Rusija posle Putina – evo ko bi mogao da ga zameni

To će biti najnoviji u nizu izbora tokom četvrt veka na kojima Putin uvek odnosi pobedu. Čak i nakon četiri i po godine sveopšteg rata u Ukrajini i stotina hiljada žrtava, Putinova kontrola nad vlašću ostaje čvrsta kao i uvek. Ali, ovaj sedamdesettrogodišnji bivši direktor KGB-a neće živeti večno.

Putin se tokom svakog izbornog ciklusa suočavao sa pitanjima o tome ko bi ga jednog dana mogao naslediti, ali je namerno ostavljao svoju naciju i svet u neizvesnosti.

Struktura vlasti koju je stvorio – u kojoj on sam donosi ključne odluke – osigurava da niko ne stekne dovoljno moći da mu se direktno suprotstavi. Međutim, to istovremeno znači da zemlja nema jasnog naslednika. Umesto toga, Rusijom upravljaju klanovi koji predstavljaju bezbednosne službe, vojsku i suparničke poslovne elite.

I dok neki – bar među onima koji su naklonjeni opoziciji – s nestrpljenjem iščekuju eru nakon Putina, mnogo je verovatnije da će njegov naslednik, ukoliko se on povuče ili premine tokom mandata, biti oblikovan po Putinovom, a ne po uzoru na one koji mu se protive.

Ovo je sedam vodećih kandidata koji odgovaraju tom profilu.

Mihail Mišustin

Prvi u zvaničnom redu nasleđivanja nalazi se premijer Mihail Mišustin (60), koji prema ruskom ustavu automatski preuzima dužnost predsednika ukoliko se za to ukaže potreba – baš kao što je Putin postao vršilac dužnosti predsednika nakon ostavke Borisa Jeljcina 31. decembra 1999. godine.

Dmitry Astakhov / Zuma Press / Profimedia

Kada je imenovan 2020. godine, Mišustin je viđen kao isključivo pragmatičan izbor – tehnokrata koji je prethodno vodio Federalnu poresku službu i važio za efikasnog, ali apolitičnog menadžera; bio je dobro poznat poslovnoj eliti, dok je široj ruskoj javnosti bio uglavnom nepoznat.

Izdvajao se upravo zbog nedostatka političke težine. Nije imao stranačku pripadnost niti javni profil, nije pripadao eliti bezbednosnih službi bliskoj Putinu i nikada nije pokazivao veliko interesovanje za visoke državne funkcije. Upravo ga je ta kombinacija činila izborom koji nosi mali rizik.

Od tada je Mišustinov delokrug rada, posebno u oblasti ekonomije, proširen, a povereno mu je i rukovođenje savetom zaduženim za nabavke u vojnom sektoru. Ipak, za najvažniju grupaciju – elitu bezbednosnih službi poznatu kao "siloviki", koja ima ogroman uticaj na spoljnu politiku i bezbednost – on je i dalje autsajder, što bi moglo da ograniči njegove šanse da preuzme najvišu funkciju.

Aleksej Djumin

Kao bivši Putinov telohranitelj koji se 1999. godine pridružio predsedničkom obezbeđenju i godinama radio u Federalnoj službi za zaštitu, aktuelni sakretar Državnog saveta Aleksej Djumin (54) je napredovao kroz hijerarhiju do ključnih bezbednosnih i vojnih položaja, svrstavajući se tako među kandidate sa najviše "borbenog iskustva".

Obavljao je dužnost zamenika šefa ruske vojne obaveštajne službe (GRU) i komandovao ruskim Specijalnim snagama za operacije, u okviru čega je nadgledao aneksiju Krima 2014. godine. Kasnije je kratko vreme bio zamenik ministra odbrane. Imenovan je za gubernatora Tulske oblasti 2016. godine, a 2024. godine postao je sekretar Državnog saveta.

Kirill Kallinikov / Sputnik / Profimedia

Djumin se dugo smatrao ozbiljnim kandidatom za naslednika, prvenstveno zbog bliskosti sa Putinom i iskustva stečenog kako u vojnoj, tako i u državnoj službi. Putin sve češće unapređuje ljude iz svog ličnog obezbeđenja, prvenstveno zbog međusobnog poverenja izgrađenog tokom godina.

Postojale su spekulacije da bi Djumin mogao postati ministar odbrane, ali kada je Putin u maju 2024. godine izvršio rekonstrukciju ministarstva, tu funkciju je poverio ekonomisti Andreju Belousovu, dok je Djumina postavio za pomoćnika u Kremlju zaduženog za nadzor odbrambene industrije – ulogu koju analitičari opisuju kao svojevrsnu ministarsku funkciju iz senke.

Dmitrij Patrušev

Potpredsednik vlade i sin bivšeg šefa FSB-a, Dmitrij Patrušev (48) predstavlja ono što ruski istraživači nazivaju klanom "ruskih prinčeva u usponu" – sinova izuzetno moćnih veterana Putinove Rusije koji su preživeli decenije burnih političkih previranja i dospeli u sam vrh strukture vlasti.

Valery Sharifulin / Zuma Press / Profimedia

Njegov otac je Nikolaj Patrušev, bivši direktor FSB-a i sekretar Saveta bezbednosti, koji poznaje Putina još od sedamdesetih godina prošlog veka i spada među članove njegovog najužeg kruga saradnika kojima najviše veruje.

