Ružičasta slika sivog

Maja Ćirić ima 26 godina, govori francuski, engleski, španski, italijanski, grčki i uči nemački. Diplomirala je istoriju umetnosti sa tezom "Nadrealistički predmet i moda". Zajedno sa Milankom Todić pripremila izložbu "Nemoguće" posvećenu srpskom nadrealizmu u MPU. Završila školu za odnose sa javnošću. Sarađuje sa kulturnim programom Metrolpolis na RTS u. Autorka/kustoskinja izložbe radova četiri fotografkinje "Otvori prozor - Javnost prirode/intimnost kulture" u Kulturnom centru Beograda. Rodno angažovana izložba. Stipendistkinja Univerziteta u Atini leta 2001, trenutno stipendistkinja Bauhausa na projektu koji se bavi "Prostorima u tranziciji". Prijavila magistarsku tezu "Prirodno i tehno telo kod Dišana i Stelarka" na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu. Završila poslediplomske studije na Alternativnoj akademskoj mreži na smeru Studije kulture i roda sa tezom "Virtuelno kao strategija simboličke konstrukcije u slučaju TV Pink". Piše za časopise Remont i Kvadart, kao i kataloge za individualne izložbe. Prevodi sa italijanskog. Završila je seminar za Uvod u tehnike proučavanja antikviteta u Firenci.


 Magistrirali ste na "slučaju TV Pink". Odakle izbor ovakve teme?

- TV Pink je od samog osnivanja bila konstrukt zasnovan na bekstvu od stvarnosti (sada i ovde) i pružanja zadovoljstava koji su, zapravo, mehanizam i za manipulaciju masama. TV Pink nastala je kao instrumenatalizovana opozicija nacionalnoj televiziji, "medijumu koji je promovisao mržnju" kako bi i kroz "ružičastu sliku sivog" prikrila sveopštu krizu značenja. Dakle, od osnivanja ideje koje je ova medijska kuća plasirala bile su povezane sa odnosima dominacije i sasvim je nevažno da li je direktor ove medijske kuće političar ili politički kapitalista. Smatrala sam da je neophodno ispitati ovaj fenomen, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da je srpska kultura prevashodno usmena, a što je često umelo da spreči konstruktivne političke i kulturne strategije.

Pink mašinerija je medijum virtuelnog zadovoljstva koji stvara prividnu komunikaciju između produkcije i konzumenata, jer pre svega sprečava bilo kakav vid socijalne odgovornosti i stvara privid akcije. Simboličke forme nisu samo reprezentacije koje služe da artikulišu socijalne odnose koji imaju bazu na pre - simboličkom nivou, već one same aktivno utiču na formiranje društva kroz proces emitovanja i primanja.

Karakteristika virtuelnog okruženja je upravo njegova mogućnost da odgovara fizičkim zahtevima osobe koja u njemu participira. Socijalni limiti i primoranosti prevaziđeni su u virtuelnom. U praksi, televizija Pink sa svojom programskom shemom odgovara potrebama umornih gledalaca u Srbiji. Bestežinski ugođaj i svest o supermoći, usled realne nemoći, karakteristike su virtuelnog sveta, iskorišćene u okviru koncepta dominacije ove medijske kuće.


 Kako izbeći poguban uticaj TV Pink i sličnih medija?

- Fascinacija TV Pink i programska šema prilagođena da stvori zavisnost od medijuma može se izbeći samo obrazovanjem. Kakve su šanse da poželimo da proniknemo u domen značenja, ako je sam medijum dostigao najvišu funkciju znaka - da prikrije nestajanje realnosti! A ona je zbog nedostatka ozbiljnih strukturalnih promena nakon 5. oktobra još uvek surova u Srbiji.

Usled nedostataka predstava o budućnosti, pojavila se imagologija o sadašnjosti zasnovana na hiperealizmu. Kvizovi, emisije i reportaže o ispunjenim snovima, elementi su imagologije i zamenjuju, ulepšavaju i cenzurišu stvarnost. Zbog nemogućnosti da zastupaju veliku ideju koja bi zaintrigirala gledaoce, mediji plasiraju teme kao što su horoskopi, recepti, modni trendovi, takmičanja u pevanju, a koji bi mogli da budu značajni za gledaoca pojedinačno. Virtuelno se manifestuje kroz nameru da se kroz stvaranje zavisnosti od ovih emisija transformiše heterogeni fluks publike u kiberorganizam čija bi proteza bila upravo TV Pink.

Legitimizaciji Pinkovog koncepta dominacije doprinose i druge medijske kuće kojima spektakl nije osnovna delatnost, a koje su Pinkovim slikama popunile svoje programe. Da li su oni svesni posledica koje će nastati?! Preuzimanje slika sa televizije Pink, podrazumeva priznavanje ideologije, čak i kada gospodarimo kontekstom.


