Devojke od stila

Ni svetsko, ni nalik na naše. Nije koledž, ni Kolo srpskih sestara, ni kurs za manekenke, ni predvorje za sponzoruše. U ovu žensku građansku školu ide se samo subotom i nedeljom u beogradski Dom omladine (dakle, žrtvuje se deo slobodnog vremena), a tokom dva semestra se uči da se postane devojka od stila. Vlasnik kompanije koja proizvodi Next sokove Živojin Đorđević dao je svoj novac da se ostvari ova ideja, pa tako sledi i puni naziv - Next škola Devojka od stila. Tu je i lista drugih sponzora.

Kada su prošle nedelje u Aero klubu u Beogradu njih 35 proslavile završetak prvog, odnosno drugog semestra, te devojčice-devojke od deset do osamnaest godina bile su veoma raspoložene i na poseban način zadovoljne. Nije tu bilo nikakve kompeticije, ni u lepoti, ni u hodu, niti u obaveštenosti koja se traži na kvizu. Kod njih je glad za smislom daleko veća od želje za uspehom. Odreda su govorile o samosvesti i individualnosti kojom danas raspolažu više nego juče. Bile su zadovoljne zbog svega što su čule od predavača koji se zovu dr Dragan Nedeljković, reditelj Dragoslav Bokan, modni kreator Dragana Ognjenović, stilista Ašok Murti, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Aleksandar Mijatović...Na pitanje šta je to novo što su saznale, slušajući 22 predavača iz različitih oblasti stila i umeća, svi njihovi odgovori staju u ovih nekoliko rečenica:

- Naučila sam zbog čega treba da budem sigurna u sebe... Sada znam kako treba da branim svoju zemlju i svoje poreklo... Pojam ženske lepote mi je sada mnogo jasniji i znam zbog čega je lepa bila Miloska Venera, zbog čega Jelena Trojanska, a zbog čega Kosovka devojka... Ne zanima me više šta je u trendu, jer znam da je važno odevati se u skladu sa ličnošću, a ne po diktatu bilo kod svetskog kreatora... Uredila sam svoju sobu pomoću saveta koje sam slušala na predavanju o enterijeru... Šminku sam prepolovila, a naučila sam osnovna pravila serviranja stola... Znam kakva je razlika između kinđurenja i ulepšavanja pomoću nakita...

Gospođica Aleksandra Stevanović je direktorka škole i njen idejni tvorac. Završila je srednju školu u San Francisku i studije ekonomije i vratila se ovde sa željom da uradi u svojoj zemlji nešto lepo i korisno. Ideja o ovakvoj školi je njena dugogodišnja opsesija. Objašnjava zbog čega:

- Oduvek sam želela da se na jednom mestu spoje naša tradicija i savremeno društvo 20. veka. I tako smo napravili ovu školu u kojoj se bavimo samo fizičkom i duhovnom lepotom. Na čoveku sve treba da je lepo. I lice, i misli, i telo i odelo. Neka budu lepi naš jezik i naš govor. Bogatstvo koje su stekle znanjem u našoj školi, devojčice će poput misije budućeg građanskog društva prenositi i ucrtavati neke nove, blistavije puteve našeg društva. Jer, ne treba zaboraviti da su one budući lekari, advokati, nadam se i neki ministri, a pre svega buduće majke koje će zablistati epitetom prava dama.

Logično je zapitati se zbog čega besplatno subotom i nedeljom, filmski reditelj Dragoslav Bokan predaje Istoriju civilizacije u Srbiji, pa mu nekoliko njih prilazi sa izjavom: “Hteli smo da vam zahvalimo, vaša predavanja su bila najzanimljivija.”

I kad ih pitam šta je to što su naučile, one ređaju neke važne podatke, ali i bizarnosti tipa: znamo kakav je bio knaz Mihailo kad je imao 16 godina kao mi sada, ko mu je bio učitelj mačevanja u Beču i kod nas, zašto je voleo da pešači, kakav je imao odnos prema prirodi, kakve je devojke voleo, kako se oblačio, kakve je pesme pisao...