Mlađi Patrušev je veći deo karijere proveo u bankarskom sektoru, nakon što se, po očevoj želji, školovao na akademiji FSB-a. Očeva bliskost sa Putinom i njegovo poreklo iz bezbednosnih službi omogućili su da se uticaj tvrdokorne struje "silovika" prenese na novu generaciju.

Nikolaj Patrušev je 2024. godine bezuspešno lobirao da njegov sin zameni Mišustina na mestu premijera. Umesto toga, on je imenovan za potpredsednika vlade.

Sergej Sobjanjin

Sergej Sobjanjin (68) je napredovao od guvernerske funkcije u Sibiru do mesta šefa kabineta predsednika Putina 2005. godine; zatim je vodio Medvedevovu predizbornu kampanju 2008. godine, pre nego što je 2010. imenovan za gradonačelnika Moskve – funkciju koju obavlja i danas. Pripisuju mu se zasluge za transformaciju grada u ulepšanu prestonicu sa naprednom tehnologijom. Sobjanjin je više povezan sa poslovnim elitama nego sa bezbednosnim službama, ali se njegov imidž sposobnog menadžera smatra popularnim i van granica prestonice.

SOPA Images, SOPA Images Limited / Alamy / Profimedia

Boris Kovaljčuk

Poput Patruševa, predsednik Računske komore Boris Kovaljčuk (48) predstavlja svojevrsnu "aristokratiju" – on je sin Jurija Kovaljčuka, moćnog oligarha koji se dugo smatra jednim od najmoćnijih ljudi u Rusiji, uprkos tome što nikada nije obavljao nijednu javnu funkciju. Često ga opisuju kao Putinovog ličnog bankara i najbližeg prijatelja.

Press Office Of The Russian Fede / Zuma Press / Profimedia

Moć porodice Kovaljčuk počiva na njihovoj imperiji koju čine medijske kuće, banke i naučne institucije, ali oni nisu deo klasičnog establišmenta "silovika" (pripadnika bezbednosnih i vojnih struktura).

Kovaljčuk je takođe lobirao za napredovanje svog sina 2024. godine, navodno se nadajući da će Putin postaviti Borisa Kovaljčuka na čelo "Rosnjefta" ili "Gasproma", vodećih ruskih energetskih korporacija. Umesto toga, Putin je imenovao Borisa Kovaljčuka za šefa Računske komore, što je u javnosti doživljeno kao razočaranje za porodicu Kovaljčuk.

Denis Manturov

Kao sin visokog sovjetskog diplomate i štićenik Sergeja Čemezova – šefa "Rosteka", konglomerata koji kontroliše ruski vojno-industrijski kompleks – prvi potpredsednik vlade Denis Manturov (57) je više od decenije vodio Ministarstvo industrije i trgovine pre nego što su se njegova ovlašćenja značajno proširila.

Godine 2022. poveren mu je nadzor nad industrijom naoružanja, a dve godine kasnije unapređen je u prvog potpredsednika vlade sa zadatkom da uskladi rad vlade sa ratnim naporima u Ukrajini.

Правительство РФ / Zuma Press / Profimedia

Veze sa odbrambenom industrijom obezbeđuju mu neformalni ugled među "silovicima", iako sam nema iskustva u obaveštajnim službama. Međutim, nadzor nad vojnom proizvodnjom i ekonomskim aspektom rata predstavlja i potencijalni rizik. Njegov uticaj je čvrsto vezan za stanje ratne privrede i verovatno zavisi od toga kako će se rat završiti.

Sergej Kirijenko

Kao najmlađi premijer u istoriji Rusije (na tu funkciju je došao 1998. godine, tokom Jeljcinovog mandata), Šef Kremlja za unutrašnju politiku Sergej Kirijenko (64) se na tom položaju zadržao svega četiri meseca, nakon čega je usledila finansijska kriza. Ostao je upamćen po jednoj odluci od velikog značaja: imenovao je Putina za šefa FSB-a, službe za unutrašnju bezbednost koja je bila glavni naslednik KGB-a.

Not supplied / WillWest News / Profimedia

Kirijenko je kasnije rukovodio "Rosatomom", državnom kompanijom za nuklearnu energiju, a sada obavlja dužnost šefa Kremlja za unutrašnju politiku, gde se bavio nekim od najsloženijih političkih problema sa kojima se Putin suočavao. To je uključivalo organizovanje ustavnog referenduma 2020. godine, koji Putinu omogućava da ostane na vlasti do 2036. godine, kao i upravljanje izbornim ciklusima i nadzor nad aneksijom i upravljanjem okupiranim ukrajinskim teritorijama.

Jedna od stvari koja ide u prilog Kirijenku jeste njegova uloga u oblikovanju toga ko će doći na vlast u zemlji. Pokrenuo je niz inicijativa za građansku obuku čiji je cilj stvaranje nove, lojalne generacije zvaničnika; najnovija među njima je "Vreme heroja", program koji priprema ratne veterane za karijere u državnoj službi, u okviru procesa koji Kremlj naziva "formiranjem nove elite".

Dosadašnji rezultati su različiti. Većina polaznika dobila je savetodavne ili simbolične funkcije, umesto stvarnih ovlašćenja. Međutim, ako projekat zaživi i razvije se, Kirijenko bi mogao da obezbedi kadar lojalnih štićenika raspoređenih širom birokratskog aparata.