„Čovečuljak“ mi je promenio život

"Ne mogu reći da mi je svejedno kad idem na kontrole, ali više ne osećam strah od smrti, jer znam da postoji mogućnost lečenja“, kaže 51-godišnja riječka likovna umetnica i dizajnerka Biserka Dunić koja se pre deset godina suočila s rakom dojke, teškom bolešću za koju mnogi žele da veruju kako se uvek događa nekom drugom.

Hemoterapija i zračenje

"Kad sam te letnje noći napipala kvržicu, sedeći u mraku svoje sobe, u trenutku sam se sledila, iako je napolju bilo vrućih 30 stepeni. Sebi sam rekla: „To je to, ono o čemu sam godinama čitala i slušala...“ U tišini sam iščekivala jutro, s nadom da će „čovečuljak“, kako sam nazvala tumor samo da bi nekako bolje zvučao, nestati. Ali nije!"

"Sve se odvijalo tako brzo: ultrazvuk, bolnica, narkoza, operacija... Sada mi se čini da zapravo nisam ni bila svesna što se događa sa mnom sve dok se u bolničkoj sobi nisam probudila bez jedne dojke.", priča Biserka o bolesti koja joj je u potpunosti promenila život, a o kojoj je hrabro progovorila u svojoj knjizi „Čovečuljak me je posetio – dnevnik jedne bolesti“.

Zahvaljujući njenoj knjizi nastao je i dokumentarni film „Poseta čovečuljka“ čija se premijera nedavno održala i u Rijeci i u Zagrebu.

Dublje pogledajte u sebe

"Sve će imati smisla ako samo jedna žena pročita moju knjigu i posle nje ode na mamografiju. To mi je bila glavna motivacija za pisanje. Bolest se, naime, ne događa nekom drugom. Istina je da se od te bolesti još uvek umire, ali ipak mnogi prežive i žive kvalitetno. Knjiga i film zapravo su poruka i muškarcima i ženama da dublje pogledaju u sebe.", kaže ova riječka umetnica koja je odlučila da prihodom od promocije knjižice uredi Odeljenje hemoterapije u KBC-u Rijeka, na kojem je i sama pune dve godine prolazila kroz mukotrpnu terapiju, ali i, kako sama kaže, koje su joj spasile život.

„Čovečuljak“ se pojavio u Biserkinoj desnoj dojci samo pet meseci nakon što se oporavila od jednog stresnog životnog razdoblja. Bila joj je samo 41 godina.

"Prvo što sam pomislila kad sam ga napipala bio je moj tada 21-godišnji sin. Razmišljala sam kako je dobro što je već dovoljno odrastao. Bio je na putu i sećam se kad sam mu rekla preko telefona da moram na operaciju. Prvo je ćutao, a onda sam u slušalici čula plač deteta, plač odraslog čoveka.", priseća se Biserka koja je tog trenutka odlučila da se svom silinom uhvati u koštac s bolešću. Uradila je sve potrebne analize za operaciju i jednog četvrtka „čovečuljak“ je odstranjen iz njenog tela.

Međutim, uskoro je saznala da postoji sumnja kako se karcinom proširio i na limfne čvorove, pa su je poslali onkologu.

"Moja dotadašnja razmišljanja o onkologu bila su usko vezana za smrt, mislila sam da je to poslednja stanica, da se tamo ide da se umre.", kaže Biserka koja je nalaze čekala dugih 15 dana. Srećom, bili su negativni - tumor se nije proširio.

Bez obzira na dobre rezultate, Biserka se lečila još pune dve godine: četiri hemoterapije, 25 zračenja, svaki dan po jedno, potom još dve hemoterapije, kao i operacija jajnika i materice zbog hormonske zavisnosti tumora.

Često se pitala da li će sve to da izdrži, ali je istovremeno znala da nema povratka, da to treba „odraditi“ i – ozdraviti. Unutrašnji mir

"Prvo sam kupila Taheebo čaj, koji je postao deo moje svakodnevice i još uvek je tako. Taj spoj lekovitog bilja i mog uverenja u njegovo delovanje, učinio je da sam, uprkos padu imuniteta zbog terapije, ostala zdrava. Promenila sam ishranu, pokušala da vodim normalan život između dve hemoterapije na koje sam odlazila na 21 dan. Opet sam počela da slikam. Doduše, manje nego ranije, jer ipak nisam bila ona stara, kao nekad. Nikad dotad nisam toliko vremena posvećivala sebi, osećala sam unutrašnji mir, ispunjenost, realno sagledala promene koje će se sigurno dogoditi u mom životu u budućnosti. Sve mi je to pomoglo da izdržim lečenje.", priča Biserka.

Nakon lečenja, tek što je počela da se vraća u normalu, Biserka je počela da oseća bolove u obe šake, a vrlo brzo više nije mogla da drži predmete u rukama. Ponovo je krenula na analize u nadi da se „čovečuljak“ ipak nije vratio.

Srećom, pokazalo se da nije ono najgore, ali hemoterapija je ipak ostavila traga, pa je Biserka morala na još dve operacije ruku. Budući da su ruke njeno osnovno „sredstvo“ za rad, bilo ju je strah hoće li uopšte moći da radi, ali zahvaljujući lekarima i terapiji, danas, s manje ili više poteškoća, svoju kreativnost uspešno pretvara u umetnička dela.

Jedno od njih svakako je i knjižica koju je napisala kao opomenu, ali i nadahnuće svim ženama koje se nalaze ili će se naći u istoj situaciji kao i ona.

Neopterećen život

"Mlade žene misle kako nije toliko važno redovno odlaziti na kontrole, da se bolest događa nekim drugim, starijim ženama. Pored mene je u bolnici ležala 17-godišnja devojka sa četvrtim stadijumom raka materice. Bila je u takvom stanju da niko nije verovao da će njeno lečenje uspeti. Danas je ona 26-godišnja devojka u srećnoj vezi. Nikada neće moći da ima decu, ali ona živi i srećna je. Iako mogu da joj budem majka, veže nas veliko prijateljstvo. Svakog 15. maja sastanemo se kako bismo proslavile život, jer smo obe na taj datum operisane.", priča Biserka napominjući kako svaki dan živi kao da joj je posljednji.

"Vreme je za mene postalo potpuno izmenjena dimenzija. Ustalila sam se, više nema nepotrebne gužve, učestalog gledanja na sat, straha i teskobe da nešto nisam uradila i da nešto ne ide onako kako bih htela da ide. Pokušavam da živim neopterećena vremenskom dimenzijom. I mogu reći da sam srećna jer mi takav stav daje beskonačan mir i ispunjava me zadovoljstvom.", zaključuje ova riječka umetnica na kraju razgovora.

MAGAZIN LISA U NOVOM BROJU DONOSI:

Moda: Boje koje ćete voleti

Aleksandra Kovač: Najbolje me opušta novi posao

Inspiracija: Heroji svakodnevice - ekipa serijala Hitna pomoć

Mini kuvarica: Čorbe i variva

Zdravlje: Fetiš zbog kojeg žene trpe boleve - visoke potpetice

Ljubimci: Dresura pasa