Peđa Bajović - Komičar u Sijetlu (4. deo)

Odlučio sam da ovaj blog/putopis posvetim njima – najboljima od najboljih! Sijetl ima pobednika!

Kao što se to naslućivalo od samog početka pre nekih (predugih) mesec dana, titulu je odneo Michael Malone iz Los Anđelesa. Publiku je pridobio pričama o kućnim ljubimcima, ženama te kružnim tokovima , koji su za Amerikance svojevrsna novost i velika frustracija!

Njegova ogromna energija je kod žirija izborila onih dodatnih 0.18 boda, koliko mu je bilo dovoljno da bude ispred drugoplasiranog (Joe Klocek) ili 0.51 boda iz onog trećeg (Tyrone Hawkings). Ni četvrtoplasirani (Landry), niti onaj koji je završio na petom mestu (Elliot Maxx) nisu zaostali više od jednog celog boda za ovogodišnjim pobednikom. Samo da vam se dočara koliko je kvalitet najboljih bio ujednačen te kako je to mala razlika u konačnom zbiru, pobednik jedne programske večeri dobija celih 11 bodova, a finalisti su na ovom zakmičenju odradili svaki po 17 nastupa! You do the math…

Moje kolege nastavljaju sa svojim poslom. Michael ostaje u gradu, jer će se prema ugovoru uskoro snimati njegov „special“, dok je srebrni Joe je već na svom putu za - Kinu! A ja…? Nakon ovakvog velikog iskustva, bez obzira na porazan rezultat (a nedavno sam pročitao da je reč „iskustvo“ samo ublaženi izraz za učinjene greške!) ponovno dolazim na jednu od onih životnih tačaka kada se zapitam je li ovo početak kraja ili kraj početka?

Šta sam to naučio? Prvo, ako želiš nešto da napraviš u Americi, trebaš da budeš – u Americi! Neophodno je ovde provesti puno vremena, s jako puno rada i kretanja, da bi se došlo na operativni nivo s kojeg, tek onda, možeš da ponudiš ono što sa sobom donosiš od kuće. Mi o njihovom radu i sadržajima znamo dosta, ali ipak nedovoljno; dok oni o nama ne znaju – ništa! I osim inicijalne pristojnosti kroz par pitanja o tome odakle si i šta tamo radiš te komplimenta da je prosto neverovatno da to radiš i na njihovom jeziku, svaka konkretna zainteresovanost pretače se u - pokaži šta znaš, sada i tu! Ako nisi po lokalnim standardima, ne očekuj popust na svoju „egzotiku“.

Drugo, naša scena stand up komedije (a ovdje mislim na regionalnu, jer su pojedinačne ipak premale za samostalnu perspektivu) je na dobrom i ispravnom putu da postane industrija, ali će to uzeti dosta vremena. Po meni, to će biti toliko vremena, da ćemo do tada mi koji smo sve to pokrenuli, uglavnom biti na nekim pozicijama koje nisu – pozornica. U međuvremenu se moraju pojaviti profesionalci koji nisu ujedno i komičari, što se u našoj praksi pokazuje kao veliki problem. To moraju da budu poslovne ajkule koje će prvenstveno interesovati profit od ovog biznisa. Jer, ovo je biznis – entertainment business.

Ujedno, ovo je i kraj početka. Nakon ove američke epizode, spoznao sam sopstvene potencijale i objektivna ograničenja i od sada ću svoje kapacitete usmeriti u pravcu onoga što je mojim kolegama i meni sada neophodno za uspešan nastavak karijere. Nama tu kod nas treba televizija! Američki TV programi prepuni su različitih formata stand up komedije, od emisija u kojima se izreda nekoliko njih, do jednosatnih nastupa jednog komičara, a onda su i talk-show emisije, kvizovi, natjecanja itd. Međutim, konkretno se u Hrvatskoj ništa neće dogoditi dok o programu odlučuju razni svilani, nemački direktori programa koji ne govore naš jezik ili bogapitaj kakvi urednici i „urednici“ na HRT-u, koji očigledno još nisu načisto s tim da je vreme pinke završilo! Naravno, i kolege u okruženju suočavaju se sa sličnim izazovima, da ne kažem problemima, da ne kažem – sranjima.

Ipak, ako se ne samo preživelo u ovih sedam-osam godina, nego se i raslo i razvijalo čak i u vrijeme krize i recesije, onda je jasno da je vreme pred nama ono koje će doneti velike i konkretne rezultate. I do sada se jako puno se postiglo! Od nečega što pre manje od deset godina tu kod nas nije ni postojalo, razvile su se scene u pet zemalja u regionu, s nekoliko desetaka aktivnih stand up komičara, pokrenutim klubom i brojnim klupskim večerima, turnejama, festivalima, gostovanjima u inostranstvu, pa čak i jednim DVD izdanjem… Zahvalnost za to dugujemo i svima onima koji su nam pomagali u ovim našim naporima, baš poput Aurelie, koja je sponzorisala ovaj moj put u Severnu Ameriku.

Zato, valja nam nastaviti s radom, a priču ostaviti za – pozornicu!

P.S. Izveštaj iz Vankuvera i Toronta – next week!