Sam Bokan precizira čemu je podučavao mlade dame:

- Ne mora samo crkva da bude mesto propovedi. Život ponekad zahteva da neko i svojim ličnim primerom dokaže da veruje u ono što radi. Ta vera u smisao me je naterala da se družim sa ovim devojčicama. Jer, čemu moje znanje o prošlosti kojom se čitavog života bavim i koju romantično veličam, ako ta prošlost ne bude imala svoje nastavljače, one koji će je poštovati, gajiti. Predavao sam im Istoriju civilizacije u Srbiji. Govorio sam im kako se ovde prepliću srednjoevropski sloj sa starim vizantijskim slojem kulture. Objašnjavao sam im šta je balkanski sloj prve Evrope, šta sloj pravoslavne civilizacije, kako su nastajale te čudne sinteze raznih kontakata i ideja.

Po rečima našeg sagovornika, ideja ovakve škole je da se spoji moderno i aktuelno, trendovsko, zanimljivo i radoznalo û da sve to ide zajedno sa onim što je pouzdano, ozbiljno, tradicionalno. Spoj vedre mladalačke radoznalosti i trendovske aktuelnosti sa tradicijskim slojevima koji su večni, očigledno je pravi način da se privuče pažnja mlade osobe:

- Devojčice, u stvari, mnogo lakše podnose to putovanje kroz vekove i stilove, taj čudan vremeplov koji ja pred njima virtualno iskonstruišem, i mnogo bolje zapamte podatak koji im se tako plasira. Uvek im ponovim tih desetak rečenica u kojima im objasnim zbog čega je dobro i važno što su one odavde i čime mogu da se ponose kada odu u svet, a kažu da su iz Srbije - kaže šef kreativnog tima Lepa Srbija i dodaje da su ova predavanja postala najvažniji posao od nekoliko koje obavlja. Zauzvrat, treba reći da je gospodin Bokan dobio najvišu ocenu od devojaka, jer je u ovoj školi pravilo da samo đaci ocenjuju profesore!

Profesor doktor Dragan Nedeljković je verovatno najveće iznenađenje u ovom sastavu. Zanimljivo je njegovo objašnjenje zbog čega je prihvatio ovakvu ponudu:

- Ovaj svet, cela planeta, neguje prostaštvo. To je slučaj i sa nama. Ova škola, pak, neguje lepotu. Duhovnu i fizičku. Zar to nije dovoljno da čovek pomogne u realizaciji te ideje?! U početku mi je bilo malo teško da se angažujem primereno njihovom uzrastu, ali kada sam upoznao tu decu, video sam da je u pitanju prava elita.

Mi elitu nemamo. Ni političku, ni akademsku. Ova deca su buduća elita koja se stvara odozdo i tako treba i početi. U raznim oblicima i na svim stupnjevima tu elitu treba negovati. Od sela, koje je nekada imalo svoju elitu, do velegrada i prestonice koji takođe treba da imaju svoju elitu. Zato je ova škola dobar potez i zato me njena ideja i realizacija raduju.

Kako je dugogodišnji univerzitetski profesor uspeo da prilagodi svoja predavanja godištu devedeset i nekom?

- Počeo sam od istorije, govorio sam im o lepoti koja je sačuvana u muzejima, o Miloskoj Veneri, lepoj Jeleni zbog koje je vođen Trojanski rat, o lepoti Nefretete koju sam video u Berlinu... Navodio sam im primere iz istorije umetnosti, iz muzike, iz literature. Poredio sam, kod Tolstojevih junakinja u Ratu i miru, savršenu fizičku lepotu i duhovnu ispraznost, sa lepotom jedne Nataše Rostove koja je kao mlada bila veoma lepa, potom se udala, izrodila decu, više nije bila lepa, ali je bila duhovno veoma bogata. Ukazivao sam im na kneginjicu Mariju Bolkonski koja je bila fizički ružna, ali njena duša je bila toliko lepa da je njena ljupkost potrla njen ružan izgled. Govorio sam im i o nesreći zbog lepote, pozivajući se na velika dela iz literature. Tako sam ih upoznavao sa sudbinom Ane Karenjine, Eme Bovari, sa pevanjem Luja Aragona koji kaže da nema srećne ljubavi... I sve to o čemu sam im govorio sam sakupio i odštampao. Ne verujem da ću još nekada imati sličnu inspiraciju da započinjem jedan ovakav posao.

I da ne zaboravimo: školarina za jedan semestar iznosi 300 evra. A kako roditelji ovih devojčica nisu ni novokomponovani bogataši ni estradne zvezde, već ima i onih koji su nezaposleni, omogućeno im je da ovaj iznos plate čekovima na sedam mesečnih rata.