, ni nacizma ni netrpeljivosti. Svi smo bili ok. Jedna ekipa je počela drugačije da se oblači, to je bila nova moda za neku mlađu generaciju i ništa više od toga . Tek kada sam ’85 došao iz vojske, primetio sam tu neku barijeru i osetio da su se ljudi distancirali. Mislim da je to rezultat svega što se tada događalo u društvu i svega što je kasnije dovelo do još veće mržnje između ljudi, čak i na tako banalnim relacijama tipa skinsi i pankeri.

I.T: Ja sam imao drugare i među skinsima i pankerima i metalcima. Morao sam čak i sa metalcima da se družim jer sam se preselio u takav deo grada. Sećam se mog prvog dana u školi. Čim sam onako ćelav zakoračio u dvorište video sam da sam u manjini jer su tamo bili klinci sa dugim kosama, u potkošuljama i belim puma patikama.
Polovinom osamdesetih su bile učestale tuče u gradu između pankera i metalaca.
I to je bilo tako do prve polovine 90-tih kada smo krenuli sve više da slušamo američke bendove i HC. Nekako smo u to vreme svi postali ista ekipa. Iz Novog naselja je nas uvek po pedesetak išlo na koncerte, bez obzira da li se svirao oi, punk ili hard core. Bili smo zaduženi za pravljenje atmosfere. Sećam se koncerata Vriska Generacije, Kapetan Lešija, Mitisersa, Atheist Rap-a... Slusali smo iste bendove i zato mi uopšte nije jasno zašto je skinhead ekipa počela devedesetih da pravi konflikte. Bilo je nelogično što su se sukobljavali sa nama a u to vreme šabani su preplavili grad. Ipak i to se sredilo. Sada smo na svirkama opet svi zajedno.

Kako je ska stigao u grad ?

S.S: Kontraritam je bio naš prvi ska bend. Ska je iz Engleske najbrže stigao. U svojoj najvećoj popularnosti svi ska albumi su veoma brzo došli do nas. I mi smo ga prihvatili. Danas ima dosta dobrih ska bendova po Vojvodini.

Kako vidite aktuelnu novosadsku pank scenu i njene domete u ovom trenutku?

S.S: Ja sam prezadovoljan

I.T: Ja sam nezadovoljan

S.S: Očekivao sam ovo od Igora. Ipak, kada se setim početaka i tog mrtvila, te dekadencije devedesetih...No, sada se oseća razlika, neka pozitivna energija u gradu. Mnogo je tu mladih grupa,i puno ljudi koji sviraju u nekoliko različitih sastava.
Postoji kvalitet, entuzijazam i dobar odziv publike. I danas postoji ista priča o nedostatku prostora za svirke kao i pre dvadeset godina, ali mislim da je tu ipak samo reč o nedostatku adekvatnih prostora. Sviralo se onda po raznim rupama a svira se i sada. Dobro je i što su se mnogi bendovi ponovo okupili. Ponovo možemo da slušamo Blitzkrieg ili GBB na primer.

I.T: Ja sam nezadovoljan kada poredim ovo danas sa periodom u kome smo mi odrastali.
Polovinom osamdesetih klinci su godinama sakupljali pare za jednu činelu, vežbali su sa poklopcem od lonca, imali probe na kolenima u nečijoj sobi. Sada je sve mnogo pristupačnije. Za sitne pare može da se uđe u studio, snimi demo, da se zakaže i organizuje svirka. Ne kažem ja da je sve katastrofa ali bi moralo da bude deset puta jače nego onda, jer su uslovi sada mnogo bolji. Nedostaje entuzijazam.
Svi smo se pomalo umorili. Ja bih bio najsrećniji kada bih mogao svake godine da nekom ko je pobegao odavde pošaljem knjigu ’’Punk u Beogradu’’, ’’Punk u Subotici’’ ili ’’Punk u Zagrebu’’. Bilo bi super kada bi sa ovom knjigom mogli da pokrenemo nešto. I u knjižarama i u koncertnim halama.

U svetu ali i kod nas su neki od pionira panka odlučili da ponovo počnu sa svirkama. Da li je moguće biti panker sa četrdeset i više godina?

I.T: Godine nemaju veze sa tim. Ja sam skoro bio u Engleskoj na festivalu Wasted, na kome je sviralo oko 200 sastava. Recimo da dve trećine članova tih bendova čine ljudi od četrdeset godina pa i stariji. Najbolji primer je i Charlie Harper koji ima unuke, pevač grupe UK Subs, koji je tu od početka i koji ima više od 30 albuma.
UK Subs sam slušao četiri puta u zadnjih pet-šest godina i nikada nisu svirali bolje nego na toj poslednjoj svirci, a u pitanju je postava sa prvog albuma. Niko od njih nema manje od 45, a on ima preko 60 godina. Na njihovom beogradskom koncertu smo mu obećali knjigu, a na gorespomenutom Wasted festivalu i Charlie Harper je dobio svoj primerak.

Neke od aktera knjige ste zamolili da naprave listu od pet ili deset bendova koji su po njihovom mišljenju obeležili novosadsku pank scenu od ’78 do danas. Kako bi izgledao vaš Top 5?

S.S: Ja moram da budem subjektivan. Atheist Rap je za mene najveća grupa svih vremena i to ne samo u Novom Sadu. Zatim tu su Neon vojnik i Blitzkrieg, bend koji nije svirao u moje vreme ali koji i danas odlično zvuči. Direktor je takođe sjajna grupa iz Novog Sada, a moram da spomenem i Van kontrole, preteču Dva minuta mržnje, sastav koji je svojevremeno zadao prvi pravi udarac Oi sceni u Novom Sadu.

I.T: Mitisers, jer su oni sve to radili sa 11 godina a i KNO i Invalidi Uma iz kojih su i nastali Mitisers. Obavezno su tu i Blitzkrieg i Provokacija. Za mene je Provokacija u pet najboljih bendova svih vremena na ovim prostorima. Tu su naravno i Vrisak Generacije, Ritam Nereda sa svojim prvim albumom, GBB,...

To je više od pet...

I.T: To je samo mali deo onoga sa čime smo odrastali, što nas je pokretalo i učinilo ljudima kakvi smo danas.