 Emisija "Može da škodi", zbog koje su ženske nevladine organizacije podnele tužbu protiv TV Pink i njenog glavnog i odgovornog urednika je predmet vaše analize. U čemu je opasnost ovakvih emisija?

- Strategija pripitomljavanja, a zatim degradacije i destrukcije potencijalnog neprijatelja primenjena je u slučaju Milana Gutovića. Naime, glumac čiji su kabaretski nastupi mogli da mobilišu masovnu publiku i kroz zabavu sugerišu na pobunu, za vreme Miloševićeve diktature retko se i uvek u bezopasnim ulogama pojavljivao u medijima. Njegovi monolozi su danas smešteni u emisiju pod nazivom Ne može da škodi, a tekstovi koje nam saopštava variraju od besmislenosti do prostakluka. U kojoj meri je Milan Gutović instrumentalizovan svedoči desk TV Pink koji se nalazi u njegovoj pozadini. Umesto virtuelne biblioteke, nekoliko meseci stajala je realna slika kompjuterskih terminala unutar TV Pink, koji i danas pokreću njegovo virtuelno okruženje.

Drugi tip ambijenta u kom se odvija ova kratka forma, čini reprodukcija Tizianove Urbinske Venere iz 1538, okružena virtuelnim knjigama. Diskrepancija između slike kao proizvoda visoke kulture i popularnog teksta je imanentna sve dok se ne rastumači slika Venere koja leži na krevetu u enterijeru i čeka da joj sluškinja iz zadnjeg plana slike donese odeću. Istorija umetnosti ovu sliku klasifikuje kao primer demitologizovane, samosvesne i samodovoljne Venere. Nemoguće je očekivati da većinski deo publike prepozna kodove plasirane u ovoj emisiji, ali pojava slike kao simbola čulnosti i napuštanja spiritualnosti koju su samo obrazovani u stanju da prepoznaju, dokazuje još jednom da je fascinacija medijumom bitnija od vizuelnog (kao forme) i tekstualnog (kao sadržaja) značenja. Iako je ikonološko tumačenje legitimno, zalažem se za drugačiju interpretaciju po kojoj objekti potrošnje funcionišu kao znakovi čije značenje nije izvedeno iz referenci sa nečim spoljašnjim već iz njihove relacije sa drugim znakovima. Zauzimanje takve teorijske tačke podrazumevalo bi odustajanje od sadržaja TV Pink jer bi u njima spoznala "radost u pojavljivanju" i "nevinost postajanja".

Razni prosti i nevaspitani ljudi koji se u javnom prostoru pojavljuju kao apologeti TV Pink, formirani su u socijalizmu, odakle su preuzeli ulogu quasi moralizatora. Oni su mi zanimljivi kao fenomen koji odvlači pažnju sa mnogo krupnijih društvenih problema. Malo zlo koje prikriva veliko! Kada bih o njima razmišljala u metaforama, onda bi oni bili glumci u pozorištu koje je publika odavno napustila, a fizički radnici su suviše zauzeti egzistencijalnim problemima da bi ih slušali. Istovremeno, upravo su te javne ličnosti agensi koji utiču da mladi i dalje odlaze iz Srbije. Sve me to podseća na jedan grčki polis iz kog su svi bolji, pametniji i lepši bili proterani. Premda mi se sve više čini da je i koncept građanskog društva u Srbiji mesto za manipulaciju.


 Definišite vaš umetnički credo.

- Za sada, jedino verujem u lične poetike. Na izvesan način se moji radovi prepliću. Proučavam reifikaciju, još jedan od načina na koji se manifestuje ideologija. Njene karakteristike su vrlo prisutne u Srbiji u smislu predstavljanja tranzitornog, istorijskog stanja kao da je večno, prirodno i izvan vremena. Sa ciljem da doprinesem okončanju tog stanja koje malobrojni koriste i kojim manipulišu, na Bauhausu u Nemačkoj sa trideset ljudi iz celog sveta u interdisciplanarnim timovima radim na projektu Transit spaces, proučavam i primenujem tranzitologiju.

Iako bi ta tema mogla biti predmet nekog drugog razgovora, jedan mali krug se zatvorio. Ekonomski modeli socijalizma, za razliku od kapitalizma, uticali su da locus kompetitivnosti nikada ne bude na nivou prodavac-kupac, već na relaciji rukovodilac-rukovodilac. Najbitnije je bilo izboriti se za sledovanje, koje bi popunilo određeni zacrtani plan. Čini mi se da je trenutna slika srpskog društva takva da i dalje živimo socijalističko nasleđe. O kupcima, konzumentima, u najširem mogućem smislu, gotovo da niko ne vodi računa. Sa malom razlikom da je socijalizam pružao barem prividnu sigurnost.